Опозиција у тамном вилајету

Било да се одлучи за изборе или за бојкот, опозиција је у опасности да из тог процеса изађе у много лошијем стању него што је ушла.

Једно се тицало услова за одржавање фер и праведних избора, а друго се односило на форму разговора – да ли расправа о изборним условима треба да буде јавна или тајна? Као што је познато СзС и делови “грађанске опозиције” међусобно нису имали јединствен став по тим питањима. Овај непродуктивни мањак слоге унутар коалиције, који доприноси хаотичности опозиционе сцене, мора бити примећен, али неће овде бити тема даљег разматрања.

Оно што одмах пада у очи је следеће: разговори који се тичу интереса свих политичких актера не укључују све актере. Ово указује на то да циљ разговора није обезбеђивање фер услова за све. Пре је реч о изборним условима који би омогућили какву такву прерасподелу моћи у тренутку кад СНС има подршку која јој омогућује доминантну позицију.

„ПОШТЕНО“ ПРИВИЛЕГОВАЊЕ
Чини се да се иза позива на „фер” изборне услове крије позив за привилегован положај дела опозиције, ако не у односу на саму власт, онда сигурно у односу на остале опозиционе актере. Овај став логично следи и из убеђења да је само „грађанска” опозиција „права” опозиција. Управо је то суштински проблем ових разговора. Формулисање изборних услова без консензуса свих релевантих политичких снага у будућности може бити узрок новог незадовољства и разлог политичке нестабилности, и то у ситуацији када је Србији из низа разлога – од геополитике до економије – стабилност итекако потребна.

Други, далеко тежи проблем за српску политику, који нажалост не може бити уклоњен разговорима овог типа је проблем политичке репрезентације. Наиме, већ годинама велики део српске јавности не слаже се са „европским путем” Србије, а то је главна тачка на агенди скоро свих политичких актера. Изузев анкета и приватних разговора, ова позиција скоро да и није у политичком и медијском фокусу. Несклад између очекивања јавности и ставова политичких елита је очигледан, и тешко да ће неким новим изборним правилима бити превазиђен.

Овај несклад између медијске слике и реалности (исказан на примеру односа према ЕУ) веома је илустративан. На примеру придруживања ЕУ види се да утицај медија на јавност има свој лимит. Медији, свакако обликују јавно мњење, али не у оној мери у којој верује опозиција. Кад су у питању круцијални интереси, као што је улазак у ЕУ, дводеценијски упорни рад медија није дао бог-зна-какве резултате. Отуда, непрекидна повика на неједнаке медијске услове (јасно да свака власт, већ тиме што је власт, у овом погледу има привилегован положај) пре је димна завеса којом се прикрива унутрашња организациона и идејна слабост опозиције, као и раскорак између њеног политичког деловања и очекивања највећег дела српске јавности. Зато није извесно колико би промене у погледу медијске заступљености помогле њеном јачању.

Опозициони наратив да живимо у друштву цензуре делује неуврерљиво и не наилази на разумевање шире јавности. Сувише је присутан да би ико поверовао да постоји мањак слобода. Што се тиче „објективности медија”, јавност, захваљујући тридесетгодишњем искуству, врло добро зна да ствари функционишу по принципу „чији новац, његови и медији”. То свакако не значи да је разговор о медијским условима безначајан, напротив.

Много значајнији чинилац од „броја минута у ударним терминима” (што опозиција користи као „крунски доказ” своје депривилегованости) је медијска присутност различитих нормативних пројеката. Снага политичких идеја не зависи од „броја минута” него од тога у којој мери погађају, артикулишу и коначно обликују темељне интересе и хтења већине бирачког тела. Ако се бирачко тело препозна у политичком програму и делању одређених актера, и поред медијске дискриминације успех неће изостати. Добар пример за то је изборна победа Доналда Трампа, Брегзит, па и победа Томислава Николића 2012. године

„НАРОД ХОЋЕ КРВ, СЕКС И НАСИЉЕ“
Уколико грађанска опозиција жели ширу подршку онда мора увелико променити свој наступ и јасно дефинисати своје програмске циљеве. Истина – садашња грађанска опозиција сасвим добро репрезентује одређене класне и сталешке интересе и ужива њихову подршку. Без жеље да то шире развијамо: заступа интересе великог дела „буџетског” грађанства. То није довољно да се победи на изборима, посебно у ситуацији када „Запад” мање прети и притиска него што је то раније био случај, а још мање обећава.

Позивајући се на своју „објективност, истинољубивост, слободарство и културу” заборавили су да примете да на том скупу није учествовао нико са „различитим” политичким погледима

Но чини се да опозиција није спремна да на било који начин промени и преиспита свој приступ горућим друштвеним проблемима. У прилог томе говори и недавна трибина у Шапцу, на којој су представници опозиционих медија (носиоци опозиционог дискурса у јавности) дискутовали о разлозима зашто нису у стању да повећају удео у медијском простору Србије. Позивајући се на своју „објективност, истинољубивост, слободарство и културу” заборавили су да примете да на том скупу није учествовао нико са „различитим” политичким погледима. Разочарани што народ „не увиђа њихове квалитете”, констатовали су да „народ жели да види крв, секс и насиље, а не оне који објективно информишу”.

У овој, за њих суморној, а за Србију увредљивој констатацији показује се слабост овог дела опозиције. Они нису у стању да се приближе бирачима, а тиме и учешћу у власти. На сличан начин на који ови „независни” новинари тумаче своје слабе тираже, и опозициони лидери тумаче одсуство бирачке подршке. Уместо анализе, одговор је у ароганцији. Револтирани реалношћу, неуспехом, одсуством већег интереса за њихову политику, а без јасне саморефлексије о томе колико су и сами допринели свом незавидном положају – опозиција за све недаће криви власт, народ, попустљиви Запад, чак и онај део своје широке коалиције који покушава да проговори другачијим језиком.

Заробљени у властитом вокабулару, фразеологији, истрошеним мантрама – опозициони лидери не дају одговор на два кључна питања: Под један, по чему је то ова опозиција, на пример СзС, политички препознатљива, тј. који су то делови њеног програма који је чине различитим од власти? Под два, шта је позитивни интегративни фактор грађанске коалиције осим жеље да се искључиво на критици Вучића и актуелне власти добију избори?

Уместо одговора добијамо мноштво општеприхваћених флоскула о правној држави, демократији, европским вредностима, итд. И наравно самохвалисања. Суштина одговора се своди на „ми смо бољи од њих – верујте нам”. Заборављају да народ има сећање – не само о Милошевићевом времену, него још више о времену после Петог октобра, те да им неће лако поверовати.

Поцепана, разједињена и организационо ослабљена, без јасне визије за будућност, опозиција се налази у осетљивој ситуацији у којој свака грешка може скупо да је кошта

Поцепана, разједињена и организационо ослабљена, без јасне визије за будућност, опозиција се налази у осетљивој ситуацији у којој свака грешка може скупо да је кошта. Немајући позитивни програм, изгледа да своје наде полаже у могући бојкот избора. Па ипак, да би бојкот имао ефекта, није довољно убедити своје присталице да на дан избора остану код куће, већ је потребна и подршка споља. Са једне стране, та подршка тренутно не постоји (мада је вероватно да ће доћи ако устреба), а са друге стране призивањем Запада у помоћ ова опозиција не само да отворено показује своје клијентелистичко лице, већ изазива оправдану стрепњу да се због жеље за влашћу од унутрашњих политичких збивања прави спољно-политичка тема, што је најкраћи пут у статус модерне колоније.

ШТА ЋЕ РЕЋИ ЗАПАД?
Спремност власти да почне разговоре о изборним условима треба тражити баш овде. Наиме, иако Запад у овом тренутку не подржава бојкот избора, то не значи да га неће подржати када дође време. Јавна међународна подршка не постоји ни за косовске таксе – но њихово увођење није имало негативних последица по самопроглашену државу. Нешто слично може се и овде очекивати. Док западни званичници данас јавно иступају против бојкота избора, политички сигнали упућени опозицији сутра би лако могли да буду и другачији.

Политичка нестабилност у Србији могла би одговарати Западу. Пре свега у остварењу њихових интереса на Косову, Босни и Херцеговини, као и у самој Србији. У могућем сценарију бојкота избора, Вучићева власт имала би Западну подршку само док сарађује по питању решавања косовског питања. У супротном, Запад би бојкот користио као средство притиска, доводећи у питање легитимитет изабране власти. Истина, и без бојкота Запад има довољно полуга којима може да врши притисак, тако да за њих, питање бојкота није превише важно. Због могућности оваквог развоја догађаја власти је стало да се избегне бојкот избора, али у исто време, имајући у виду слабост опозиције, она неће бити спремна да исувише повлађује њеним захтевима.

Можда би малим партијама на политичкој сцени Србије бојкот ишао у корист. У новонасталом политичком вакууму добиле би шансу да лакше пређу цензус и постану део главних политичких токова у земљи. Остаје питање шта би бојкот донео својим протагонистима. Имајући у виду да истраживања јавног мњења говоре да опозиција нема шансе на следећим изборима, некима би бојкот могао изгледати делотворан јер се бојкотом не може добити, али ни изгубити.

Неки верују да би, у турбулентом политичком окружењу какво је српско, у земљи са пуно горућих проблема, бојкот избора са опозиције уклонио терет одговорности, док би тески изазови сутрашњег дана у потпуности пали на власт (која је по опозиционој дефиницији ионако неспособна). Опозиција се нада да ће се под таквим притиском власт урушити сама од себе. Грешка у прорачуну могла би коалицију око СзС коштати пада испод цензуса, на исти начин на који су потонуле и појединачне странаке у њој.

Имајући све ово у виду, опозиција је у „тамном вилајету” из којег је немогуће изаћи без кајања. Али, за разику од тамног вилајета из којег се (у најгорем случају) излази у истом стању у којем се у њега улази, опозиција је, било да се одлучи за изборе или за бојкот, у опасности да из тог процеса изађе у много лошијем стању него што је ушла. Како ће се на крају поставити остаје да се види. Енглези кажу да је у политичком смислу један дан дугачак период, а до избора има још 10 месеци. Извесно је да ће бојкот избора бити важна тема за опозициону јавност. Остатак Србије ће дотле бити заузет својом свакодневницом, у уверењу да најављени бојкот неће много утицати на опште стање у земљи.

(Нови Стандард)