Odgovor na tekst Branka Pavlovića "Da li je Srbiji potrebna stranka radikalne levice?"

Svakoga ko je do neke mere upućen u srpsku levicu može zbuniti opservacija Branka Pavlovića da je „Srbiji potrebna partija radikalne levice“. Sa jedne strane u Srbiji već postoji nešto slično levoj partiji, sa druge, svaka aktivna levica danas predstavlja antitezu Srbiji.

Postojeću levicu kod nas čini nekolicina manje više aktivnih organizacija i NGO-ova u čijem fokusu stoje kako tradicionalna leva pitanja, tako i neka savremenija. Od tradicionalnih, tu su radna prava, ekonomska sigurnost, pitanje školstva, zdravstva. Pored njih, današnji levičari problematizuju i neke savremene tendencije u večno tranzicionoj Srbiji: dualno obrazovanje, deložacije, suprotstavljanje daljoj prekarizaciji rada, sve stvari vredne hvale. U set „savremenijih pitanja“ mogu se okvirno uzeti pitanja roda, suprotstavljanje pronatalitativnim politikima, prava LGBT osoba, manjinska prava, migrantsko pitanje (i mnoga druga).

Gospodin Pavlović navodi kakva levica je Srbiji potrebna „zahtevajući primarnu snažnu državu, koja je nužno na antiglobalističkim i antineoliberalnim, ali i atitajkunskim pozicijama, a to će potistnuti sve „progresivno liberalne“ besmislice koje sluđuju svet. “Pored toga 'savremeno levo' nije i ne sme biti antinacionalno“.

Ako pogledamo malo bolje, deluje da su ona levica koju gospodin Pavlović želi i ona koju trenutno imamo samo delimično uklopljive. Ne samo da, osim tradicionalnih pitanja, levica danas radikalnije nego ikad postavlja ona „progresivno liberalna“ pitanja, već su svi izgledi da će tas sve više naginjati na tu stranu.

Razlozi za to su mnogi. Pored globalnog trenda intenziviranja „progresivizacije“ levice, kao reakcije na novo buđenje desnice u Americi i Evropi i nekritičke interpretacije tog fenomena kao probuđenog „fašizma“, postoji i pitanje materijalne reprodukcije (plata, stan, hrana) levih aktivista u Srbiji i svetu. Sa tranzicijom sa partijsko-sindikalnog na NVO-aktivistički model, levica je počela da „posluje“ na aktivističkom tržištu. S obzirom na to da je primaran oblik levog organizovanja na ovim prostorima NVO-aktivistički, time su i srpski levi (i levima bliski) aktivisti zavisni od sistema fondacija koje im obezbeđuju minimum materijalne reprodukcije. Određene usluge koje levica (u širem smislu levica) danas pruža daleko su profitabilnije od drugih (dekonstrukcija rodnih uloga, opravdavanje migrantske politike Brisela, suprotstavljanje Pro-Lajf politikama) i imaju mnogostruko veći broj fondova koji su spremni da izdvoje novac za njihovu propagaciju. Na taj način, razgranat sistem fondacija nevidljivom rukom usmerava politiku levice i podređuje je logici tržišta na kome ona obitava.

Već je Vladimir Unkovski Korica, jedan od viđenijih članova levičarske organizacije Marks21, pre koju godinu u svom tekstu, na portalu organizacije Marks21, upozoravao na kretanje levice sa, kako on kaže, organskog na NVO model: „Poduhvat stvaranja levice na Istoku preko NVO sektora je u celini vezan za imperijalistički projekat širenja Evropske unije na Istok, koji Partija evropske levice nije dovoljno nedvosmisleno odbacila. Stoga i širenje njenih struktura na Istok ima potencijal da pacifikuje ili skrajne anti-EU levicu.” Sa dolaskom fondacije Roza Luksemburg Štiftung (dalje u tekstu RLS) na Balkan, na levici je došlo do tranzicionih procesa koji su kulminirali ulaskom u Slovenački parlament partije Združena Levica čiji je uspeh, kako Korica kaže, „delom vezan za RLS“. Pored toga, došlo je i do otvaranje određenih broja medijskih portala i organizovanja brojnih konferencija, letnjih škola, predavanja itd, finansiranih od strane pomenutog štiftunga.

No, do prave bure na srpskoj levici došlo je tek u zadnjih par meseci, sa mogućnošću da Inicijativa Ne davimo Beograd (dalje u tekst NDBG) dobije odbornička mesta na martovskim gradskim izborima. Da ne bude zabune, Inicijativa NDBG nije u jakom smislu leva organizacija. Od svojih početaka NVO Ministarstvo prostora (iz koga je kasnije nastala Inciijativa) deo je trenda municipalinih pokreta, koncentrišući se pre svega na monitoring urbanog razvoja, pitanja javnog prostora, održivog gradskog razvoja i slična pitanja koja se pre mogu posmatrati kao post-ideološka nego kao leva pitanja. Ipak u zadnjih godinu dana može se primetiti postepeno skretanje inicijative “nalevo”. Isidora Petrović i Ivica Mladenović u svom autorskom tekstu od prošle godine na portalu Peščanik ističu: „NDBG kao Inicijativa, ali i pojedinci koji u njeno ime istupaju u javnosti, kao vrednosti koje sa građanima i građankama dele naročito izdvajaju jednakost, solidarnost i socijalnu pravdu. Odabirom datuma za koncertni protest (Dan oslobođenja Beograda) i himne (Aj Karmela), tj. isticanjem antifašizma kao neprikosnovene vrednosti, uz istovremeno zalaganje za svima dostupno školstvo, zdravstvo i sistem socijalne zaštite, a naročito karakterom svoga organizovanja, NDBG se jasno kreće unutar levičarskog diskursa i prakse.“

Pomeranje Inicijative nalevo kulminiralo je u periodu pred izbore. Javne podrške gotovo svih bitnijih levih organizacija iz Srbije, inostrana podrška organizacije Janisa Varufakisa DIEM25, povezivanje s levičarskom organizacijom Barselona en Komu simptomi su ovog kretanja. Dinamika nije samo spoljašnja, na listi Inicijative našla se većina viđenijih bivših članova Levice Srbije Borka Stefanovića kao i neki članovi organizacije Levi samit Srbije. Pored toga, aktivisti organizacije Marks21 i Socijaldemokratske unije osim učestvovanja u kampanji, pomagali su i u pisanju programa. Ukratko, izlazak Inicijative na izbore najveći je politički događaj u zadnjih 25 godina u kome su levi aktivisti imali bitno političko učešće.

Uz sve pomake nalevo, Marko Stričević na portalu organizacije Marks21 navodi izvesne rezerve: „Slaba organizaciona struktura i neodlučnost u retorici, koja je tokom kampanje varirala između umereno leve i 'postideološke pozicije'”. Već pominjani član Marks21 Vladimir Unkovski Korica na levičarskom portalu Novi Plamen zapaža da je aktivnosti Inicijative javnost “pre percipirala kao simboličku borbu za drugačiju, demokratskiju i bolju politiku, nego što ju je povezivala s onim napisanim u programu.“ Reflektujući ove ideje u svom tekstu na portalu Al DŽazira Balkans 2017. godine, Filip Balunović, urednik portala Novi Plamen i srpskog izdanja Le Monde diplomatique, navodi da je „NDBG uspeo da se prilagodi trendu u društvenim pokretima koji se sastoji u tome da „učešće na ovoj ili onoj političkoj strani prestalo je biti određeno prevashodno socijalnom klasom“.

Ovo napuštanje prevashodnog određenja socijalnom klasom koje članovi Marks21, marksistički najortodoksnija od svih grupa koja je učestvovala u kampanji NDBG, tumače kao post-ideološko, deo je opšteg trenda na levici. U svom tekstu „Post-politički Denkverbot“ slovenački filozof Slavoj Žižek 1999. godine produbljuje razliku između političkog i post-političkog: „prisjetimo se standardnog primera popularnog protesta usmjerenog na specifičnu točku, tj. fokusiranog na partikularni zahtjev („Ukinite taj novi porez! Pravda za zatvorene! Zaustavite eksploataciju prirodnih bogatstava!“...) – situacija postaje politična kada taj partikularni zahtjev počinje funkcionirati kao metaforička kondenzacija globalne opozicije protiv Njih, onih na vlasti, tako da se protest efektivno ne tiče samo tog zahtjeva, nego one univerzalne dimenzije koja je našla svoj odjek u tom partikularnom zahtjevu. Ono što post-politika nastoji izbjeći upravo je ta metaforička univerzalizacija partikularnih zahtjeva“.

Trend municipalnih post-ideoloških/političkih pokreta i njihovog odustajanja od univerzalne dimenzije političkih borbi ovde je najbolje predstavila Inicijativa NDBG. Cilj politike takvih pokreta nije lokalan samo u bukvalnom već i u najapstraktnijem smislu. Braneći se od optužbi novinarke televizije N1 da sarađuju sa „organizacijom koja predlaže revoluciju“ (misli se na Marks21) Ksenija Radovanović (prva na listi Inicijative) poručuje da su to sve suvišna pitanja: „Ako se zida zgrada i neko pokušava da vam zakloni pogled, i niko vas nije obavestio da vi zapravo ne želite da se budite i da vam se zaklanja pogled“ i da su na kraju krajeva “oni podržali nas a ne mi njih“.

Manifest „ne filozofiraj“ pristupa, koji nam Ksenija ovde predlaže, u destilovanoj formi izneo je pre koju godinu Barak Obama u razgovoru sa mladima u Argentini „Sve su to interesantni intelektualistički argumenti, ali mislim da bi za vašu generaciju, trebalo da budete što praktičniji i izaberete ono što radi. Ne morate da brinete da li se uredno uklapa u socijalističku ili kapitalističku teoriju – treba izabrati ono što radi.“ Prihvatanje levice na „Ne filozofiraj“ pristupa – zaglibljenog u beskonačnim pojedinostima/partikularnostima, bez pretenzije na bilo kakvu univerzalnu dimenziju – iscrtava njene sve manje političke ambicije. Kao pridruženi član globalnog trenda municipalnih pokreta levica je, umesto drugačijeg sveta, ovaj put zahtevala samo “drugačiji grad” postavljajući tako kao horizont svog političkog delovanja eventualno “zgradu koja ga zaklanja“.

Uprkos svemu, levica danas u jednom drugom smislu pravi korak ka univerzalizaciji, i to radikalnoj. U svom odnosu, pre svega prema pitanju migracija, evropski i svetski levičari stoje na poziciji krajnjeg univerzalizma koji ukida sve razlike i nijanse. Ne samo da se njeni partikularni zahtevi integrišu u savremeni kapitalistički poredak, nego i delovi njene radikalno univerzalističke pozicije teorijski i politički podržavaju potrebu kapitala. Procesi uvoza viška radne snage, poštavanje perifernih država uvozom mladog i visokoobrazovanog stanovništva iz njih, kontrola demokratskog procesa unutar države uvozom populacije sa predvidljivim obrascima glasanja, potpomognuti su kako levom teorijom tako i aktivizmom.

Na insinuaciju Branka Pavlovića da današnja levica ne sme biti „antinacionalna“, razmotrimo podelu dva oblika univerzalizma koji Žižek iznosi u već citiranom tekstu „Post-politički Denkverbot“: „Opozicija između univerzalizma i globalizacije najbolje se ogleda u dva imena: Francuske i SAD. Francuska republikanska ideologija je sažetak modernističkog univerzalizma, demokracije utemeljene na univerzalnom pojmu građanstva. U otvorenoj suprotnosti sa njom, SAD su globalno društvo, društvo u kojem globalno tržište i pravni sistem služi kao kontejner za beskonačno umnožavanje partikularnih grupnih identiteta. Paradoks je u tome da prave uloge izgledaju izokrenuto: Francuska u svom republikanskom univerzalizmu doživljava se sve više kao PARTIKULARNI fenomen koji je ugrožen procesom globalizacije, dok se SAD sa svojim mnoštvom grupa koje traže priznanje svojih partikularnih, specifičnih identiteta sve više pojavljuje kao „univerzalni“ model.

Bez namere izjednačavanja nacionalizma i republikanizma, mora se primetiti da ono čemu svedočimo u zadnjih par godina predstavlja delovanje levice kao aktivnog protivnika svakom partikularizmu koji se suprotstavlja interesima globalnog kapitala (što ga primarno i određuje kao partikularizam), bilo da je u pitanju republikanizam ili ekstremni američki nacionalizam (banonizam). Ono što levi teoretičari interpretiraju kao „post-fašizam“, tj. „ograničenje mogućnosti pristupa građanskim pravima… novi nadnacionalni sistemski rasizam, ponovo za razliku od istorijskih fašizama, nema eksterminacijske težnje, on ne želi da istrebi niže rase, već ih pokušava policijski nadzirati i kontrolisati, a uslov za to je da im se odreknu prava državljanstva.” (Krašovec, Evropska politika i (neo)fašizam) danas se u izokrenutoj formi koristi zarad kontrole do skoro “etnički i moralno prihvatljivih građana”).

Spor o zakonu koji bi zahtevao da se pokaže „dokaz državljanstva“ kao preduslova za glasanje u nekim federalnim jedinicama Sjedinjenih Država, protiv koga se liberali i levičari krvoločno bore, paradigmatičan je primer sukoba između ova dva oblika univerzalizma. S jedne strane, taj zakon jeste diskriminativan (post-fašistički), jer isključuje iz političkog procesa ljude koji de fakto žive i privređuju u jednom društvu, a s druge strane nedostatak takvih zakona omogućava manipulasnje demokratskim procesom promenom demografske strukture stanovništva. Uvoz Meksikanaca u Floridu, Teksas, Kaliforniju, pa do lokalnih primera Milovog referenduma o nezavisnosti Crne Gore i uloge albanskog stanovništva u krajnjem ishodu (prisetimo se da je nezavisnost Crne Gore odlučena za 0,5 procenata, tj. nešto jedva iznad 2000 glasova) - primeri su ovog zakulisnog načina prevazilaženja narodnog suvereniteta. Odbijanje savremene levice da uvidi anti-demokratski efekat ukidanja ovih de fakto diskriminatornih zakona omogućava brisanje razlika izmeđi levičarskog univerzalizma i globalizacije i, u konkretnom slučaju, čini ga (levičarski univerzalizam) izuzetno privlačnim globalnim i lokalnim centrima moći (od Mila do američke Demokratske stranke).

Na lokalu, kao i u svetu, levica podređuje svoj univerzalizam drugome, menjajući obim po potrebi. Šireći ga po pitanju migracija, izjednačavanja „srpskog imperijalizma“ sa imperijalizmom uopšte, podržavanja tendenciozno neutralne deklaracije o zajedničkom jeziku. S druge strane, stapajući se sa Inicijativom NDBG ona ograničava svoju perspektivu, dajući od sebe, kako Obama kaže, „ono što radi“, izgubivši time suštinu svog postojanja. Uzgred, našavši uzdanicu u NVO-aktivističkom modelu, podređuje svoje političko delovanje i materijalnu egzistenciju jednom (hegelijanski lukavom) sistemu, čija joj logika i svrhe, u neposrednom političkom radu konstantno promiču.

Ipak ne treba biti do kraja puritanac. Totalna kritika zamišlja, poput gospodina Pavlovića, političkog aktera odvojenog od sveta, postavljajući mu kriterijume koje on danas ne može da ispuni. Takva kritika, nalik čoveku koji bi zamerao Boljševicima zato što nisu Jakobinci, apstrahuje od svake realnosti političkog trenutka u kome se danas levica dešava. Antiglobalističko i državotvorno ili odvojeno od kapitala i njegove logike, u kapitalističkom svetu na periferiji Evrope, leta gospodnjeg 2018, teško da išta može postojati, pa tako ni levica.

Videti još:

Branko Pavlović: Srbiji je potrebna stranka radikalne levice