Male i velike partije

Sve analize stranačkog života u Srbiji pokazuju da je došlo vreme za jasno političko profilisanje naše stranačke i društvene scene. Nakon deset godina od uvođenja višestranačkog sistema neophodno je da se stvore uslovi za stabilizaciju političkih procesa u našoj zemlji. Parlamentarni izbori pokazuju da, i pored toga što je registrovano nekoliko stotina stranaka, neposredno u političkom životu zaista učestvuje samo desetak stranaka.

Važeći zakon o političkim strankama sadrži veoma liberalne uslove za formiranje političkih organizacija, stari režim je podsticao stvaranje što većeg broja stranaka kako bi se dodatno kompromitovao i obesmislio politički pluralizam. Upravo je taj proces bio svojevremeno predmet najoštrije kritike tadašnjih vodećih opozicionih stranaka. Predlog novog zakona o političkim strankama donosi značajnu izmenu upravo u domenu pooštravanja uslova za registraciju i delovanje političkih stranaka, a predviđa i proces preregistracije postojećih stranaka.

Osnovno pitanje u Skupštini i u našoj javnosti odnosilo se na dilemu da li se ovakvim zakonskim predlogom o povećavanju broja potpisa potrebnih za formiranje i funkcionisanje stranaka ugrožava demokratsko pravo na političko organizovanje garantovano našim ustavom. Ovo pitanje su pokrenuli funkcioneri i poslanici tzv. malih stranaka, tvrdeći da se na ovaj način ugrožavaju osnovna politička i demokratska prava na slobodno političko organizovanje i udruživanje. Žarko Korać, predsednik Socijal-demokratske unije, koja inače veoma retko samostalno izlazi na izbore, i dugogodišnji narodni poslanik, tvrdi da je ovakav predlog zakona o političkim strankama deo kampanje Demokratske stranke s ciljem da se uklone sve ostale stranke i da opstane samo ona kao velika stranka na političkoj sceni. „Samo neće tako opstati na vlasti, gušenjem pluralizma i vođenjem sramnih kampanja protiv malih stranaka. Pravo na političko organizovanje je tzv. prirodno pravo. To je bukvalno kao da nekome država određuje da li sme da diše ili ne. To je odlika samo totalitarnih sistema i ideologije.“

Po tumačenju Žarka Koraća, mi živimo u totalitarnom sistemu u kome je on nezaobilazni deo parlamenta, bez obzira na to što je stranka čiji je on predsednik daleko od izbornog cenzusa, pri čemu se uticaj u biračkom telu ove stranke meri u promilima. Međutim, to što je Žarko Korać već u nekoliko mandata poslanik verovatno je jedina zaloga da se u našoj politici ipak ostvaruje prirodno pravo na slobodno udruživanje i omogućuje opstanak malih stranaka.

Vesna Pešić, poslanik Liberalno demokratske partije, bila je još oštrija u svojoj kritici predloga zakona o političkim strankama, tvrdeći da je čudno da Demokratska stranka kao vladajuća stranka donosi restriktivan zakon o političkim strankama koji zadire u pravo na slobodu političkog organizovanja građana. „Ministar Milan Marković navodi da on hoće da pravi red i da mu smeta velika šarolikost i raznolikost u Srbiji. Država ne bi smela da se meša u to koliko će partija napraviti građani. Pri tome, te partije ne troše novac iz budžeta. Možda DS ima neke druge namere da prvo kao sređuje stranke, a onda da krene u nova sređivanja, tj. restrikcije građanskih sloboda.“

Ocenjujući takođe predlog da se broj potpisa za formiranje stranke poveća na 5.000, Vesna Pešić ističe da se time favorizuju velike stranke čiji je interes da se raščisti teren. „Normalno je da mislim da uslovi za registraciju treba da budu što liberalniji jer o tome da li je neka stranka stvarno aktivna ne odlučuje komplikovana administrativna procedura – nego birači.“

U svom pravedničkom gnevu ona u skupštinskoj debati nije propustila da pohvali važeći liberalni zakon o političkim strankama. Podsećanja radi, upravo su Vesna Pešić i Žarko Korać bili najdosledniji kritičari tadašnjeg političkog cirkusa u kome su učestvovale na brzinu sklepane političke stranke i još bizarnije ličnosti. Tada nije bila u pitanju odbrana prirodnog prava na političko udruživanje, već težnja da se ukaže na pokušaj tadašnjeg vladajućeg socijalističkog režima da stvori što apsurdniju političku situaciju u kojoj će vladajuća stranka uspešno kontrolisati taj pluralistički haos, što je ona uspešno i činila u vreme svoje vladavine. Postojeći liberalni uslovi za registraciju stranaka bili su u toj meri zloupotrebljeni da je dovedeno u pitanje ne samo pravo građana na političko organizovanje već i suština i kredibilitet demokratije. Sada se ovi isti funkcioneri malih stranaka, što ne znači da su one bez ozbiljnog ideološkog, političkog, ali i opipljivog materijalnog značaja, javljaju kao gorljivi branioci starog liberalnog zakona o političkom strankama, optužujući sadašnji demokratski poredak za totalitarizam, ograničenje političkih prava i grubo raščišćavanje političkog terena. Da li je ovde reč o odbrani demokratskih prava ili je u pitanju odbrana političkih interesa?

Treba se samo setiti kako su nakon promena 2000. godine male stranke u ime odbrane prirodnog prava na slobodno udruživanje zauzele najistaknutije državne položaje, ali i mesta u upravnim odborima javnih preduzeća. Male stranke su pokazale da u svojim vlastodržačkim ambicijama ne zaostaju za velikim strankama.

Naše dosadašnje parlamentarno iskustvo pokazuje da široke koalicije u kojima učestvuju male stranke samo dodatno destabilizuju ionako već rovitu političku situaciju. Naše tzv. male stranke u aktuelnoj političkoj postizbornoj trgovini postaju i te kako velike i značajne jer od njih zavisi konfiguracija i funkcionisanje uspostavljene koalicije. Zato je krajnje vreme ne da se raščisti politička scena već da se uvede toliko potreban red u političko organizovanje kako bismo uspeli da stvorimo uslove za stabilizaciju naših političkih prilika.

Pored predloga novog zakona o političkim strankama u parlamentarnoj proceduri biće uskoro i zakon o lokalnim izborima u kome se predviđa uvođenje izbornog modela koji ima elemente većinskog, ali i proporcionalnog sistema. Osnovna izmena je u tome da će stranka nakon saopštavanja rezultata izbora mandat morati da dodeli prema broju glasova koje su njihovi kandidati osvojili u izbornim jedinicama u kojima ih je stranka kandidovala. Na taj način se stranke obavezuju da vode računa koga će kandidovati jer će doći do personalizacije izbora i prilike da građani biraju odbornike koji nisu samo odani stranački aktivisti. Jedan od argumenata je da će se ovakvim izbornim modelom povećati kvalitet odbornika i obezbediti neposredna veza sa građanima, što danas svakako nije slučaj. Očigledno je da je predlog ovako koncipiranog mešovitog izbornog modela za lokalne izbore test za moguće uvođenje i na republičkom nivou, što bi definitivno dovelo do stabilizacije naše političke scene.

Međutim, suštinski problem našeg političkog organizovanja nije u donošenju novog zakona o političkim strankama i lokalnim izborima, već je to statičnost, idejna konfuzija, korupcija, centralizacija, prezidencijalizam i liderstvo, poslušnički mentalitet kao ulaznica u oligarhijske stranačke krugove. Stranke su svojim okoštalim načinom organizovanja postale prevaziđeni politički relikt i najveća smetnja daljem razvoju demokratije u Srbiji. Dovoljno je samo analizirati statute naših stranaka i videti da su one organizovane kao strogo centralizovane liderske organizacije u kojima nema mesta za ozbiljne rasprave. U našim strankama se još nije desio 5. oktobar, one su ostale ukotvljene u svom mrtvilu i autističnom oligarhijskom načinu funkcionisanja bez ikakvog realnog uticaja članstva na kreiranje i vođenje politike. Kao da se ostvaruje upozorenje Vinstona Čerčila da partije postaju udruženja male grupe ljudi protiv ostalog dela naroda. Bez duboke demokratizacije i unošenja demokratskih i stvaralačkih inovacija u političke programe naših malih i velikih stranaka ni promena zakona o političkim strankama i modela izbora na lokalnom nivou neće biti delotvorna. I dalje ćemo čitati izjave stranačkih funkcionera koje odavno služe samo za odbranu postojećeg stranačkog ustrojstva, o čemu svedoče i reči Marka Đurišića, predsednika Izvršnog odbora DS: „Novi model zakona o lokalnim izborima za našu partiju neće predstavljati nikakav problem jer su i do sada birani najbolji, a ne najposlušniji kandidati.“

Mirjana Kasapović je nedavno ukazala na to kako izgleda proces selekcije kandidata za izbor gradonačelnika Londona u Konzervativnoj i Laburističkoj stranci. Konzervativna partija primenjuje postupak u četiri faze. U prvoj fazi se formira odbor za selekciju kandidata za gradonačelnika, koji čine 22 člana koja su izabrala stranačka tela u 74 londonska okruga u kojima se sprovode parlamentarni izbori. Ovaj odbor proverava kandidate, odstranjuje sve one koji nisu ispunili prihvaćene stranačke kriterijume i sastavlja listu od osam kandidata. U drugoj fazi izborno telo koje čine članovi odbora i po jedan predstavnik svakog udruženja konzervativaca na području Velikog Londona sastavlja skraćenu listu na kojoj su četiri kandidata. U trećoj fazi o toj se listi izjašnjavaju svi članovi stranke u Londonu, koji su glasanjem putem pošte izabrali dva kandidata. U završnoj fazi kandidat konzervativaca za gradonačelnika Londona izabran je na stranačkoj konvenciji.

Laburisti biraju svog kandidata u trofaznom postupku. U prvoj fazi svi su se kandidati mogli kandidovati sami. U drugoj fazi se organizuje selekcijski panel koji se sastoji od pet članova regionalnog odbora londonske stranačke organizacije, četiri člana Nacionalnog izvršnog odbora i četiri nezavisna člana. Na selekcionom panelu se sastavlja skraćena lista kandidata. Konačnu odluku donosi izborno telo, koje čini jedna trećina predstavnika sindikata i ostalih udruženja povezanih sa londonskom organizacijom Laburističke stranke, jedna trećina Parlamenta i kandidata za lokalnu vlast u Velikom Londonu i trećina predstavnika članova Laburističke stranke u Londonu. Prema iskustvima Laburističke partije, zbog nesrazmerne zastupljenosti članstva i funkcionera u izbornom telu dešava se da selekcioni panel ne ostvari potrebnu objektivnost i eliminiše kandidata koji ima podršku članstva i sindikata. To je bio slučaj sa predstavnikom „starih laburista“ Kenom Livingstonom, predstavnikom krajnjeg levog krila stranke, kritičara politike tadašnje vlade Tonija Blera, koji je kao nezavisni kandidat bio izabran za gradonačelnika Londona.

Mirjana Kasapović zaključuje da je osnovna preporuka da se kandidati za važne položaje u lokalnoj politici – a o nacionalnoj da se i ne govori – biraju u jasno određenim selekcijskim postupcima. U izboru kandidata može se pogrešiti, ali se mora znati ko je odgovoran za izbor i selekciju kandidata. Veliko je pitanje da li ova londonska pouka može dopreti i do nas, u sredini u kojoj se neposredni stranački izbori sa jednim kandidatom i svojevremeno priznanje predsednika DS-a Borisa Tadića da poslanik ne može biti u isto vreme na dva mesta proglašavaju za izuzetna dostignuća naše demokratije.