Нови људи за нова времена

Изборна кампања за ове редовне парламентарне и локалне изборе протекла је рутински без већих изазова и изненађења. Након што је владајући режим снизио цензус на три посто постигао је свој главни циљ, покушавајући да створи привид плурализма и легитимитета и пре свега да обесмисли бојкот избора.

Недостатак неизвесности у коначни исход избора, али и деловање кооперативних странака које су одлучиле да учествују на овим изборима, а да при томе не представљају иоле озбиљнију алтернативу напредњачком режиму, показала је сву испразност и обесмишљеност политичког живота у Србији, али и оправданост опредељења Савеза за Србију за бојкот.

Резултат тог процеса обесмишљавања се најбоље може видети у немогућности да се артикулишу и профилишу и медијски представе јасни политички програми. И што је још важније да се појаве нове политичке личности које ће имати неопходни лични интегритет и морални дигнитет, који је готово нестао из нашег политичког живота. И у овој изборној кампањи доминирали су изнова искусни и проверени политичари који су највише допринели да политика у нашој земљи изгуби елементарни смисао, јер је претворена, пре свега њиховом заслугом, недоследношћу и непринципијелношћу, у огољену политикантску трговину у којој су погажени основни морални демократски принципи.

Резултат тог процеса обесмишљавања се најбоље може видети у немогућности да се артикулишу и профилишу и медијски представе јасни политички програми

Постојеће политичке партије постале су предмет општег и нескривеног презира и незадовољства, што у великој мери доприноси великој пасивизацији и губљењу поверења грађана у могућност радикалнијих промена аутократског, клијентелистичког напредњачког режима, који је изнад свега заснован на личној владавини и култу личности Александра Вучића. Након ове бледе и немуште изборне кампање очигледно је да мора доћи до преобликовања, пре свега, опозиционе политичке сцене, јер је она сада заглибљена у немогућности да оствари елементарно политичко и програмско јединство, али и да изнедри нове, политичким аферама и изгубљеним моралним интегритетом неоптерећене људе.

Владајућем режиму највише и одговарају ови стари и вечити “лидери“ опозиције, који су лака мета за медијске обрачуне и манипулације, али и свакодневне политикантске игре. Зато је Филип Шварм, с правом, у уводнику Времена нагласио значај и потребу појављивања нових људи у политици. „Ипак, из ове ситуације може још по нешто и добро испасти. Пошто ће Вучић и његови после избора бити јачи него икад, ред би био да читава плејада опозиционих лидера и лидерчића заувек напусти политичку сцену; добар део и након више деценија. Време им је истекло, нису успели. Нека се врате својим професијама, пишу мемоаре, учествују у ријалитима и раде све што желе, осим једног- да више никад и никог не позивају да гласа за њих. Да ли би ово било мало?“

Мора се рећи да је ова изборна кампања имала и једну посебну одлику, а то је настојање, пре свега „независних“и самопроглашених објективних медија да политички оживе бившег председника Србије, Бориса Тадића. Он је, како је кампања одмицала, све више добијао улогу, као искусни и прекаљени политичар, главног арбитра у тумачењу стања и функционисања опозиције.

Могли смо да пратимо мноштво његових медијских наступа, анализа и прогноза, а да је при томе основни тон његових излагања сведочио о томе да се он креће у неком прошлом времену, несхватајући да више нема озбиљан и валидан политички утицај и значај. Није ми намера да доводим у питање вредност политичког искуства које је од изузетне важности у функционисању страначког и политичког живота. Још је важније да политичар који је обављао најзначајнију политичку функцију у земљи, дужност председника Републике, препозна тренутак када треба да се повуче из активног политичког живота.

Очигледно да је Борис Тадић пропустио овај тренутак и да, без обзира, што све анкете показују да има једва видљив рејтинг у нашој политичкој јавности и даље истрајава у својим настојањима да буде један од одлучујућих чинилаца у креирању деловања наше опозиције. У једном од многобројних наступа он је заступао став да треба изаћи на изборе са листом која би била за бојкот и тиме је саму идеју бојкота овим апсурдним предлогом додатно довео у питање. Затим је уследило његово залагање за излазак на изборе на локалном нивоу и при томе је био за јединствен приступ бојкоту на републичком нивоу.

Управо су он и њему слични политички лидери који су у нашој политици деценијама најодговорнији за катастрофално стање у опозицији, али и за изгубљено поверење у страначко деловање и могућност стварања снажне и делотворне алтернативе аутократском напредњачком режиму

Међутим, прикупљање потписа на општини Врачар јасно је показала да Борис Тадић и његова Социјалдемократска странка немају реално политичко упориште на општини која је годинама била у власти Демократске странке. Али, то није поколебало Бориса Тадића да и даље инсистира на идеји да нам је потребна акумулација мањих победа на локалу, а не револуционарни преврат. У коликој мери је он и даље остао укопан у само њему препознатљиву улогу и даље значајну улогу политичког фактора, и то без реалног покрића, говори овај његов став. „Нажалост, као највећи заговорник јединства у овом тренутку бих морао да констатујем да је пројекат јединства опозиције доживео пораз, што је горе од изборног пораза.

Неприродно је и неодрживо јединство у ком једнако вреди глас оних који су јуче ушли у политику и оних који су у политици деценијама“. А управо су он и њему слични политички лидери који су у нашој политици деценијама најодговорнији за катастрофално стање у опозицији, али и за изгубљено поверење у страначко деловање и могућност стварања снажне и делотворне алтернативе аутократском напредњачком режиму.

Иво Андрић је најбоље описао позицију људи који не препознају несклад између њихових амбиција и стварности „ Ваш човек је пун амбиција. Невоља је што је његова амбиција редовно већ у самом почетку погрешно постављена. Уместо да има у виду циљ и резултат рада, ваш човек стално мисли на став и улогу своје личности при том раду. У таквом човеку се развија несразмерна представа о својој вредности и величини, упоредо са сумњом и бојазни да људи ту његову величину не виде како треба и не цене довољно“.

У политичкој историји бележи се само неколико случајева добровољног напуштања власти, али они се памте као пример несвакидашње личне одговорности и свести да постоји живот и изван хоризонта моћи и политике

За човека који се озбиљно и предано бави политиком веома је битно да израстајући у политичког лидера уме да препозна прави историјски тренутак за остваривање његових идеја и спровођење друштвених промена. Али, када се пропусти тај одлучујући историјски тренутак, онда се може само вегетирати на „старим заслугама“ или постати део фарсичне представе у којој се губи не само политички утицај, већ и лично достојанство. То се дешава онима који немају довољно мудрости да своје политичко деловање прилагоде времену у којем живе након што су обављали важне политичке и државне функције. За овакав приступ није потребна само посебна рационалност већ и спремност да се човек јасно одреди према својој реалној политичкој улози и досегу свога деловања.

У политичкој историји бележи се само неколико случајева добровољног напуштања власти, али они се памте као пример несвакидашње личне одговорности и свести да постоји живот и изван хоризонта моћи и политике.

Ови парламентарни избори свакако ће показати крај једне политичке ере коју су стварали искусни политичари, међу њима и Борис Тадић, чије је време неповратно истекло, јер је за консолидацију опозиције од пресудне важности да се афирмишу нове идеје и нова генерација политичких лидера који ће донети неопходну динамику у наш политички живот.

Ово је поука коју мора да схвати и Борис Тадић не би ли сачувао не само дигнитет функције председника Републике коју је обављао у два мандата, већ и своје лично достојанство. Постоји живот и ван токова свакодневне политике, то је лекција коју мора да научи сваки политичар, пре него што га прегази време а он, истрајавајући на својој историјској и „месијанској“ улози постане предмет подсмеха и учесник фарсе у којој само он проналази смисао и сврху.

(Београд, 20. јун 2020. године)