Politički život | |||
"Naprednjačko čudo": dan posle |
četvrtak, 11. jun 2009. | |
Odličan rezultat koji su naprednjaci postigli na prevremenim izborima, u tri opštine, učinio je da se SNS i zvanično može ustoličiti kao glavna stranka srpske opozicije. Odakle tako dobar rezultat i šta se dalje očekuje od novog lidera opozicije?
SNS je, najpre, iskoristio sve prednosti "poznatosti bez bagaža". Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, još od ranih devedesetih, deluju na političkoj pozornici Srbije, pa su kao političari postali izuzetno prepoznatljivi u ovdašnjem javnom mnenju. Sa druge strane, njihova stranka je zvanično osnovana tek u oktobru 2008, tako da ona jednostavno nema "repove", u vidu zloupotreba ili prevara. Naprednjacima se može štošta zameriti iz njihove lične političke prošlosti. Ali, oni uvek mogu krivicu za svoje postupke da prebace na svog bivšeg stranačkog šefa, Šešelja i na njegova autoritarna naređenja. Naprednjaci su istovremeno delovali kao neko nov i neopterećen rđavom prošlošću, ali i kao neko ko je dovoljno iskusan da se od njega mogu očekivati jasni politički uspesi. To su potvrdila i prva istraživanja javnog mnenja, koja su pokazivala da stranka može da uzme čak 20 posto glasova. Pošto "ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh", stranka je privukla i aktiviste, i birače. Druga prednost naprednjaka bila je njihov uopšten politički program i veoma "pitka" stranačka priča. Njihov program je izložen u Deset principa političkog delovanja, jednom kratkom dokumentu koji ništa posebno ne kaže, ali koji i nikoga posebno ne uznemirava. Taj dokument se uglavnom sastoji od opštih mesta naše "mejn-strim" politike: "I Kosovo i Evropa", "I Rusija i EU", "i Srbi van Srbije i nacionalne manjine u Srbiji", "borba protiv korupcije", "pravna država", "moderna vojska", "uspešna privreda", "socijalna pravda", "decentralizacija"...[1] Od svih naših parlamentarnih stranaka, jedino LDP ne bi potpisao takav program. To nabolje pokazuje širinu Programskih principa SNS, ali i njihovu uopštenost. Takođe, izjave Nikolića i Vučića bile su odmerene, načelne i, opet, uopštene. Poučeni ranijim iskustvom, kada su često, po naredbi ili sopstvenoj inicijativi, izazivali deo javnosti, oni su sada sasvim napustili svaku problematičnu retoriku. Njihove izjave bile su pažljive i "konstruktivne", tako da su se bez teškoća uklapale u takmičarsko-evropsku naraciju, koju praktikuje Demokratska stranka i njeni pomagači. Treća prednost SNS, a ujedno je i najvažnija, bila je prestanak satanizacije od strane evroreformskih medija. Nikolić i Vučić, naravno, nisu postali ljubimci B92 ili Blica: Čedomira Jovanovića, jednostavno, niko ne može istisnuti iz srca tih medija. Ali, nakon odvajanja od SRS, Nikolić i Vučić više nisu bili predmet najgorih napada i kleveta. Treba se samo setiti kako je nekada, recimo, B92 izveštavao o Nikolićevim skupovima, i to uporediti sa današnjim izveštavanjem te stanice, pa shvatiti kolika se drastična promena dogodila. Nekada je sa Nikolićevih skupova u prvi plan izvlačeno samo ono što je bizarno, glupo ili kompromitujuće, dok je sve što je važno izostavljano. Ako bi došlo pedeset hiljada pristojnih ljudi, reporter ih ne bi ni pomenuo, ali bi zato petorica krezubih pijanaca sa kokardama bili uslikani sa svih strana. Ali izveštavanje B92 sa promotivnih skupova naprednjaka, tokom nedavne kampanje za prevremene lokalne izbore, odjednom je postalo do neprepoznavanja korektno, ozbiljno i posvećeno. Nikolić i njegovi stranački drugovi po prvi put su tretirani kao normalna ljudska bića i političari, a ne kao čudovišta koja u ponoć dobijaju očnjake i kreću u lov na decu. Ta promena odnosa evroreformskih glasila prema Nikoliću i Vučiću (a takva glasila pokrivaju najveći deo našeg medijskog neba) bila je tako brza kao da je neko okrenuo prekidač. "Da se ne lažemo", prokomentarisao je ovu neobičnu pojavu Đorđe Vukadinović, "u Srbiji, a i šire, takve opozicije, tj. sa sličnim tretmanom, nit' je bilo, nit' će skoro biti. A činjenica da je Nikolićev medijski status u ovom trenutku bolji čak i od Tadićevog, govori mnogo već samo po sebi"[2]. Ko misli da u ovim rečima ima preterivanja, neka pogleda saopštenja evrorefromskih ideoloških komiteta – tj. sajtove "Peščanika" i "E-novina". Glavna meta njihovih proklinjanja i ideoloških vudu-rituala jesu i dalje Crkva, Koštunica i osamdesetogodišnji Dobrica Ćosić, dok Tadić i Jeremić uživaju tretman koji je u rasponu od kritike "mangupa iz sopstvenih redova", do osude delovanja "opasnih renegata evroatlantizma i ljudskopravizma". Nikolića i Vučića, međutim, niko i ne pominje – kao da se najveća "nacionalistička" stranka ovde ne zove SNS, već DSS, i kao da agencije prognoziraju da će na izborima Dobrica Ćosić dobiti 30 posto glasova, a ne Nikolić i Vučić. Nakon izbora u Zemunu, Voždovcu i Kosjeriću, međutim, takve prednosti naprednjaka više nisu održive. Oni će preuzeti upravu nad najmanje jednom opštinom, a time direktno ući u jezero najveće korupcije iz kojeg je teško ne napiti se (ili makar ne srknuti). Dobar deo aktivista i rukovodstva SNS ušao je u tu stranku ne zbog nekakve originalne i privlačne političke ideje i ne zbog mesijanske harizme Nikolića i Vućčića, već zbog onih 20-30 posto glasova, koliko su agencije, od samoga početka, davale naprednjacima. A sa toliko glasova udeo u vlasti je više nego zajamčen. U Srbiji, međutim, biti gladan vlasti ne znači biti željan akcije, već, nažalost, biti žedan novca i privilegija. Otuda, dosadašnja čistoća SNS od svake korumpiranosti, izvesno je, neće predugo potrajati. Smeo bih se čak opkladiti da će do parlamentarnih izbora i ova stranka stići da ima neku korupcionašku aferu. Time će i ona izgubiti dosadašnji oreol "nove" i "neuprljane" političke snage. I programska priča naprednjaka neće više moći da bude tako uopštena i neobavezujuća kao do sada ("mir u svetu i ozonska rupa"). Od vodeće stranke opozicije jednostavno će se mnogo upornije zahtevati konkretni odgovori: hoćemo li da nastavimo da puzimo pred briselskom birokratijom, ili taj obred beskrajnog samoponižavanja zaista "nema alternativu"? Da li je robovanje tranzicionim tajkunima i MMF-u "najbolji život" koji Srbi smeju da očekuju? Dokle naše glave, i glave naše dece, treba da budu stegnute mengelama čiji jedan zub čine građanističke i denacifikatorske NVO, a drugi zub evroatlantski i meko-okupacijski mediji, mengelama koje će, očigledno, nastaviti da se stežu sve dok se svi, kao narod, ne odreknemo svoje "genocidne prošlosti", ne priznamo da je Kosovska bitka samo mit, i ne obećamo da više nikad nećemo ići u crkvu ili pisati ćirilicom? Takva i druga pitanja postavljaće naprednjacima kako opozicioni birači, tako i opozicione stranke, jer se danas u Srbiji ne može biti u opoziciji, a nemati kakav-takav odgovor na ova i druga suštinska pitanja naše nacionalne politike, ekonomije i kulture. Konačno, i medeni mesec naprednjaka i evroreformskih medija moraće se privesti kraju. Jednostavno, nije prirodno da su glavni javni neprijatelji naših evroatlantista osamdesetogodišnji pisac i tridestogodišnji ministar spoljnih poslova, dok su oni koji mogu da dovedu do stvarne smene vlasti samo draga, "konstruktivna" i "poštovana" opozicija. Nije prirodno da se na B92 ili u Blicu termin "opozicija" praktično odnosi samo na DSS i SRS, nije prirodno da u tim medijima najveća, i zato po evroatlantsku vlast potencijalno najopasnija opoziciona stranka ima najbolji i najpovlašćeniji tretman. Iz takvog tretmana se, naravno, ništa veliko ne može zaključiti. Ali, ako takva definicija "prijatelja" i "neprijatelja" kod naših evroatlantista ostane na snazi, neki zaključci će se ipak morati izvući sami po sebi. Srbija je sa naprednjacima dobila veliku stranku. Ali, veliku stranku ne čini velikom samo jedan dobar rezultat. Ona je velika po ljudima i idejama koji je čine, kao i po snazi i upornosti da se te ideje ostvare. Nikolić i Vučić su dobili životnu šansu da nešto stvarno promene u srpskoj politici. No, nema ni velikih ideja, niti velikih promena, bez istinske samostalnosti u mišljenju i delanju. Nikolić i Vučić su pobegli od jedne vrste zavisnosti i potčinjenosti. Ali, ako su to bekstsvo morali da plate ulaskom u neku drugu vrstu zavisnosti, onda je to bekstvo pomalo preskupo plaćeno. Politika podrazumeva igru sa demonskim silama, upozoravao je Maks Veber. Sve dok ih uspevamo držati pod kontrolom, ili makar na distanci, imamo šansu na uspeh. Ali, ako im se podamo, ako postanemo njihove igračke, te iste demonske sile odvući će nas pravo u pakao. Hoće li to biti sudbina i naprednjaka, ili će oni ipak nadmudriti naše "besove", od odgovora na to pitanje zavisiće, verovatno, i sudbina celokupne srpske nacionalne politike u vremenu koje nam predstoji. |