Ne mogu da budem smiren dok moj narod plače!

Bliži se deseta godišnjica petooktobarskih promena. Kao neko ko je najdirektnije učestvovao u tim događajima, a i danas se energično zalažete za promenu režima, možete li da uporedite 2000. i 2010. godinu?

Otprilike je isto. Teško je bilo onda, ali teško je i sada. Sa jedne strane, sada je možda lakše, jer nema sankcija, nema više onoga da kupujete gorivo po ulicama, nema crnog tržišta. Ali, sa druge strane, država je tada bila pustila da se narod snalazi, da preživljava, dok je sada država stisla i traži svoje obaveze, a go se ne svlači, narod ne može da plaća to što se od njega zahteva. Vidite i sami, oni podignu cenu goriva, a odmah opadne potrošnja. Za mesec dana, opadne prodaja goriva za 20 odsto, što znači da se ne dobije ništa, odnosno, da se u masi opet dobije manje para. Eto, tako današnja vlast vodi ovu državu.

Da li to znači da su i vama, kao i mnogima, pomešana osećanja kada se setite petog oktobra?

Pa dobro, peti oktobar jeste bio i ostao značajan, jer je dao narodu nadu da će doći do promena, da će Srbija krenuti putem demokratije i razvoja. Sećam se, kada smo mi koji smo kolonom krenuli iz Čačka, stigli u u Beograd, Beograđani su nas dočekali sa cvećem, pićem, hranom, radošću, pesmom...

Kako mislite da bi vas danas dočekali, kada biste ponovo krenuli iz Čačka za Beograd?

Mislim da bi bilo isto. Narod vapi da neko nešto pokrene, da se nešto dogodi, da se nešto promeni. Celu zemlju je uhvatila apatija, totalno mrtvilo.

Ali, niko ne priprema masovnije proteste. Zar nije već vreme za vaninstitucionalnu borbu protiv sadašnjeg režima?

Pa, ja sam za to. I veliki broj građana je za to. Verujte, hiljade ljudi mi piše, zove me, traži, moli: "Krenimo, šta čekamo?!" Ali, mnogi političari, koji su inače takođe za promene, kažu: "Znate, sada je svet protiv toga, nije vreme, ono su bila druge okolnosti kada su svi bili uz nas i imali smo jaku logistiku spolja." To je kočnica koja mnoge zadržava. Mislim, nisam ni ja za neke brutalne demonstracije, ali jesam za jasno iskazivanje nezadovoljstva na demokratski način. Zašto se sada ne bismo okupili i prošetali, da pokažemo koliko nas ima?!

Ima puno ljudi koji me mrze, koji me ne podnose, ali ima i puno ljudi koji me obožavaju. Narod me doživljava kao nekog svog zaštitnika

Koliko vas ima?

Evo, kada smo odneli onih milion potpisa, mnogo ljudi je spontano došlo ispred Vlade da pokažu svoje nezadovoljstvo. Još nešto da vam kažem: na tom spisku ima puno policajaca, vojnika i drugih pripadnika državnih službi, koji su takođe potpisali zahtev za vanrednim izborima i ostavili svoj matični broj ili broj lične karte. To je velika hrabrost. Jednostavno, u ovoj bezizlaznoj situaciji u kojoj se nalaze, ljudi kao da su se oslobodili straha, ne plaše se više ničega. Ali, sadašnji režim se brutalno obračunava sa političkim protivnicima, i to koristeći državne institucije.

Na šta konkretno mislite?

Evo, koristi se parlament. Na primer, ministar skoči iz ministarske klupe, uleti u poslaničke klupe i obračuna se sa poslanicom, i zbog toga ne zaseda Odbor za ravnopravnost polova. Ali, ako je kažem nekoj poslanici iz vladajuće koalicije nešto što i nije uvreda, nego više dogovor na njene uvrede, e, onda je to razlog da se sastane Odbor. Oni žele da pretvore parlament u pozorište: poslanik izađe za govornicu, pokloni se, kaže šta hoće, sve kao pristojno, svi se lepo ponašaju i smeškaju... Oni kao da ne znaju da se u svakom parlamentu na svetu vodi žestoka borba između pozicije i opozicije, da u svakom parlamentu imate žestoke verbalne duele.

Nemojte samo da Vlajko Senić svedoči o mom ponašanju; nas dvojica ne govorimo još iz SPO-a, jer je on tada bio Danin cinkaroš

Vas, činjenica je, često vas dovode u vezu sa incidentima. Otkud to?

Zato što ne mogu da mi nađu ništa loše, ništa što bi me kompromitovalo. A ne odgovaram im jer se trudim da napravim opozicioni blok koji će da ih sruši sa vlasti. Zato koriste svaki moj pokret da mi napakuju nešto. I ako nema nikakvog povoda, čas posla insceniraju incident. Drugo, nedavne ankete su pokazale da sam ja po popularnosti treći političar u zemlji. I na poslednjim predsedničkim izborima bio sam treći. Dakle, nisam minorna politička ličnost. Ima puno gradova gde vršimo vlast. Imam puno svojih simpatizera. Ima puno ljudi koji me mrze, koji me ne podnose, ali ima i puno ljudi koji me obožavaju. Narod me doživljava kao nekog svog zaštitnika. Svi oni ugroženi, omalovaženi, poniženi, povređeni, jednostavno smatraju da sam ja neki vid njihove zaštite.

Zašto vas tako doživljavaju?

Zato što i ja ne dozvoljavam da mene neko ponižava, pa se oni identifikuju sa mnom. Vidim to i na nastupima širom Srbije. Vidim da me ljudi izuzetno prihvataju. Seljaci koji su ugroženi, koji ne mogu da prodaju svoje proizvode, koji nisu naplatili potraživanja, koji ne mogu da plate struju, jedva preživljavaju... oni mi prilaze i govore: Aman, pomagaj, učini nešto za nas! Oni me posmatraju kao nekog svog. A naravno, oni razbaškareni, uljuškani, opušteni, sa punim džepovima, oni koji se bahato ponašaju, takvima ja smetam i oni se identifikuju sa nekim drugim ljudima.

Kojih je više u Srbiji?

Više je ovih prvih, koji su ugroženi. Zato ovi koji su na vlasti sprovode medijsku hajku protiv mene i napadaju me za svaku sitnicu. Na primer, u toj emisiji na RTS-u, gospođa Trivan mene može da vređa i potcenjuje koliko hoće, a ako ja na to odgovorim, nekom narodnom dosetkom, odmah je to govor mržnje!

Jeste li imali sukob sa njom posle emisije?

Ne. Ja sam odmah izašao jer sam žurio, uopšte se nisam zadržavao. Ali, medijima je bilo bitno ko je mene sačekao ispred studija, koje obezbeđenje me je ispratilo. Pa, Srđan Adžemović je moj kum. Mi smo odrasli zajedno, porodice su nam se družile, on je moj venčani kum. I, posle one povrede, želi da bude uz mene. On me je sačekao te večeri ispred studija, ali reč nije progovorio ni sa kim. Zatim, voditeljka Olivera Jovićević me je pozvala da uđem na piće, tamo gde su ušli gospođa Trivan i ostali gosti emisije. Ja sam se zahvalio, ali sam rekao da žurim i nisam seo sa njima. I Olivera Jovićević je to potvrdila u Jutarnjem programu, rekla je da sam brzo napustio zgradu. E sad, portir koji je stajao na izlazu iz zgrade, ispred parkinga, on je kao nešto čuo da sam ga opsovao, koliko čitam po medijima. Možda sam nešto i opsovao, ali bio sam izuzetno ljut jer mi je Trivanka potrošila vreme na kraju emisije, pa sam stigao da kažem samo jednu rečenicu, onu za pse. I stojim iza toga što sam rekao! Ne znam zašto neko to što sam izgovorio doživljava kao uvredu?! Taman posla da ja odobravam to što su nju izujedali kučići, ali sam rekao nešto što stoji. A drugo, ako im kučići smetaju, ja nisam vlast u Beogradu, neka se obrate gradskim rukovodiocima. Otkud kučići u centru grada, oko Skupštine?! Ali, sve to nije bitno.

A šta jeste?

Bitno je da Saša Tijanić, koji već godinama ima problem sa mnom, pokušava da se dodvori režimu, pa je organizovao to saopštenje. Ali, evo, bila je u emisiji i Jorgovanka Tabaković, bila je voditeljka Olja Jovićević, neka one kažu šta se dogodilo, da li su išta čule. Samo mi nemojte uzimati Vlajka Senića kao svedoka. Nas dvojica još nismo u ljubavi još od vremena kada smo obojica bili u SPO-u. Štaviše, mi i ne govorimo. U žestokom smo sukobu bili, jer je on cinkario.

Kome i koga cinkario?

Kada smo bili u SPO-u on je bio Danin cinkaroš. Mene je, na primer, cinkario kako navodno šurujem sa Đinđićem, iako to nije imalo nikakve veze sa životom. A ja sam još tada pokušavao da ujedinim opoziciju, to nije imalo nikakve veze sa nekim šurovanjem ili organizovanjem protiv SPO-a, ali on je to tako predstavio Danici Drašković. Od tada smo nas dvojica u velikom sukobu. Posle je on menjao stranke, došao je u G17, pa se na to nadovezao moj sukob sa Mlađanom Dinkićem. Vlajko Senić se tu postavlja kao neki Dinkićev zaštitnik, neko ko čuva velikog šefa, valjda pokušava da se izbori za neku poziciju. Zbog svega toga, ne priznajem Vlajka Senića za svedoka. Njegovo mišljenje me ne interesuje.

Zbog čega ne izlazite u javnost sa takvim pričama, poput ove o Vlajku Seniću? Ni vas iz opozicije niko ne štedi, zašto vi prećutkujete takve stvari o njima?

Nemate gde to da objavite. Svi mediji su pod kontrolom režima i samo pripadnici vlasti dobijaju prostor. Ako vama objave jednu rečenicu, njima odmah objave intervju. Štaviše, neki žigolo za koga policija tvrdi da je narko-diler, i koji mi jednom prilikom umalo nije razbio auto na ulici, on je dobio celu stranu u jednom dnevnom listu da bi pričao protiv mene. Danas, ako hoćete da dobijete prostor u medijima, samo kažite nešto protiv mene! Odmah će vam dati celu stranu u novinama! Evo, jedan čovek koji je psihički neuravnotežen, koji se lečio na klinici, pisao je nešto o meni u "Kuriru", na celoj strani, kako je navodno bio kod mene u kući i kako sam ja celu kuću pretvorio u pilićarnik. A ja čoveka nisam ni video u životu! Gomila ljudi piše i priča o meni, a ja ih uopšte ne poznajem.

Zašto su mediji toliko protiv vas?

Možda zato što sam propustio jednu priliku, kada me je Miroslav Mišković pozvao u restoran da razgovaramo. Tada mi je rekao: "Daj, bre, sarađujem sa svim strankama, hajde i sa tobom da se dogovorim, šta god treba, evo, ja sam tu". Ja sam to odbio. Zahvalio sam mu se, ali sam mu rekao da mi ne treba nikakva pomoć, da mi ne treba ništa od njega i da ja samo radim svoj posao. Da sam prihvatio tu njegovu ponudu, verovatno bih sada imao zaštitu nekih medija, kao što je imaju mnogi drugi političari. Imao bih otvoren prostor u novinama i na televiziji. Ali, nisam pristao i od tada smetam tajkunima. Mnoge sam i lično prozivao. Nije svejedno što sam pomenuo ove akcije u Zagrebačkoj banci, to je ogroman posao. Mnogima smetam jer sam, kao ministar, imao vrhunske rezultate.

Na koje rezultate mislite?

Za moja dva mandata, napravljeno je 4.000 kilometara puteva. A ovi sada, da sve saberu, ne bi sakupili ni 200 kilometara. Napravio sam 4.586 stanova i kuća. Neka oni kažu koliko su oni napravili! Napravio sam prvi tunel u Srbiji posle više od 20 godina. Uzmite Borovu glavu, preko Zlatibora: kada sam najavljivao da će se to raditi, oni su govorili kako pričam bajke, kako to nema šanse da se završi. A ja sam to odradio. U Ćićevačkoj klisuri sam uradio kompletnu rekonstrukciju, sve do bugarske granice. Uradio sam kompletnu rekonstrukciju autoputeva, magistralnih puteva... Mi smo se bili dogovorili sa Evropskom unijom da prvo popravimo ono što je porušeno u NATO bombardovanju. Da popravimo mostove, kao što je most "Sloboda" u Novom Sadu. Zato i nisam mogao da radim Koridor, jer sam radio mostove i druge objakte koji su bili porušeni u bombardovanju. Prva faza bila je da se sve dovede u red, a izgradnja Koridora bila je predviđena tek za drugu fazu. Oni ne mogu da dostignu to što sam ja odradio.

Mnogi sada kritikuju Vladu Vojislava Koštunice, u kojoj ste vi bili ministar, da je udaljila Srbiju od Evropske unije. Imate li odgovor na te kritike? Kako ste zaista sarađivali sa inostranstvom?

Setite se da je 2004. godine, kada smo mi došli na vlast, Srbija bila zemlja visokog rizika i u njoj niko nije hteo da radi. Bio je ubijen premijer, bila je "Sablja" u kojoj je pohapšeno 13.000 ljudi, bio je opšti haos i Srbija se nalazila na crnim listama. Mi smo sve to doveli u red, krenuli smo sa investicijama. Započeli smo projekte koji ovi danas samo nastavljaju, ništa novo nisu započeli. Ona Vlada je radila za ovu Vladu. Primera radi, ja sam imao izvanrednu saradnju sa Svetskom bankom, ispunjavao sam sve obaveze. Ona Vlada čiji sam ja bio član, razduživala je zemlju svakoga dana za šest miliona evra. A ova sadašnja zadužuje državu sedam miliona evra svakog dana! U tome je razlika. Shvatite, mleko je tada bilo 34 dinara, jer Miškoviću nije bilo dozvoljeno da uveze mleko u prahu. Seljaci su se tada bavili mlekarstvom, bavili su se mesom. Svinjetina je bila 130 dinara kilo na živoj vagi. A sada su oborili tu cenu na 80, uvozom mesa iz Nemačke, iz Mađarske, uvozom piletine iz Brazila, uvozom govedine iz Argentine... To je sve meso iz robnih rezervi, dotrajalo, jeftino, propalo... Naročito je pogubno ubacivanje mesa na divlje preko Kosova, što je maksimalno rađeno. To je potpuno uništilo stočni fond u Srbiji, potpuno razorilo seljake. Zatim, Mišković je počeo da radi otkup i izvoz, opala je cena i voća i povrća, nije bilo računa da se bere jagoda, malina, kupina, višnja, šljiva, sve je to propalo. Seljak je propao.

Danas, ako hoćete da dobijete prostor u medijima, samo kažite nešto protiv mene! Odmah će vam dati celu stranu u novinama

Ko je najdogovorniji za takvo stanje?

Onaj ko vodi makroekonomsku politiku, ko je razorio finansijski sektor, pogasio domaće a pustio strane banke, rasprodao najprofitabilnije firme – Mlađan Dinkić. Evo, sad hoće da proda i "Telekom", koji je u moje vreme, dok sam ja bio ministar za telekomunikacije, pravio čistu dobit od 150, 160 miliona evra godišnje. Sve su rasprodali strancima i zato sada sav profit odlazi iz Srbije. Dinkić ne bira sredstva da ostvari svoj cilj. On je doveo "Fijat", ali pitanje je koliko je država uložila u dolazak "Fijata". On je doveo "Gorenje", ali pitanje je koliko je Srbija izgubila time. Srbija je imala fabriku bele tehnike "Slobodu" iz Čačka, koja je sada zatvorena, a svaki zaposleni u "Gorenju" dobio je od države određena sredstva. Mi vršimo subvencije za kupovinu "punta"! Pazite to! Iz budžeta! To je čista diskriminacija: zašto ne plaćamo "škode" i "opele"?! Ko je taj ko je odlučio da privatnoj firmi dajemo određena sredstva? A ko je predstavnik "Fijata" u Srbiji? Mišković. Ta relacija, Mišković-Dinkić, potpuno je sahranila Srbiju. To je karcinom srpske privrede.

Ali, bili ste i vi u koaliciji sa Dinkićem?!

Da, silom prilika. I stalno su me molili da ne diram Mlađu, da ne bi pala koalicija.

Ko vas je molio?

Svi. Ja sam želeo da ga zaustavim i često sam govorio o šteti koju on pravi, ali stalno su mi ponavljali da ga ne diram. Pokojni guverner Avramović, koji me je mnogo voleo, često mi je govorio: "Ne dozvolite da Dinkić uzme Narodnu banku, ne dozvolite da on vodi ekonomiju, sve će upropastiti". Sećam se i kako mi je profesor Jovan Ranković, koji je bio savezni ministar finansija, govorio: "Učini sve što možeš, ali zaustavi ga, molim te". Sve na šta su me oni upozoravali, sve se, na žalost, obistinilo.

Šta se obistinilo?

Pogledajte, na primer, "Petroljetku". Bila je umetnost upropastiti "Petroljetku". Rusi su hteli da je kupe, ali Dinkić je nije dao Rusima. To je bio stav Amerike i Zapada, da se ne dozvoli Rusima da ulažu u Srbiju. Rusi su hteli da kupe JAT, ja sam bio već potpisao i međudržavni sporazum sa ministrom saobraćaja Rusije. Oni su hteli da u Beogradu naprave kargo centar za brzi izvoz roba na rusko tržište, da kupe JAT i potpuno zamene flotu. Dinkić je na sednici Vlade rekao da je dobio instrukcije iz Brisela da to spreči. Rekao je: "Ako želite u Rusku federaciju, onda im prodajte JAT". I uspeo je da prisili Vladu da ne proda JAT Rusima, makar JAT i propao. Eto, zato Rusi nisu mogli da naprave kargo centar u Beogradu. A hteli su da ga prave i Amerikanci. Pojavila se američka firma, na čelu sa Gelbardom. Ali, sa njima sam ja odbio da potpišem sporazum, zato što smo se malo raspitali i šta smo saznali – da je vlasnik te firme, registrovane u Holandiji, bivši ministar energetike Goran Novaković, koji je bio smenjen za vreme Đinđića. Ali, nije samo Dinkić problem. On jeste jedan od najvećih, ali ima još mnogo onih koji se ponašaju štetočinski, nedomaćinski, bahato...

Na koga mislite?

Evo vam konkretan primer, o ovome do sada nisam pričao: kada sam bio kod Putina i Medvedeva sa Tadićem i Koštunicom, kada smo potpisivali gasni sporazum, u jednom momentu Putin nas je pitao šta je najbitnije za Srbiju, kako bi Rusija mogla da joj pomogne. I, znate šta je rekao Boris Tadić: "Kod rudnika soli u Tuzli ima mnogo velikih podzemnih jama i Evropska unija bi imala interes da tu napravite najveće skladište gasa u Evropi". Putin se nasmejao i pitao: "A ko tamo živi? Koji narod? Ja želim da pomognem Srbiji!" I prekinut je razgovor na tu temu. Svi smo ostali šokirani time što je Tadić izgovorio usred Kremlja. Rusi nisu mogli da veruju, Putin je posle toga bio maltene ljut. Ali, Tadić je verovatno dobio instrukcije iz Brisela da pokrene to pitanje i zato je to morao da kaže.

Koliko strani faktor utiče na srpsku vlast?

Izuzetno mnogo. U Srbiji se ništa ne odlučuje, sve odluke se donose spolja.

A kako je bilo u vaše vreme?

Pa, zato je Koštunica toliko i smetao, jer smo mi taj uticaj bili sveli na minimum. Ovi sa Zapada su hteli nekoga ko sluša, nekoga ko će im dovesti Srbiju kao tržište, a ne kao robnog proizvođača. Evropska unija nas hoće kao tržište kojim će oni gospodariti. Hoće da reše Kosovo onako kako su naumili, da ne postoji profitabilnija srpska privreda, da kupe banke, osiguravajuća društva, elektronsku industriju, telekomunikacije... A mi da budemo prosta radna snaga koja će raditi bagatelno. Pogledajte kolike su plate po stranim firmama koje su ušle ovde: ljudi rade za 18.000 mesečno! To je strašno! Ali, o tome niko ne piše, jer su mediji potpuno pod kontrolom režima.

Da li ste vi kontrolisali medije dok ste bili na vlasti?

Nismo. I tada je bilo, a danas je još i više očigledno, da nismo. Mi smo smatrali da Srbija treba da krene demokratskim putem, a sloboda medija je jedan od osnovnih ulova za to. U naše vreme, Javni servis je stvarno bio javni servis. Mene su tada mediji kritikovali isto kao i danas, kada sam opozicija. A sada niko ne sme da pomene nekog ministra, niko ne sme da napiše ni slovo o greškama današnje vlasti. I onda, kada ja pričam o njihovim greškama, odmah mi napakuju Jelenu Trivan, odmah mi pakuju govor mržnje, odmah nahuškaju tužioca na mene, kao da on nema pametnija posla. Evo, Slobodan Homen je rekao nedavno da su neki političari bili upetljani sa Šarićem. Zašto ne obelodani ko su ti?! Kao, nekim našim političarima Šarići prete. A što im prete, ako nisu bili umešani u neke zajedničke aktivnosti?!

Da li vama neko preti?

Ne, niko.

Inače, kakvi ste privatno? Da li i van politike upadate u incidente?

Taman posla, privatno sam vrlo smiren. Možda sam malo više oštar nego što bi trebalo, kada se nešto dogovori a ne uradi se. Ali, oni koji me poznaju, znaju da sam privatno vrlo smiren.

Zašto ste onda eksplozivni u javnim nastupima?

Rekao sam već, zato što ne podnosim nepravdu. Ne mogu ja da budem sav na note, da budem smiren, dok se oni koji su uzjahali narodu na kičmu ponašaju kao kabadahije. Imam pravo da iznosim svoje stavove, stavove svoje partije i svog biračkog tela. Ne mogu da branim nešto što ne valja. Ne mogu da se radujem ako moj narod plače. Ne mogu da budem srećan ako je moj narod nesrećan. Kako ja da budem miran i zadovoljan, ako moje biračko telo živi ovako kako živi?! Saosećam sa mojim narodom i možda zato reagujem onako emotivno. Ali, šta ćemo sa drugima? Šta ćemo sa onima koji mene vređaju?!

Kako vas vređaju?

Pa, znate li koliko sam ja uvreda istrpeo za sve ove godine?! Koliko su puta mene psovali?! Za vreme Miloševića, kada su hteli da me uhapse, opkolili su mi kuću i počeli da pucaju. Moja majka je tada doživela težak moždani udar i pet godina je bila u komi, posle čega je umrla, 2003. godine. A prvi put kada sam ušao u Skupštinu posle majčine sahrane, jedan poslanik iz protivničke partije mi je psovao mater! Evo, skoro je bila košarkaška utakmica u Čačku, gostovao je FMP. Zato i nisam išao na utakmicu, da ne bih video Nebojšu Čovića, da bih izbegao sukob, jer bi mediji jedva dočekali da opet naduvaju neki incident. A pričaju mi ljudi koji su bili da je Čović sve vreme provocirao, da je stalno vikao publici "Jebao vas Velja Ilić"! A taj Čović me je, posle ubistva Đinđića, kada ga je Duško Mihajlović optužio da je i on bio nekako upetljan, molio i preklinjao da ne pominjem jednu izjavu koju je on dao uoči atentata. Razgovarali smo tada pred 50 ljudi, on me je pitao šta radim, ja sam mu rekao da mi je Legija pisao neko pismo i da ne znam šta on hoće od mene, a Čović mi je rekao: "Ma, nema problema, Legija je moj dečko, sve što treba javi". Posle dva dana ubijen je Zoran i Duško Mihajlović je tražio da ja to ponovim, pritiskao me je da to napišem i potpišem. Čović me je preklinjao da ne pominjem tu izjavu. I nisam.

Da li se sada kajete što niste?

Ne, normalno, jer nikada nisam cinkario, niti je iko u mojoj porodici bio cinkaroš.

A zbog čega se kajete?

Nisam verovao da će Srbija toliko da luta u ovoj demokratiji. Ne mogu da prežalim to što su Srbiji posle petog oktobra mnoga vrata bila otvorena, ali je katastrofalna politika koju su vodili neki odavde sve to uspela da zatvori. Mogli smo da napravimo čudo od Srbije, a nismo. Tih godina iz celog sveta su nas samo pitali šta nam treba, svi su bili su spremni da nam pomažu. Ali, kada su videli lopovluk, kada su saznali sa "surčince" i "zemunce", potpuno su promenili stav. Još davno mi je jedan Amerikanac rekao: "Nema ništa od vas, jer se sve odlučuje u Surčinu, odatle vam se vodi država". Sećam se da je jedan američki general dolazio ovde da se lično upozna sa generalima Pavkovićem i Lazarevićem. Lazarevića nije upoznao, ali Pavkovića jeste jer sam ih ja upoznao. Amerikanaca je rekao tada Pavkoviću: "Vodili ste rat na Kosovu fenomenalno". Nudio mu je da bude profesor na američkoj vojnoj akademiji. Ali, posle nekoliko dana me je taj američki general zvao i rekao mi: "Nema ništa od toga, propala stvar, Čeda je odveo Pavkovića u Surčin, i on je ugazio tamo, ne može da predaje ovde".

Kada nas je Putin u Kremlju pitao kako bi Rusija mogla da pomogne Srbiji, Tadić je predložio da Rusi naprave gasno čvorište u Tuzli! Svi smo bili šokirani

Imate li neko lično kajanje?

Možda to što sam uopšte i ulazio u politiku. Mene je otac nagovorio da se bavim politikom, on je bio veliki opozicionar, ravnogorac. Sada se negde kajem što sam prihvatio, jer Srbija izgleda ne razume neke stvari. Previše je u Srbiji onih koji gledaju samo da zadovolje svoje potrebe, a ne neki zajednički, državni i nacionalni interes. Gledaju kako da udome sebe, da zaposle nekog svog, da reše neki lični problemčić, umesto da pokušamo da napravimo ozbiljnu i stabilnu državu. Žao mi je kad me neosnovano napadaju ljudi koji me uopšte ne poznaju. A ja sam mislio dobro. I želim da uradim mnogo dobro za Srbiju. Gde bi Srbiji bio kraj da sam ja pobedio na predsedničkim izborima posle rušenja Miloševića?! Ja sam tada imao neverovatan rejgint, imao sam podršku 75 odsto građana. Sigurno bih pobedio na izborima za predsednika Srbije. Đinđić mi je to bio i obećao.

Kakav ste odnos imali sa Zoranom Đinđićem?

Navešću vam primer: jednom su, nedugo posle petog oktobra, zvali u Banjaluku mene i Zorana Živkovića i nudili nam da sklonimo Đinđića, jer je počeo da im smeta.

Ko vam je to nudio?

Isti oni koji su sklanjali Miloševića. Sada je Đinđić bio počeo da im smeta. Mi smo to, normalno, odbili. Štaviše, rekli smo Đinđiću za to, sve detalje smo mu preneli. Mi smo bili oštri politički protivnici, ali smo se međusobno poštovali i uvažavali.

Elem, da se vratimo na njegovo obećanje da će vas podržati u predsedničkoj kampanji. Šta se s tim desilo?

Predložio mi je da ne ulazim u Vladu, već da budem kandidat za predsednika Srbije. A kada je došlo vreme da raspiše izbore, rekao mi je: "Koštunicu sam stavio za predsednika Jugoslavije, nisam lud sada tebe da postavim za predsednika Srbije, šta bih ja posle radio?!" Onda je još dve godine ostavio Milana Milutinovića, pa su posle toga postavili Natašu Mićić, a mene su svakog dana pljuvali. Čitav tim ljudi je radio na tome da meni pokvare ugled i imidž, da me po svaku cenu spuste sa tih 75 odsto.

Ne može se reći da nisu uspeli, mnogi vas sada doživljavaju kao grubijana, političkog nasilnika...

Ja sam tada u Čačku pobedio 70:0, nismo imali nijednog odbornika iz opozicije. Evo, pitam vas: da li može neki loš, nevaspitan i primitivan čovek da pobedi sa 70:0 u sredini u kojoj živi i radi? Sigurno ne može! Tada sam bio omiljen i u inostranstvu. Putovao sam po celom svetu i svuda sam bio lepo primljen. Naravno, sada su uspeli da me posvađaju sa Amerikancima, jer su izmislili da sam ja učestvovao u paljenju njihove ambasade, što nema nikakve veze sa istinom. Kako može da bude loš čovek koji poseduje toliko crkvenih priznanja kao ja?! Dobio sam orden ruskog patrijarha Alekseja u Kremlju, dobio sam orden Svetog Save od srpskog patrijarha Pavla, orden Svetog Simeone, prvi orden vladike Nikolaja. Imam punu sobu raznih priznanja. Što ne kažu u koliko sam humanitarnih akcija učestvovao, kolikim sa ljudima pomogao? Koliko sam porodica primio da žive kod mene, jer imam mnogo stambenog prostora... Koliko sma gladnih nahranio... Ja sam počasni građanin 40 opština u Srbiji! I kako je onda moguće da ja izazivam sukobe?! To je jedna orkestrirana hajka koja se sprovodi protiv mene, ništa drugo nego obična hajka. Zato sam razočaran, što živim u državi u kojoj neki ljudi, koristeći, tačnije zloupotrebljavajući medije, satanizuju druge ljude koji se ne slažu sa njima politički.

Da sam prihvatio Miškovićevu ponudu da mi pomaže, verovatno bih sada imao zaštitu nekih medija, kao što je imaju mnogi drugi političari.

Koliko vam je štete nanela takva reputacija?

Teško mi je kada pogledam koliko je moja porodica pretrpela zbog mog političkog angažmana. Ispričao sam vam šta se desilo s mojom majkom, a i brat je umalo nastradao zbog mene, jer ga je jedno veče policija pomešala sa mnom i brutalno ga pretukla, jedva je ostao živ. Zato sam onako i reagovao na onog novinara, zato sam mu šutnuo fasciklu kada je rekao da moj brat švercuje cigarete. Moj brat je u tom trenutku bio u bolnici, u teškom stanju i nisam mogao da izdržim da ga neko tako vređa. Ja sam prvo bio lepo objasnio tom novinaru da je moj brat direktor škole i da nema veze sa cigaretama, da čak nije ni zapalio cigaretu u životu, ali on je nastavio da me provocira i zato sam prekinuo intervju. Kada sve to sagledam, kada se setim koliko su moja deca pretrpela zbog ovoga što radim, normalno je da se pitam šta mi je sve ovo trebalo.

(Razgovarao Miodrag Zarković)