Ministar-propovednik u kampanji straha

Interesantno je primetiti kako jedna tako kontroverzna, a za mnoge i iritantna politička pojava, kao što je Dinkić & G17, do sada nije bila predmet ozbiljnijih analiza što sa ekonomskog, što sa političkog aspekta delovanja. Osim izrazito negativnog stava dela javnosti prema ministru Dinkiću, retko se mogla čuti stručnija i argumentovanija rasprava o efektima njegove dominacije u ekonomsko-finansijskoj sferi poslednjih osam godina (sa kraćim prekidom). Jedan od razloga nedostatka kritike očito loše ekonomske politike možemo tražiti i u nedovoljnoj hrabrosti onih koji bi imali šta da kažu po ovom pitanju. U privatnim razgovorima neki ekonomisti su nam iznosili gomilu primedbi, što sa nivoa kritike površnog i rigidnog monetarizma koji sprovode domaći „čikaški momci“, a što po pitanju nedovoljnog znanja, iskustva i poštenja ljudi koji su vodili i kontrolisali „srpsku tranziciju“. Međutim, kada bismo ih zamolili da nešto od toga i napišu, oni bi odbijali, uvereni da im takva vrsta jeretičkog eksponiranja „ne bi bila korisna za karijeru“. Pored toga, mediji su proteklih osam godina bili zatvoreni za bilo kakvu kritičku misao o već neoliberalnoj dogmi u Srbiji, pa i oni malobrojni koji su upozoravali ni pogubne posledice primene takvog „šok tretmana“ na srpsku privredu nisu mogli da dobiju ni minimalan prostor.   

Kada smo kod dogmatskog shvatanja prizemnog ekonomizma, mislimo da to možda i najbolje objašnjava „intelektualni habitus“ našeg ministra za tranziciju. Čini se da njega, za razliku od njegovih „partnera“ (od kojih su neki teški desetine i stotine miliona evra), nije u celoj toj priči interesovao novac, već upravo jedna „krstaška misija“. Dinkić se ne ponaša toliko kao drugi tranzicioni političari koji su „rukopoloženi“ da kontrolišu novčane tokove, od kojih je većina došla do značajnog bogatstva, a neki su postali i tajkuni. Ne, naš ministar ekonomski je čovek kome je ta neoliberalna priča zaista bitna (što ne znači da se od nje na ovaj ili onaj način nije okoristio), dakle, verovatno bitnija od lične materijalne koristi.

U nastupu on jako podseća na nekakvog rigidnog i agresivnog protestantskog propovednika koji sirovom verom i surovom logikom deli ljude i kompanije na „pobednike“ i „gubitnike“. Kad on, bez imalo milosti, kaže da oni koji propadnu u tranziciji i treba da propadnu, to zvuči kao da su izrekli puritanski i sektaški propovednici koji ljude dele na „spasene“ i „proklete“. U njegovoj retorici nema mesta za sumnju jer ona zaista ima religijski naboj. Neoliberali sve mere upodobljuju „zakonima ekonomija“ kako ih oni shvataju, oni društvo i život u totalitetu vide samo kao bespoštedno takmičenje „ekonomskih životinja“ (ekonomija, kompanija i pojedinaca), pa tu nema mesta ni za socijalnu državu, ni za proaktivnu strategiju privrednog razvoja. Dinkiću je sve jednostavno i jasno, ili barem to tako želi da predstavi javnosti. Zbog svoje ubeđenosti i drčne retorike u početku je zadobio i simpatije određenog dela javnosti.   

Problem je upravo to što Dinkić, kao homo ekonomicus, sve gleda kroz svoje ekonomističke naočare, sa staklima koja propuštaju samo deo spektra koji ne potire „zakone“ (neo)liberalnog sociodarvinizma. Što je još gore, on u toj meri vulgarno percipira tu neoliberalnu priču da u tome ide dalje i od svojih „čikaških“ gurua. Ni njima ne bi palo na pamet, ili barem to ne bi javno izrekli, da državu ili njen deo shvate kao robu koja ima cenu na tržištu. Naš gospodin Dinkić je tako video i pitanje secesije Kosova. Za njega KiM imaju cenu kao bilo šta drugo na ovom svetu. Stoga njemu zvuči logično da se prestane plaćati kosovski dug, budući da to samo „povećava troškove“ Srbije, shvaćene kao preduzeće. Naš ministar ne razume da se prestankom vraćanja kosovskog duga odustaje i od suvereniteta nad Kosovom. On sve doživljava kroz prihode i rashode, kroz profit i deficit. U njegovoj trenutnoj računici – a i tako su mu valjda „rekli sa Zapada“ – Kosovo predstavlja samo rashod i nepotreban balast kojeg se moramo „osloboditi“. Takva ideološka pozicija čini ga agilnijim zagovornikom secesije od većine u DS-u, čime ozbiljno konkuriše i LDP-u. Ovo je moglo da iznenadi samo one koji ne razumeju razmere kratkovidosti ideološkog ekonomizma, kome ništa ne znače reči kao što su „tradicija“, „država“, „identitet“, a koji suvereno vlada umovima globalnih (neo)liberala, naročito umovima njihovih domaćih „ekspertskih“ klonova.

Pri svemu tome njegova računica nije ni ekonomski gledano, i na kratke staze tačna. Naime, odricanjem od Kosova mi se odričemo i potencijalnog udela u desetinama (po nekima i stotina milijardi) evra koliko vrede industrijski kapaciteti (pre svega „Trepče“), zemljište, prirodni resursi (ugalj i rude). Takve tapije se njegovi neoliberalni gurui nikada ne bi odrekli. Da su se naši „eksperti“ zaista bavili privrednim pitanjima na Kosovu, kao na primer privatizacijom kompanija koje su strancima prodate bez ozbiljnijih reakcija Beograda, a u koje su decenijama ulagali Srbija i naše firme, mi bismo sada mogli da se nadamo nekoj ekonomskoj ili strateškoj koristi. Naravno da je bilo očekivano da će evroamerički protektori „privatizovati“ privredu Kosova, ali da su kao otpor imali sudske procese i medijsku kampanju Srbije, bili bi verovatno prinuđeni na neke ustupke. Poznato je da svaka investicija ili nekretnina oko koje se vodi težak sudski proces znatno teže može da dobije kredite ili finansijske garancije. Borba za Kosovo, pored nacionalne i državotvorne motivacije, treba da bude vođena jasnim ekonomskim razlozima, što do sada, nažalost, nije bio slučaj, jer su „patriote“ imale više na umu “nacional-romantičarske motive”, za koje „evroreformisti“ ne haju. Na širem planu tolerisanje secesije Kosova, koje zagovara koalicija Tadić–Dinkić–Čanak, destabilizuje političku scenu, što vodi i dubljim ekonomskim poremećajima u slučaju pobede ove koalicije.

NEOLIBERALNA „MREŽA“

Da bismo razumeli ove i ovakve prividne paradokse vulgarnog ekonomizma, moramo upoznati razmere dogmatskog okoštavanja uma kod domaćih propovednika „integracija“ i „tržišta“. Za ovo nam kao ilustracija može poslužiti kultni film „TV mreža“. Tamo glavni junak Hauard Bil sreće svog gurua gospodina DŽensena, koji stoji visoko u hijerarhiji posvećenika moći i bogatstva. Dakle, gospodin DŽensen objašnjava svet total(itar)no ekonomistički, kao međusobnu interakciju korporacija. Svet je kolegijum korporacija nemilosrdno određenih nemilosrdnim zakonima biznisa. Svet je biznis. Onda neurotični drugorazredni TV voditelj pita ovog moćnog gurua što je njega izabrao da propoveda ovo „jevanđelje“, i dobija prilično „sekularan“ odgovor: „Zato što si na televiziji, budalo.“ Tada se on od skrhanog čoveka pretvara u gorljivog misionara nove ideje i postaje moćna TV figura. Verujemo da ova priča može pomoći da lakše shvatimo i agresivnost i gorljivost ministra Dinkića u ulozi propovednika neoliberalnih „istina“ na ovom parčetu Balkana. Iako je mali broj onih koji su imuni na materijalne benefite, mi verujemo da kod ministra-propovednika oni dolaze iz osećaja misije promovisanja „ekonomističke dogme“, ali i osvajanja moći i uticaja, koje ova probitačna uloga donosi danas.     

Ono što najviše fascinira u pomenutom filmu su izjave „korporativnog gurua“ DŽensena. On govori o biznisu kao o religiji, ili bar kao pravom pogledu na moderni svet. Po njemu, sile biznisa su prirodne sile, u koje niko sa strane ne treba da se meša. Dakle, on zamera svom „konzervativnom“ učeniku da još živi u svetu nacija i istorije. On mu kaže da on sa TV ekrana mumla o Americi i demokratiji, a da njih više nema. Ostale su samo korporacije i beskrajne niti sveta kapitala. Tako su IBM ili ITT nacije danas u svetu. On kaže učeniku Hauardu da ne postoje nacije i ljudi, već samo jedan totalni ekonomski sistem. Ono što je moglo zvučati jeretički te 1975. godine je izjava da ne samo da „nema nacija“ već je irelevantna podela na „istok“ i „zapad“, ili pak da ne postoji „treći svet“. Postoji samo jedan „holistički sistem sistema“, samo „jedan gigantski, prepleteni, delotvorni, mnogostruki, multinacionalni dolarski dominion“, koji se ogleda kroz razne forme dolara i dolaru podređenih valuta. On na kraju završava vizionarskim rečima: „A naša će deca, gospodine Bil, videti savršeni svet u kojem nema rata ni gladi ni brutalnosti… Postojaće samo jedna ogromna ekumenska holding kompanija u kojoj će svi ljudi raditi da postignu ustanovljeni profit, gde će svi ljudi biti deoničari, sve potrebe biti obezbeđene, a dosada zabavljena. I ja sam izabrao vas da propovedate ovo jevanđelje!“ Na osnovu ovoga postaje nam jasnije i ponašanje naših „propovednika“ svemogućeg Tržišnog Mehanizma i zastupnika finansijske internacionale.

Njihov cilj nije da se u Srbiji stvori autonomna i uspešna privredna struktura, već da se naše društvo uključi u ovu „ogromnu ekumensku holding kompaniju“, da se „integriše u globalni finansijski sistem“ kao jedan periferan i nebitan priključak. Bitno je shvatiti integracije kao utapanje u ovu ekumensko-finansijsku globalnu strukturu, a ne kao brigu za napredak naše privrede i društva (iako se to predstavlja kao ista stvar). Zato verovatno nisu ni svesni koliko su u pravu oni koji govore o „evrounijatskim integracijama“. Naime, u takvim „unijatskim“ integracijama gubi se i autonomija i identitet, a sa njima i mogućnost samosvojnijeg razvoja. Stoga ima svoju unutrašnju logiku i to što je nakon „oktobarskih promena“ kontrolu nad ekonomijom preuzela neoliberalna ekipa kojoj nimalo nije bilo stalo da obnovi i razvije domaću privredu. Njih je zanimala samo monetaristička sfera i kontrola nad bankarskim sektorom da bi preko moći novca kontrolisali „procese integracija“.

Moguće je da su bahate i sa pozicija privrede štetne mere radikalnog rušenja carinskog zida zaštite i nerealnog i rigidnog kursa dinara koji je sputao srpske izvoznike (osim sirovina) bile ne toliko deo svesnog plana da se privreda baci na kolena da bi bila rasprodata, koliko logičan sled razmišljanja neoliberalnih propovednika. Međutim, ni prvu mogućnost ne treba potceniti, bar u smislu da stranci jednostavno ne žele da podrže ili finansiraju oporavak srpske privrede, već samo infrastrukture i komunikacija, koji su im strateški potrebni na ovim prostorima. Tako su i danas dobijena finansijska sredstva od EU naše vlasti mogle da koriste za puteve i infrastrukturne investicije, ali ne i za ulaganje u privredu (i naročito poljoprivredu). Na taj način obavlja se „planska privreda“, po kojoj je Srbiji data uloga sirovinske baze i izvora jeftine radne snage („na terenu“ ili pak „uvezene u EU“). Posledica je da bogati budu još bogatiji, a siromašni ostaju bez ičega. Jasno je koja je sudbina Srbiji namenjena.

EKSPERTSKI PROROCI SRPSKE PROPASTI

Kada se svo to „zaveštanje“ uzme u obzir, ne čudi ni sklonost svakoj vrsti makijavelizma da bi se ostvarili „sveti ciljevi“ neoliberalne dogmatike. Kada nemaju realnih rezultata i činjenica („utoliko gore po njih“), koji bi barem delom potvrđivali njihove ideološke konstrukcije o „blagorodnom tržištu“, onda se pristupa opsežnim merama medijskih manipulacija i masovnog ispiranja mozga. Aktuelna kampanja „plašenja naroda“ uklapa se u propovednički „apokaliptični“ stil.

Politički protivnici žigošu se kao oni koji Srbiju vode u „izolaciju“ ili „samoizolaciju“, što po njima praktično znači pad investicija, pad plata i penzija. Oni nas ubeđuju da ako se vlasti ne dočepa „njihova srećna koalicija“ sve zajedno sa Čedom, a možda i Palmom, onda se Srbiji crno piše. Koliko ima istine u isforsiranoj medijskoj priči o tome da Srbija bira između blagostanja „evroatlantskih integracija“ i stagnacije i siromaštva „izolacije“? Pre svega, to je lažna dilema jer nam se ni ne nudi izgledno članstvo u nekom realnom periodu (osim ako ne računamo na onih cobelovskih 25–30 godina), pri čemu se od Srbije ipak traži da „istoleriše“ secesiju Kosova. Dakle, „Evropa“ nije, niti može biti tema ovih izbora iako je nameće blok oko DS-a.

Druga je stvar kakve bi ekonomske posledice imala pobeda „evropske“ s jedne, i „kosovske“ koalicije sa druge strane? Iako „proevropski“ mediji nameću defetističke i katastrofične scenarije ako ne pobede „njihovi“, čini se da stvari izgledaju prilično drugačije. Iako se Srbija ne bi ekonomski usrećila sa patriotama, jer ni onu nemaju alternativu neoliberalnoj paradigmi, jasno je da bi to bila znatno stabilnija vlada od ove šarolike koalicije oko Borisa Tadića.

Poznato je da je politička stabilnost temeljni uslov ozbiljnog priliva stranih investicija, a ne „proevropska“ ili drugačija orijentacija vlasti. Uzmimo na primer Ukrajinu, koja je podeljena i nestabilna, koja ima upravljače okrenute EU i NATO, ali ima slabe ekonomske pokazatelje. Naspram nje imamo Kinu, u kojoj vladaju komunisti u jednopartijskom sistemu, a ne neki „evroreformisti“, pa imaju već skoro dve decenije najveće investiciono privredno čudo u istoriji. Nije primarno kakvu „priču“ pričaju vlade, već da li je politička scena stabilna i da li centralna vlast kontroliše situaciju.

Vlada u kojoj bi ministri bili Đelić, Vlahović, Dinkić, Čanak, Drašković, a i Čeda Jovanović, delovala bi kao loša kopija dosovske vlade i zato vrlo nestabilna. Takva vlada – bez obzira na svoju evrodemagogiju – ne bi imala poverenje stranih investitora u koje se oni kunu.

Ako se tome doda da bi ta vlada odustala od Kosova, zatim pokretanje „pitanja Vojvodine“ zbog Čanka i ideološka preganjanja oko Čede, kao i „naplata manjinskih podrški“ na izborima, sve bi to izazvalo teške otpore i politički haos. Pored toga, takva vlada, čiji bi ministri bili teški stotine miliona evra, verovatno bi bila i jedna od korumpiranijih u Evropi. A poznato je da takve vlade ne privlače iole ozbiljne investitore. Ovo nije jasno široj javnosti pošto „evroreformisti“ dominiraju medijima, a „patriote“ se pokazuju kao po ko zna koji put inferiorni u medijskoj sferi.

Kao što je u vreme predsedničke kampanje najagresivniji u plašenju Srba bio Dinkić, prvo nudeći „virtuelnih 1.000 evra“, a onda uslovljavajući ih glasanjem za Tadića, tako je nakon toga bio najbrutalniji u rušenju kosovskog konsenzusa. On je nazvao „kolektivnim ludilom“ insistiranje na Kosovu kao delu Srbije jer se time navodno odbacuju mnogo važniji ciljevi, kao što je poboljšanje standarda. Posle je sa istom odlučnošću „propovednika Hauarda“ sa DS-om rušio i koncesiju za put Horgoš–Požega, kao i strateški dogovor sa Rusijom oko privatizacije NIS-a i izgradnje gasovoda iako nije uspeo da objasni kako će to povoljno uticati na rast standarda, ili pak kada će i kako ljudi dobiti one obećane akcije.

Na njegovu sreću, njihovi politički protivnici imaju slabe medijske kapacitete, uz to se malo ili nimalo bave ekonomijom. Da li ko u medijima sme da kritikuje „ekspertski klan“ da je proteklih osam godina osujetio potencijale srpske privrede pogrešnom ekonomskom politikom (nerealan kurs dinara koji destimuliše izvoz i radikalno spuštanje carina) i rasprodajom privrede odredio našu budućnost na repu Evrope? Ko se još seća seče „bankarskih knezova“, ili uloge G17 u rasparčavanju onoga što je ostalo od „naše sirotinje“ nakon nesrećnih devedesetih? Moramo priznati da su uspeli da vode goru ekonomsku politiku i od Miloševićevog režima, koji barem ne bi olako sve rasprodao. Čak se i protiv takve ekonomske politike, doduše bezuspešno, pobunio i pokojni premijer Đinđić.

Zapitajmo se ko još ozbiljno kritikuje „eksperte“ o tome da je dug Srbije skočio sa desetak na preko dvadeset milijardi dolara, ili o tome da je trgovinski deficit prošle godine bio sedam milijardi evra, da je u prva dva meseca 1,2 milijarde, a da se od 2001. do 2007. nakupilo četrdesetak milijardi? Ko je ukazivao na odgovornost „eksperata za deficit“ zbog miliona nezaposlenih ili još više siromašnih u Srbiji? Ko još govori o tome da je „Sartid“ prodat za 23 miliona, što je tek nekoliko procenata njegove vrednosti, ili o još desetinama „Sartida“ u Srbiji? Možda se ovi „eksperti“ zalažu za baš takav oblik porazne tranzicije.