Opšta mesta i ljupke razlike

Nedavno su gotovo svi tzv. evroreformski mediji u Srbiji javili da je "zbog govora mržnje" jedna NVO podnela prijavu protiv časopisa Nova srpska politička misao (NSPM). Naime, saradnik elektronskog izdanja NSPM, Zoran Grbić, uzeo je u odbranu Dobricu Ćosića koga su, kao što se svi dobro sećamo, pre toga, tužile Sonja Biserko i Biljana Kovačević Vučo, zbog "rasizma" prema Albancima.

Grbić je tužen zato što je, braneći Ćosića, napisao: "Teško bi moglo da se kaže da su Albanci poznati po delima koje su stvorili. Pre bi moglo da se kaže da Albanci od svog dolaska na Balkan nisu uradili mnogo toga kreativnog. (...) Možda sam neupućen, ali ne znam ni jednog njihovog velikog naučnika, pisca, slikara, sportistu... Njihova najznačajnija, svetski poznata dela su trgovina ljudima, proizvodnja i organizovana prodaja narkotika, trgovina ljudskim organima, a dostignuća krvna osveta, teroristički napadi, logori, `kuće` i plemenski način života“.

U ovoj generalizaciji ima, naravno, i preterivanja, i pojednostavljivanja, pa i arogancije. Ali, da li je baš ovo "govor mržnje" koji treba sudski goniti...? Očekivalo bi se, takođe, da tužbu opet podnesu HOS ili Jukom, ali oni su nastavili da jure Đosića. NSPM-u je dopala manje poznata NVO - Inicijativa mladih za ljudska prava. Pošto sam već pisao o dosta naših "ljudskopravaških" NVO, pomislio sam da ne bi bilo loše da pobliže upoznam i Inicijativu. Otišao sam na njihov sajt i prvo što sam spazio bilo je da je njihova pristupna stranica na engleskom. Kao jezici su još postojali albanski i izvesan "BHS" jezik?! "Da političke li korektnosti!", pomislio sam. "Ne samo da im je maternji jezik od drugostepene važnosti, već je i on nazvan tačno onako kako se zove u Haškom tribunalu"!

Pregledavši njihove mrežne stranice, kao i izjave i intervjue njihovog "predsednika i osnivača"[1] Andreja Nosova, prepoznao sam gotovo sva opšta mesta našeg "građanističkog" NVO sektora. Ali, takođe sam susreo i neke ljupke i pikantne specifičnosti, po kojima smatram da ovu NVO zaista vredi upamtiti.

U opšta mesta, recimo, spadaju zalaganje za mentalni inženjering, rad na promeni nacionalnog identiteta, usađivanje u Srbe ideje kolektivne krivice, podrška albanskim secesionistima na Kosovu, antirusizam, otvorena propaganda u prilog LDP-a, kao i zalaganje za ideološku čistku i administrativne zabrane prema "nacionalistima".

Tako, osnovni zadatak ove NVO, kako kaže njen lider Nosov, jeste "da menjamo vrednosni sistem u našem društvu"[2]. Reč je o "mentalnoj promeni koja mora da se dogodi u nama samima", jer "mi danas u Srbiji imamo stari sistem vrednosti"[3]. Zato je osnovni cilj Inicijative "usađivanje istinskih društvenih vrednosti mladima"[4]. Pazite – "usađivanje"! Kao da je reč o nečem veštačkom, spoljašnjem, unetom, nametnutom, nečem što se radi bez znanja i volje žrtava "usađivanja". Poput osemenjavanja životinja... A možda neko misli da to možda i jeste?

"Nedavno istraživanje", kaže takođe Nosov, "pokazalo je da bi građani Srbije najradije voleli da se predstave Evropi ne svojim savremenim dostignućima, nego svojom tradicijom, što zapravo pokazuje da smo mi duboko zakopani u pitanje našeg identiteta"[5]. E pa taj identitet, u koji smo mi "duboko zakopani" treba promeniti, pre svega kroz usađivanje ideje kolektivne krivice, što treba da nas otrgne od naše mitske prošlosti: "Srbiji je neophodno suočavanje s prošlošću. To je pitanje svih pitanja. Bez suočavanja nema Srbije u kojoj bi svako od nas da živi"[6]. Zato Nosov i koristi omiljeno retoričko mesto druge Srbije i direktno poredi Srbiju sa nacističkom Nemačkom. On kaže da, kao što svaki Nemac "koji je danas u institucijama" mora da ima jasan stav prema nacističkim zločinima u Drugom svetskom ratu, tako isto i svaki Srbin koji hoće da bude deo političke ili druge elite, iako "nije odgovoran za zločine u prošlosti, mora da ima odnos prema njima"[7]. Možda svima nama, pre stupanja u državnu službu, treba uzeti pismenu izjavu o tome kakav je naš stav prema "srpskoj zločinačkoj prošlosti"? A od onih koji su već zaposleni treba tražiti da se pojedinačno izjašnjavaju o presudama Haškog tribunala – kao nekad o Rezoluciji IB?

Što se tiče secesije Kosova, Inicijativa, kao i ostale naše građanističke NVO, smatra da Srbija što pre treba da prizna "nezavisnost" ove kvazidržave i da dalje ne treba da pruža čak ni diplomatski otpor! "Ja neću u rat za Kosovo", unapred najavljuje Nosov, "mislim da je ono nezavisno od 1999. godine. Srbija je Albancima učinila toliko zla da je ovo sadašnje insistiranje na međunarodnom pravu samo nastavak te politike"[8]. Uostalom, zašto se Albancima ne bi priznala secesija Kosova kad, po Nosovu, upravo tamo ima najviše pozitivnih promena u regionu. "Položaj Srba na Kosovu je mnogo bolji nego ranije", "ali veliki problem je u tome što Srbi ne učestvuju u organima uprave, zbog čega su oni (organi uprave – A. S) blokirani"[9]. Eto, da se Srbi lepo integrišu u kosovsko, multi-kulti društvo, baš bi uživali. Istina, "ima i `vrućih mesta`", priznaje Nosov, "u kojima s vremena na vreme izbiju incidenti". To mora da je neka od onih enklava, u koje su Srbi saterani kao u logor? – pomislićete vi. Ne, jer, ako niste znali, na Kosovu je glavni problem – Severna Mitrovica[10]. "Najfrapantnija je Mitrovica, u kojoj je i dalje zatvoren most"[11], kaže Nosov. I samo da se otvori taj most, Kosovo odmah postaje multietnički raj. Jer, među kosmetskim Albancima "mladi ljudi nemaju lične frustracije. Za njih nije, kao u Srbiji, upitno da li je u redu da pripadaš drugoj naciji"[12]. Kojim li je to telepatskim sredstvima Nosov istražio raspoloženja mladih u Srbiji i na Kosovu? I kako li je samo zaključio da kosmetski Albanci "nemaju lične frustracije", dok su mladi Srbi i Srpkinje, naprotiv, nekako baš frustrirani, jer misle "da nije u redu da pripadaš drugoj naciji"?!

Opšte mesto druge Srbije je i antirusizam. Kod Nosova je on jasno ispoljen: "Rusija verovatno ima nameru da nas načini ruskom provincijom. Međutim, ni sama Rusija nije pokazala da je previše zainteresovana za takozvanu odbranu Kosova. Više se tu radi o vođenju svetske geopolitike preko leđa Srbije. Naša Inicijativa mladih je nedavno imala kampanju pod sloganom `Ruski veto, Srbija u geto`. To je, ja mislim, ključna poruka kada se kritički posmatra sadašnji odnos Rusije i Srbije"[13]. Kako to Nosov, inače nesvršeni student prava, sa toliko sigurnosti zna da "Rusija nije previše zainteresovana za takozvanu odbranu Kosova" i da to radi samo zato što "ima nameru da nas načini ruskom provincijom", ostaće svima nama velika tajna. Verovatno je i to istražio zahvaljujući svojim teklepatskim sposobnostima? Ili mu je to došapnuo neko za koga Nosov misli da "stvarno zna"?

Tu je i otvorena podrška LDP-u, kao jedinoj istinskoj evroreformističkoj i denacifikatorskoj stranci."Ako me pitate šta je alternativa", kaže Nosov, "odnosno da li je u Srbiji ima, vidim je jedino oko Liberalno-demokratske partije. U tim ljudima vidim potencijal"[14]. Otuda, valjda, i Nosov prihvata LDP-ovsko zalaganje za ideološku čistku srpskih instituicija: "Duboko verujem da na je neophodna `gvozdena metla` (...)To nije pitanje lustracije, to je pitanje higijene!"[15]. Ali, ako "higijena" ne pomogne, tu su i dobre stare administrativne zabrane. Jer, kako lepo veli Nosov, "ili ćemo mi početi da zabranjujemo njih, ili će oni da zabranjuju nas"![16]

Što se tiče specifinih mesta ideologije ove organizacije, bar tri zaslužuju pažnju. Najpre žal što i u Srbiju, kao u BiH, nisu došle strane trupe, kako bi nas pacifikovale. "Srbija je, devedesetih godina, vodila tri rata i odgovorna je za mnoge zločine u svom susedstvu. Bosna i Hercegovina, ima međunarodne trupe koje su garant da neće biti rata, odnosno da će se bar održati taj prividni mir, dok je Srbija izložena mnogim rizicima(...). Naša politička elita se stalno igra sa političkom stabilnošću u regionu i to je ono što mene najviše plaši"[17]. Eto, da se Nosov više ne bi "plašio", najbolje je da NATO lepo zaposedne Srbiju. Jedna "mala slatka okupacija", kako to ironično reče kolega Vukadinović, i – mirna Srbija!

Druga specifičnost bio bi svojvrsni komsomolski `ejdžizam`. Izgleda da su, po Nosovu, starije generacije nekako izgubljene za tako velike i svetle ciljeve kakvi su promena nacionalnog identiteta ili "usađivanje" ideje kolektivne krivice u Srbe. Jedino rešenje, po Nosovu, jeste da mladi ljudi (poput njega) preuzmu vlast. "Šta politička elita kod sebe treba da promeni? Ja ne verujem da se Vojislav Koštunica može promeniti. Ne verujem da se neki ljudi koji su uz njega, od SANU pa nadalje, mogu menjati. Zalažem se za generacijsku revoluciju. Nove generacije imaće drugačiji odnos prema svemu"[18]. Dakle, pošto se izvrši "usađivanje istinskih društvenih vrednosti mladima", tako preparirana omladina treba da izvrši "generacijsku revoluciju" i dovede do "drugačijeg odnosa prema svemu". Svaka sličnost sa maoističkom Kulturnom revolucijom je, naravno, slučajna.

Kao treće, tu je zalaganje i za nekakav "kosovarski" pseudonacionalni identitet. Jer, kako veli Nosov, "na Kosovu je neprikosnoveno pitanje identiteta – ko su Kosovari?". Nosov smatra da se ne može "sve svoditi na Srbe ili Albance"[19].  Ljudi greše kada misle da na Kosovu postoji albanski nacionalizam. "Ja bih to pre nazvao kosovskim nacionalizmom. Čućete i najradikalnije Albance da kažu 'mi Kosovari'"[20]. Srbi treba da nauče da o stanovnicima Kosova više ne misle ni kao o Srbima, ni kao o Albancima, već jednostavno kao o "Kosovarima", i da kao sa takvima počnu da se solidarišu. Recimo, po pitanju viza. "Kad je o vizama reč, rekao bih da je najteže Kosovarima. Oni ne mogu da putuju u Srbiju, jer Srbija ne priznaje njihov pasoš koji im je izdao UNMIK"[21]. Eto, jadni "Kosovari", zla Srbija ih muči sa vizama zbog nekakvih imaginarnih vrednosti kao što su suverenitet i očuvanje granica. A lepo znamo da ćemo svi jednog dana biti u EU i da tada neće više biti granica. Ali, ne treba se brinuti, uskoro će Nosov i ostali mladi sa "usađenim idejama" da izvrše "generacijsku revoluciju", a prvi zadatak će im biti da priznaju Republiku Kosova, "kosovarski narod" i izvorne kosovarske manastire, Dečane i Gračanicu.

I još nešto: kad Nosov i ostali preuzmu vlast, umesto o problemima Srba na Kosovu, brinućemo, kao i sav normalan svet, o problemima tamošnje gej i lezbo popupalcije, jer, kako to lepo veli Nosov, "iako svi u Srbiji vide Srbe kao najugroženiju zajednicu na Kosovu, mislim da su onde ugroženije seksualne manjine"[22]. Eto, i ti Česi. Potpali su pod uticaj srpske nacionalističke propagande, pa snimaju potresne dokumentarne filmove o srpskoj deci na Kosovu. Mnogo bolje bi bilo da se koncentrišu na prave probleme i snime koji dokumentarac o patnjama namučenih kosovarskih gejeva i lezbijki – ni Oskar im ne može izmaći![23]

I pošto smo videli ideje ove NVO sada sigurno svi misle da je reč o potpunim marginalcima, koji u Srbiji ne mogu imati ni članstva, ni novca, niti uticaja. Možda Inicijativa i nema članstva. Ali novac i uticaj svakako im ne nedostaje. Ako niste znali, ova NVO "zapošljava više od 30 ljudi"[24], sa kancelarijama u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu... Donatori ove NVO su, prema njihovom sajtu, ambasade SAD, Britanije, Holandije i Nemačke, Kosovska fondacija za otvoreno društvo, Američki institut za mir, predstavništvo SAD u Prištini i još mnogo drugih fondacija i ambasada[25]. Kada je "Inicijativa" oformila mrežu “javnih zastupnika i zastupnica pravde” od 10 (i slovima deset) mladih ljudi koji se zalažu za "istinu o ratnim zločinima i za promociju ljudskih prava", nju je blagoslovila svojim prisustvom lično Karla del Ponte. Takođe, kao znak podrške, jednoj od konferencija za štampu ove NVO prisutvovao je i sam ambasador SAD Majkl Polt, kako bi podržao njihovu inicijativu: "Hag – put za suočavanje s prošlošću"[26].

Tako melje mašina, sastavljena od različitih zupčanika i kamenova, malih i velikih, štedro podmazivana i brižljivo dograđivana, melje li melje, i ljude, i ideje, i institucije, pa i čitave nacije... Ova NVO je, naizgled, mali zupčanik. Ali oko nje je mnogo drugih zupčanika i sa njima, dobro užlebljena i spregnuta, ona više nije ni mala, ni slabašna, već moćna i neumoljiva. Očigledno, po sadašljem ponašanju te mašine i njenih zupčanika, izgleda da smo svi mi, koji imamo neodgovarajuće ("neusađene") vrednosti, sada na redu. Da li će nas zdrobiti i samleti, ili ćemo tu mašinu zaglaviti i njene zupčanike slomiti, pitanje je koje se izgleda upravo u naše vreme rešava. Nije prvi put da su velike i moćne mašine u Srbiji zaribale i stale. Hoćemo li ovu mašinu zaustaviti? Ili ćemo zaista dozvoliti da budemo samleveni?