Не може се рећи "и Москва и Брисел "јер су то две супротстављене силе

И КОСОВО И РУСИЈА! није уобичајена предизборна парола за једнократну употребу. То је надвременски поклич целокупног српског народа и најкраћи опис свега најважнијег што треба да знамо о свом положају у свету и у вечности. Све оно у шта верујемо, све чему се надамо.

Српско Косово, са свим нашим манастирима, нашом средњовековном славом, нашим херојима који су животима и чашћу бранили ту свету земљу, са свим страдањима које је подносио српски народ током дугих векова патње и јунаштва, са неком дубоком тајном уграђеном баш у овај простор где има више светиња него заселака и у коме су рођени и српска држава и Српска православна црква, и наша историја и наша култура.

Српско Косово су и огромна природна богатства, непроцењива количина руда и драгоцених метала (лигнита, олова, цинка, никла, сребра, хрома, мангана, бакра, кобалта, боксита, молибдена, алуминијума, па чак и злата). Најплоднија земља и лепота природе што зауставља дах.

Такво је наше, оно српско Косово, у које смо се заклињали од кад постојимо, у које верујемо од кад знамо за себе и кога неће издати и заборавити га ниједан прави Србин, духовни потомак Светог Саве и Светог Кнеза Лазара.

Није случајно што код нас, од давнина, мајке уче децу „Клетви Лазаревој“, оној коју сви памтимо и која пред Богом и српским јунацима свих времена жигоше издајнике Косова. Јер је Косово за сваког Србина нешто веће, више и много важније од тамо неке „територије“. Косово се не може делити и сећи као што се не сме делити, сећи или продавати славска икона над кандилом у нашем дому.

Русија је она, вечно нам наклоњена, евроазијска империја, коју нимало случајно зовемо „мајком“ и осећамо је као наше једино поуздање и ослонац у често немилосрдном и по нас непријатељски настројеном свету.

То је Русија коју не доживљавамо само као једну од безброј држава на планети и некаквог „могућег трговачког партнера“. Русија која за нас није и никада неће бити само име са списка свих земаља света.

Ово је Русија коју некако осећамо као своју и док слушамо њену химну, и док гледамо њене цркве и бескрајне пејзаже са брезама или под снегом, и док уживамо у мелодији руског језика и лепоти њене ћирилице, и док читамо руске писце као да су наши, а не туђи, и док слушамо музику у којој одјекује и нешто наше, древно и словенско.

Русија је друго име за наш земаљски завичај, једина земља на свету, осим Србије, коју осећамо као Отаџбину: као чврсто упориште и последњу наду за достојанствени опстанак наше државе и српског народа на ужареној мапи савременог света.

Колико се год неки наши одрођени сународници смејали оној чувеној „Нас и Руса двеста милиона“, овај поносни опис нашег заједништва још један је доказ колико се осећамо јаче и сигурније док је Русије и њеног херојског народа, са нама и уз нас.

И КОСОВО И РУСИЈА! је опис свега најважнијег што треба да имамо на уму кад говоримо о српској политици.

Само са Косовом и са Русијом, Србија је оно што заиста јесте и што је одувек била.

Нису ваљда из хира и забаве наши преци зидали Жичу и Студеницу, Грачаницу и Високе Дечане, није ваљда узалуд принц Растко Немањић напустио све земаљско и отишао на Свету Гору где је основао и за целокупан српски народ подигао Хиландар, нису се тек тако српски витезови и оклопници јуначки борили у биткама које се и данас памте и с поносом препричавају, нису се толике српске сестре и невесте заувек и у сузама опраштале од своје браће и мужева, проводећи остатак живота у црнини и молитви — да бисмо се ми данас поигравали с оним због чега су живели и гинули ти хероји.

Нису се ковали мачеви, браниле границе, уздизале тврђаве, мукотрпно обрађивала земља, хранила и подизала деца, крвљу и знојем натапао сваки делић Косова — да би га се Александар Вучић, Томислав Николић, Ивица Дачић и други издајници српског народа сад добровољно одрекли и заузврат добили цинично тапшање по рамену од оних који га поклањају нашим вековним џелатима!

Нисмо ваљда толико луди и бестидни да Косово прогласимо непотребним баластом или теретом кога треба што пре да се отарасимо, да га што пре дамо својим непријатељима, а да бисмо  почели „да живимо пуним плућима и без обавеза“?!

Надамо се да нисмо баш толико „заборавни“ да све оно што смо о Косову осећали, у себи потиснемо за пар година испирања мозга и мењања свести, које се над нама отворено и бесрамно спроводе.

Лаж о томе да је Косово „немогуће бранити“, да је оно „практично већ одавно постало шиптарско“ и да је „цео свет против нас“, одмах пада у воду чим се сетимо онога што се неки међу нама упорно труде да забораве.

Све њихове лажи одмах се топе, магла у којој лутамо у тренутку нестаје — чим се сетимо Русије.

Са Русијом је и те како могуће бранити не само Косово и Метохију, већ и све друге делове српске Отаџбине, чим се сетимо како, ето, није баш „читав свет против нас“, јер је са нама Русија, на којој су зубе поломили и Наполеон и Хитлер и њихове моћне армије.

Са Русијом и уз Русију, Косово може бити само привремено окупирано, али ће, чим то историјске околности дозволе, поново бити враћено у српско окриље и у границе наше Отаџбине.

Свако наредно планетарно „мешање карата“ прилика је да се много шта, па и питање Косова, поново стави на дневни ред и да све данас наизглед „изгубљено“ буде враћено где заиста припада.

Везивање будућности Косова уз Русију једина је формула наде, али, истовремено, и најозбиљнији политички аргумент за наше неодустајање од Косова, његова највећа барикада и једини неосвојиви положај.

Међутим, да би се то остварило, на Русију се у званичној Србији не сме гледати бриселско „објективним“ и вашингтонско „непристрасним“ погледом, по диктату оних који не жале труда ни милионе евра и долара како би јачање Русије зауставили и нас од ње заувек одвојили. Наши заједнички непријатељи знају да ако се одрекнемо Русије и Косова, постајемо само јадна карикатура самих себе, нешто потпуно супротно од свега што смо одувек били и некада представљали.

„Операција Заборав“ последњи је чин покушаја нашег тоталног поробљавања — али не заборавите: сваки уговор са ђаволом, па и овај најновији, „европски“, мора се добровољно и својом крвљу потписати.

Зато је поклич И КОСОВО И РУСИЈА! наш најкраћи гео-политички програм, најсажетија идеолошка посланица, наша последња одбрана, услов нашег опстанка на планети и у историји, али и најспасоноснија народна молитва.

Само Србија са Косовом и само Србија са Русијом су описи Србије вредне поштовања, вере у себе и смисао свега што се догађало од Светог Симеона и Светог Саве па до данас.

Нека нико не помисли како смо ми, који јуче, данас и заувек пред собом носимо судбинску паролу И КОСОВО И РУСИЈА! некакви тврдоглави занесењаци.

Напротив!

Ми смо само нормални Срби, којима је страно ма какво експериментисање са српским идентитетом и суштином Српства. Зато што ми знамо и ко смо и одакле смо, и с којим идејама трајемо вековима, и куда то иде српски пут, и како се њим мора корачати и која нас све искушења и опасности вребају.

Знамо шта је шта и ко је ко у српској историји и садашњости.

Ми не одустајемо од онога што нам је свето и најважније већ пред првим тешкоћама (као толики други), нити се, не дај Боже, одричемо своје вере и идеала онда кад нам они не доносе очекивану победу, удобан живот и аплаузе.

Ми смо непопустљиви само тамо где је то неопходно. Тамо где не сме бити попуштања, нити ма каквих нечасних компромиса.

Ми никада нећемо одустати од Косова, јер знамо да је оно, иако привремено окупирано — заувек српско.

Ми никада нећемо заборавити на српско Косово и на братску Русију.

Никада вас нећемо издати, нити ћемо од борбе за слободу Србије и српског народа икада одустати. За разлику од других који су на тему Косова и Метохије млатили празну сламу само да би придобили неки глас на изборима, а који данас Косово и Метохију ни не помињу, ми смо већ својим животима показали од каквог смо материјала сачињени, противећи се лажима и издаји по цену прогона и личног страдања.

Ми вас ни у шта не убеђујемо, већ само јасно и гласно изговарамо како је једино могуће да Косово поново постане и остане српско.

Представљамо своју геополитичку и стратешку визију, ону што собом носи могућност братског савезништва, које ће питање Косова и Метохије држати отвореним до повратка у уставно-правни и отаџбински оквир Републике Србије.

Ко зна шта носи ноћ, а шта дан.

Живот је чудна работа.

Можда ће се ускоро у садашњи „Бондстил“ уселити руски специјалци? Уз тотално измењени однос снага на мапи света која ће изгледати сасвим другачије него данас.

Чак и током нашег животног века, па чак и током последњих тридесетак година, у свету су се догађале толике много мање могуће ствари, па зашто се не бисмо надали оваквом судбинском сплету околности?

Нико не може да нам забрани да верујемо у оно што другима, можда, делује нереално и неоствариво.

Чуда се догађају само онима који у њих верују.

Бар смо то могли да научимо из сопствене историје.