Odocnela revolucija

Paradoks je i taj da oni koji su imali para pred 5.10. danas tih para imaju još više. S bitnom razlikom što su te pare sad nekako legalnije. Ali, to su samo paradoksi za naivne, kojih je, doduše, 5.10. bilo prilično.

Sa entitetom SR Jugoslavija, 5.10. je imao veze koliko i 9. mart sa SFRJ - koja je tada još uvek postojala. Danas se 5.10. reinterpretira i kao datum koji je simbol „velike borbe za državne i nacionalne interese“, kako to ističe jedan od njegovih simbola Vojislav Koštunica. Tačno je, kako smatra lider DSS, da su nacionalni interesi i razvoj demokratije i jačanje privrede, ali i očuvanje države Srbije u njenim međunarodno priznatim granicama. Ipak, svaliti sve ove obaveze na petooktobarce je veliko breme. Treba biti pošten i reći da 5.10. nije bio posebno motivisan odbranom Kosova. Svi oni ljudi koji su tog dana došli u Beograd (ili i sami Beograđani), nisu tada preterano mislili na Kosovo, i nisu došli da ruše Miloševića zbog loše politike prema Kosovu. Ono je sa 5.10. imalo samo indirektnu vezu - u smislu da je ono bilo izvor režimske manipulacije, kao što su NATO bombardovanje i vojni poraz na Kosovu presudno oslabili Miloševića i njegov režim i ubrzali stvaranje opozicione kritične mase. Nije Milošević pao zato što je „neiskusno“ raspisao izbore za predsednika SRJ, iako se, po recidivima njegove politike, činilo da bi vladao još koju godinu da nije požurivao s izborima. Događaji su pokazali i da Kosovo nije, svih ovih godina, imalo neke posebne veze sa demokratijom u Srbiji. Jer da jeste, Albanci bi se valjda obradovali rušenju režima koji ih je ugnjetavao. Pa i Koštunica je, uprkos „metafizici“, bio spreman na gotovo sve, samo da se to „sve“ ne zove još i nezavisnost. Još je i ispalo da je „diktator“ Milošević nagrađen Rezolucijom 1244 UN, a da je tek demokratska Srbija morala da se suoči sa „nepovratnim procesom“. 

Od lidera 5.10. građani nisu očekivali da vrate Kosovo, već da demontiraju Miloševićev sistem manipulacije i pljačke, s elementima državnog terora. Doduše, bilo je i onih koji su tada bili kivni na Slobu jer je „izdao“ Srbe preko Drine i na Kosovu. To ne menja suštinu motiva bunta. Crna Gora i Kosovo su bili nasleđeni problemi, strukturalno povezani s „dijalektikom“ raspada SFRJ koja, opet, nema suštinske veze sa 5.10. 

Danas se olako zaboravlja da je demontiranje Miloševićevog sistema značilo i demontiranje njegove socijalne strukture koja se, uprkos novim bogatašima i mafijašima, zasnivala na egalitarnoj filozofiji i društvenoj svojini. Doduše, većina demonstranata je tog dana želela da zauvek okonča sa „socijalizmom“, ali nedovoljno svesna činjenice o ulasku u kapitalizam. Ikonografski obračun sa komunizmom je romantičan, ali obračun sa njegovom socijalnom bazom je traumatičan. Otuda i te šizofrene strukture ličnosti „četnika - samoupravljača“ ili, s druge strane, ništa manje traumatično osvešćivanje dela liberalne inteligencije koja je želela slobode, ali nije shvatila da s tim slobodama dolazi i kapitalizam. Pa otuda danas još ironičnije zvuče reči sociologa Bogdana Denića koji se svojevremeno čudio zašto se neki humanistički intelektualci toliko zalažu za kapitalizam kad će u tom kapitalizmu, kad on dođe, retko kome biti potrebni. Otuda i kod dela inteligencije podsvesna nostalgija za onim vremenom kada su imali svrhu, a koja se sada javlja samo po potrebi, pa se ontološke praznine popunjavaju projektima Koštunice kao „novog Miloševića“ ili Tadića kao „novog Koštunice“. Prošla su romantična vremena kad su „četnici samoupravljači“ iz SPO i „liberali samoupravljači“ iz GSS rame uz rame bili na barikadama.

Partijske sinekure su još retke oaze „brige za čoveka“. Opljačkana društvena svojina stoji uz rame sa stranim investicijama. To je logika kapitala. Legalizacija „sivih zona“ kapitala i ideološka mimikrija tajkunata su glavni garant da nema političke restauracije. Hapsiće se sistemski nebitni „mangupi u našim redovima“, dok će brendirani Miloševićevi tajkuni biti nada da ćemo ekonomijom postići ono što nismo ratom. U regionu. I na ponos domaćeg „grinfild proletarijata“. Između partija u toku je novi egzodus. Koštunica postaje „neprofitabilan“, DS postaje „biro rada“, a SPS će se vrlo brzo „podmladiti“. Ima još pouka: Tamo gde se igralo na metafore „doline gladi“ i gde se nije lako puštala sisa „društvene svojine“, bolje se prošlo (kao u Kragujevcu), nego tamo gde se olako poverovalo u priče da su njihova preduzeća propala i da država više nije dužna da nekome traži posao.

U Marksovom smislu - kao nadoknada odocnelog razvoja - 5.10 je bio neka vrsta revolucije (znači, nikakva „nacionalna revolucija“), ali problem je u toj odocnelosti. Logiku krize svetskog kapitalizma verovatno ne interesuje što smo mi sad tamo gde smo mogli da budemo devedesetih, misleći da će država da se i danas stara o rizicima našeg uživanja u čarima potrošačkog društva. Sad bar znamo gde smo grešili.

07.10.2008. Danas