O patriotizmu i Zabavniku

„Patriotizam, cilj i rezultat vaspitanja mladih, predstavlja ljubav prema otadžbini“.

Vladimir Dalj (1801-1872), ruski leksikograf

Nije svaki patriota nacionalista, niti je svaki nacionalista patriota. Austrougarski feldmaršal srpske narodnosti, Svetozar Borojević fon Bojna, bio je posvećen svojoj zemlji ali svakako nije bio ni Nemački, ni Mađarski nacionalista. A mnogi bavarski mladi intelektualci 19. veka, bili su nemački nacionalisti, a nisu bili patriotski raspoloženi prema svojoj državi. Jer, smatrali su da ona ne radi iskreno u prilog nemačkog ujedinjenja.

Patriotizam pripadnika većinskog naroda neke zemlje ne isključuje nacionalizam (što ne znači, kao što smo videli, da ga i podrazumeva). S druge strane, patriotizam nije spojiv sa nacionalizmom građana manjinskog porekla, što ne znači da je u koliziji sa njihovim rodoljubljem (privrženost nacionalnom identitetu i tradiciji). Albanski nacionalista teško da može da bude srpski patriota, a Srbin iz Čikaga kome srce pre svega kuca za srpski narod i njegove zemlje, teško da je, u vreme kada je još živa svest o agresiji na Srbiju, Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, uistinu američki patriota. Zato je Đorđe Vajfert, iako privržen svom nemačkom poreklu i tradiciji, bio u političkom pogledu Srbin za uzor. Sto ljudi i okolnosti, sto ćudi i opredeljenja.

Odjek ratnih nedaća

Danas retko ko formalno, bar javno, ispoljava negativan stav prema patriotizmu. Na stranu drastične razlike u poimanju njegovog sadržaja, prikriven prezir prema njemu i zloupotreba pojma. No, nije uvek bilo tako. Posle velikih ratova i žrtava koje su oni prouzrokovali, ne baš zanemarljiv broj pisaca, naučnika i umetnika, načelno se negativno izražavao o patriotizmu. Okomili su se na njega zbog posledica koje on može da ima, a pokretani emocijama zanemarivali su da su ljudi nalazili razloge da se ubijaju i pre nego što su nastale države, odnosno pre nego što se rodila moderna nacionalna svest.

Francuski pisac Gi de Mopasan ustvrdio je: „Patriotizam je neka vrsta vere, jaje iz koga se legu ratovi“. Albert Ajnštajn je otišao i korak dalje rekavši: „Herojstvo na gotovs, bezumno nasilje i sva ta gnusoba što se vodi pod imenom patriotizam … kako sve to strašno mrzim“. Sličnim duhom odišu i reči francuskog filozofa Voltera odnosno engleskog naučnika i filozofa Bertranda Rasela. Prvi je napisao: „Bedno je što dobar patriota mora da postane neprijatelj ostatka ljudske vrste“. Za drugog patriotizam predstavlja želju „da ubijamo i da budemo ubijeni zbog beznačajnih razloga“.

Na sreću, nisu sve kritike patriotizma tako radikalne. Za irskog pisca DŽordža Bernarda Šoa, patriotizam je „uverenje da je tvoja zemlja nadmoćna u odnosu na sve ostale jer si se ti u njoj rodio“. A španski violončelista Pablo Kazalas, uz opasku „da je ljubav prema sopstvenoj zemlji sjajna stvar“, postavio je i pitanje: „zašto bi ta ljubav trebalo da prestane na granici?“

I donekle, bar iz moje perspektive posmatrano, bio je u pravu; kao i slavni Irac. Zašto ne bi voleli i druge zemlje i narode? Ili, zašto bismo smatrali da je naša zemlja u svemu bolja od drugih, samo zato što je naša? Međutim, ipak mi deluje da je ljudski više voleti svoje nego tuđe, čak iako ne umišljamo da je superiorno! I zalagati se za interese svoje zemlje.

Volim, znači subjektivan sam

Koliko god da volimo svu decu sveta, ipak su nam naša najdraža. Koliko god da želimo dobro i tuđoj, obično se požrtvovano, verovatno i sebično, borimo da svoj život učinimo što prijatnijim a perspektive što boljim. Kada se uzdignemo iznad toga, i kada u svakom pogledu samo kroz opšte dobro budemo težili boljitku za sebe i svoje, moći ćemo patriotizam da odbacimo kao nešto nemoralno. No, plašim se da je iluzorno čak i pomisliti da ljudska priroda može toliko da se promeni. Po stranu to što nam iskustvo sa pokušajima da se izgradi „raj na zemlji“ svedoči o tome koliko iluzije mogu da budu krvave.

Naravno, sa društvenog stanovišta, iluzije postaju opasne tek kada se pretoče u politički program. Makar zato što se uvek nađu oni koji iluzije dobrih ljudi, iskoriste za svoje sebične ciljeve. Reči starogrčkog filozofa Diogena, da nije „ni Atinjanin ni Grk, već građanin sveta“, odražavaju njegov legitimni stav. I verovatno adekvatno opisuju njegovo lično kosmopolitsko osećanje (tj. da se svugde oseća kao da je u svojoj zemlji) a ne samo ubeđenje. Međutim ideal univerzalnog jedinstva, rođen u mislima antičkih kinika i stoika, kada je poprimio političku dimenziju redovno je stavljan u funkciji imperijalnih apetita moćnih država i ambicioznih lidera!

No, u skladu sa latinskom izrekom – „zloupotreba ne ukida upotrebu“, ne smemo samom po sebi kosmpolitskom idealu išta da prigovorimo. Ljudi imaju pravo da misle šta hoće, i dok ne deluju protivzakonoto, da se za to i zalažu. A sve na svetu neko može zlonamerno da instrumentalizuje. Uostalom, na odmeren način ispoljena kosmopolitska ubeđenja, malo po malo donela su mnogo toga dobrog čovečanstvu. To važi i za produktivno shvaćen patriotizam.

Konačno, Imanuel Kant je i u kosmopolitizmu i u patriotizmu video manifestaciju ljubavi. Potrebno je naći pravi meru, i uklopiti ih tako da se međusobno suštinski ne potiru, čak i u okolnostima kada se formalno suprotstavljaju. To nije lako, možda u zaokruženom vidu nije ni moguće, ali su pozitivne korekcije, ublažavanje krajnosti ma koje vrste, realne.

Prah smo svoje zemlje

Većina iskaza znamenitih ljudi o patriotizmu ipak ima pozitivan ton. Takav je i preovlađujući stav prema njemu „običnih“ ljudi širom sveta (o tome svedoče opsežna komparativna istraživanja sprovedena tokom 90-ih godina prošlog veka, od strane istraživača sa Univerziteta Mičigen).

DŽordž Gordon Bajron, engleski pesnik, podvlačio je da „onaj ko ne voli svoju zemlju, ne može da voli bilo šta“. Sličan stav imao je i ruski politički mislilac Nikolaj Černiševski, koji je rekao: „Ko ne pripada svojoj Otadžbini, ne pripada ni čovečanstvu“. Očito su Bajron i Černiševski smatrali da je kosmopolitizam samo izgovor, ili makar podsvesno pribežište, za egoiste koji beže od društvene odgovornosti i angažovanja. I neretko su DŽordž i Nikolaj bili u pravu, ali ipak daleko je od toga da je uvek tako.

U duhu pune, gotovo nekritične posvećenosti zemlji, zvuče i reči DŽona Kenedija: „Ne pitaj šta tvoja otadžbina može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za svoju zemlju“. Međutim, kako mi se čini s razlogom, mnogi su smatrali da je nužno posvećenost državi relativizovati. Da je važno napraviti distancu između zemlje i vlasti, i ne dopustiti da se ona krije iza patriotizma odnosno da uz njegovu pomoć manipuliše građanima.

Američki pisac Mark Tven podvlačio je da patriotizam podrazumeva „podržavanje svoje zemlje uvek, a vlade samo onda kada to zaslužuje“. Sličan smisao imaju i reči engleskog istoričara Tomasa Makoleja: „Vladari ne bi trebalo da optužuju ljude zbog odsustva patriotizma, već treba da učine sve što je u njihovoj moći da oni postanu patriote.“

Loša vlast – kriza patriotizma

Ništa se gore ne odražava na patriotska osećanja građana, pogotovo onda kada su pred njima velika iskušenja, od lošeg primera vladajućih. To naročito važi za primenjeni patriotizam. Za spremnost da se deluje i trpi, a ne samo misli i priča. Ko se ne zapita da li ima smisla da se na ovaj ili onaj način žrtvuje, da snosi posledice borbe za nacionalne interese, dok gleda kako vlastodršci i privilegovani profitiraju? Ko ne doživi makar malu krizu primenjenog patriotizma, dok gleda kako se zbog nesposobnosti vlasti nižu porazi?

Nema sumnje, patriotizam i odgovornost vlasti tesno su povezani. Kako je napisao engleski poeta i romanopisac Ričard Oldington: „Patriotizam, to je živo osećanje kolektivne odgovornosti“. A to osećanje počinje da jača, ili da zamire, umnogome zavisno od ponašanja vlasti. Stoga, upravu su oni koji ističu da pored toga što patriotizam podrazumeva našu spremnost da branimo zemlju ako je neko napadne, i da je na druge načine podržavamo, on obuhvata i kritičan odnos prema svojoj državi i društvu. Onako kako je učio Sokrat, da patriotizam nije apriori slaganje sa svim što rade oni koji vode zemlju, već nastojanje da se učini što je u našoj moći kako bi zemlja postala bolja.

Naravno, tu se ne radi samo o odnosu prema vlasti, već i o ponašanju svakog od nas. Jer, kako je, ne bez razloga, ali verovatno pomalo cinično i uz mnogo preterivanja, rekao švedski aforističar Piter Vostholm: „Pravi patriota je čovek koji je radostan zato što sistem funkcioniše efikasno, onda kada plati kaznu zbog nepropisnog parkiranja“. No, zgodne su ove reči, da nas podseti koliko je pojam patriotizma kompleksan ali i zahtevan, i da ne sudimo previše strogo o drugima. I kada mislimo da smo prave patriote, naš patriotizam je sigurno narušen makar malim pukotinama.

Ipak, život ne čine idealne forme. Ako i nema savršenog patriotizma, svi znamo šta je njegova suprotnost. Ma iza kakvih reči se ljudi zaklanjali, ma koliko racionalizovali i lažno predstavljali svoju izdaju, patriotizam svakako nije delovanje protiv teritorijalnog integriteta svoje zemlje, nastojanje da se ona oslabi odnosno njena međunarodna pozicija pogorša, ili identifikovanje sa pozicija onih koji su sa njom u sukobu!

Pravi srpski superbrend

Ova rasprava o patriotizmu inspirisana je brojem 2959. Politikinog Zabavnika, koji je objavljen 24. 10. 2008. godine. No, o tome ću malo kasnije. Prvo da kažem reč dve o listu koji je 2006. godine, s pravom, uvršten među nekoliko najboljih proizvoda koje Srbija ima.

„Politikin Zabavnik“ izlazi od februara 1939. godine, a bavi se na popularan ali veoma sadržajan način istorijom, geografijom, prirodnim i tehničkim naukama, umetnošću, književnošću, poučnim i zanimljivim događajima iz života, itd. Uz obrazovne, tu su i zabavni sadržaji, a najčešće su rubrike od kojih se sastoji „Politikin Zabavnik“ (odnosno tekstovi koji ih čine) i zabavne i edukativne.

Sve u svemu, na stranicama Zabavnika uvek ponešto može da se nađe i za one od 7 godina (kako neposredno, tako i posredno jer uz Zabavnik tate i mame lakše odgovaraju na brojna pitanja). Još više toga ima za one starije, pa i one od 77 godina! Pardon, od 107! Ne tako davno slogan Zabavnika – „Za sve od 7 do 77 godina“, izmenjen je tako što je pomerena gornje granice. Žalili su se brojni stariji čitaoci, pa redakcija nije imala kud!

Svako greši, pa i Zabavnik

Možda sam subjektivan jer volim „Politikin Zabavnik“, ali iskreno mislim da on ima obe vrline o kojima je govorio Aristotel. I onu dianoetičku, koja se odnosi na usavršavanje znanja, i onu etičku u užem smislu. Zabavnik nepretenciozno pruža šansu svojim čitaocima da mnogo toga nauče i, uz razonodu, napreduju u intelektualnom pogledu, ali i da se, upečatljivo a bez opterećenja, saznajući mnogo toga o ljudskoj prirodi i životnim iskušenjima, uzdignu u moralnom smislu. Naravno, u svemu tome ima mesta i za patriotizam. Svim onim što je rečeno, bez preterivanja, Zabavnik čini da budemo bolji građani, a svojim izuzetnim sadržajem posvećenim našoj istoriji i tradiciji, doprinosi razvijanju ljubavi prema domovini.

No, svakome može da se potkrade greška. To se desilo i sa Zabavnikom u vezi sa pomenutim brojem. U rubrici „Rekli su“, tada posvećenoj patriotizmu, navedeni su isključivo negativni citati (korišćeni u prvom delu ovog teksta). Možda se radilo o tome da je onaj ko je pripremao materijal, nedovoljno iskusan u tom poslu ili pritisnut vremenom, naleteo na neki jednostran zbornik citata. Ili je na pogrešnom mestu dopustio sebi da iskaže svoja politička uverenja.

Kako god bilo, siguran sam da je uredništvo previdelo o čemu se radi, i da selektivan pristup patriotizmu u rubrici „Rekli su“, ne odražava njegov stav. I nadam se da ćemo uskoro na stranicama Zabavnika moći da pročitamo i drugi deo citata o patriotizmu; taj put pozitivnih, kako bi čitaoci sa svih strana mogli da sagledaju tako kompleksan pojam.

* * *

O patriotizmu su mnogi poznati ljudi ponešto rekli, i to često oprečno. Sa nečim ćemo se složiti, sa nečim nećemo, ali je korisno da ih „saslušamo“. Jer, obično jezgroviti iskazi o patriotizmu (kao i o drugim pitanjima) osvetljavaju samo jednu stranu stvari, i štaviše retko kada zaokruženo odražavaju stav i onih ljudi koji su citirani.

Posle navođenja raznih citata u prilog i protiv patriotizma, evo još njih nekoliko koji, po mom mišljenju, zajedno daju izbalansiranu i celovitu sliku. Naravno, tu sliku nikome ne naturam.

Aktuelni ruski patrijarh Aleksej II rekao je o patriotizmu: „To je osećanje koje čini narod i svakog pojedinca odgovornim za život zemlje. Bez patriotizma nema takve odgovornosti. Ako ja ne mislim o svom narodu, onda nemam dom, nemam korene. Jer dom ne predstavlja samo komfor, već predstavlja i odgovornost za red u njemu, odgovornost za decu koja žive u njemu.“

Da bi patriotizam bio od koristi, on predstavlja, kako je tvrdio američki političar Edlaj Stivenson, „ne eksploziju emocija, već smirenu i postojanu posvećenost“. Tada on označava, kako je rekao nekadašnji potpredsednik SAD, Kalvin Kulidž, zalaganje za sopstvene interese kroz borbu za interese zemlje. Što je zemlja uspešnija, biće bolje i nama. Naravno, ako je istinski demokratska, pa smo građani a ne podanici.

Mada, dok se borimo za interese svoje zemlje, i na taj način i lični prosperitet, imajmo na umu reči britanskog političkog teoretičara Edmunda Berka: „Budimo patriote, ali ne zaboravimo da smo i džentlmeni“. A Marko Miljanov, znameniti srpski narodni književnik i vojvoda iz plemena Kuči, dodao bi da je uz junaštvo, spremnost da sebe i svoje zaštitimo od neprijatelja, od suštinske važnosti i čojstvo, sposobnost da druge zaštitimo od sebe.

Treba istaći i to da je patriotizam uistinu neretko „poslednje pribežište bitangi“. Kako je to rekao znameniti britanski leksikograf i pisac Samjuel DŽonson, prema svedočanstvu njegovog biografa DŽejmsa Bosuela, u vezi sa lažnim patriotizmom. A ne u vezi sa iskrenom ljubavlju prema otadžbini, što je Samjuelov biograf naglasio! Međutim, mnogi maliciozno zanemaruju taj kontekst, i reči S. DŽonsona istrgnute iz konteksta koriste za nipodaštavanje ljudi patriotskih opredeljenja. To nas podseća da su antipatriotizam i mondijalizam, u većoj meri od patriotizma, danas pribežište baraba.

Na kraju, mislili pozitivno ili negativno o patriotizmu, podrazumevali pod njim ovo ili ono, teško da se nećete složiti sa južnoafričkim piscem Vilijemom Plomerom. On je nesumnjivo u pravu kad kaže: „Patriotizam je poslednje utočište za skulptore“. Bez njega bi mnogi vajari ostali bez hleba, a brojni trgovi bez statua.