Ljutnja i laž

Milo Đukanović je državni neprijatelj broj jedan.

To bi se moglo zaključiti iz čitanja štampe i izjava političara u Srbiji. Nakon priznavanja Kosova od strane Crne Gore, talas opravdanog gađenja izlio se na sve što može i da zaliči na Mila i njegovu vlast. Da ne pamtim duže od prosečnog glasača, nikada ne bih ni pomislio da je taj Đukanović onaj isti zbog koga je u predizbornom programu DOS-a pisalo da će nove vlasti „osloboditi Crnu Goru pritisaka Miloševićevog režima" i „raditi sa njom na stvaranju državne zajednice".

Da li je moguće da je to onaj Milo bez koga, po priznanju nosilaca sadašnje vlasti, ne bi bilo petog oktobra, da li je to onaj Milo kod koga se čitava nekadašnja opozicija, a današnja vlast, krila od poziva za služenje armije, ili kada god bi poželeli da izigravaju mučenike i žrtve? Da li je to Kosovo priznao onaj Milo koji je finansirao čitavu opoziciju od švercovanih cigareta prodavanih na ulicama Srbije? Da li je to onaj Milo kome je G17 jurišao da čestita nezavisnost i radovao se novom ali zato čestitom susedu i savezniku, sa kojim smo najzad odeljeni, pa zato bliži?

Izgleda da je to baš taj Milo.

Dok su rušili Miloševića, koji je baš zbog Kosova u sastavu Srbije morao biti i svrgnut i ubijen, Đukanović i DS, kao i sve ostale stranke DOS-a, tada su harmonično poslovale. Sada kada Milo samo nastavlja da radi ono što je radio svih ovih godina, nekadašnji partneri iz DS se ljute. Zašto, šta je to on uradio što ne bi i oni, pa samo je poslušao zajedničke poslodavce. Priznao je ono što mu je rečeno da prizna i kada mu je rečeno da to uradi. Proterivanje ambasadora Crne Gore i Makedonije je sasvim opravdano, ali je sasvim neopravdano što to isto nismo uradili i sa diplomatama Portugalije, SAD-a, Britanije, Nemačke... Da Portugal nije priznao Kosovo u isto vreme kada i Crna Gora i Makedonija, još bi nekako prošlo Jeremićevo opravdanje da proterujemo ambasadore onih država koji su Kosovo priznali nakon rezolucije skupštine UN. Ovako samo dokazujemo da i Đukanoviću i vlastima Srbije vladaju iste sile i da licemerje Mila Đukanovića nije ništa veće od onih koji pokazuju silu i čvrstinu na vazalnim državicama kakve su Makedonija i Crna Gora, a prave se da svaka uvreda i svaki šamar od velikih i moćnih prija i leči.

Vlasti u Srbiji najzad imaju nekoga koga im je dozvoljeno nekažnjeno mrzeti, ambasada SAD je konačno dopustila da se i oni na nekom istresaju, i da dok to čine ne moraju da brinu da će ih neko od gazda kritikovati ili kazniti.

Eto prilike da se i Tadić oseti kao da je predsednik Srbije, koji odlučno brani njen interes, spreman da donese odluke koje govore o čvrstini i nepokolebljivoj rešenosti da je Kosovo Srbija. Zašto se zapravo buni srpska vlast, nije im bitno Kosovo, da jeste ne bi im američki ambasador sastavljao Vladu, ne bi Šutanovac gotovo jecao što smo se udaljili od NATO pakta, da je Kosovo ikome bitno, pa ne bi se LDP-u stavljao na raspolaganje budžet Beograda, ne bi se podsticao G17 da nam kvari i otežava odnose sa jedinim saveznikom, Rusijom.

Ne buni se naša vlast zato što je Milo priznao Kosovo, već zato što im izgleda kao da veliki gazda više voli Mila od Borisa, što veliki gazda nema razumevanja za potrebe naših vladara koji bi isto priznali Kosovo, ali ne mogu sada, nije trenutak. Naši vladari prepoznaju u Milu sebe i strašno mu zavide što može da uradi i da kaže baš ono što SAD i EU žele i očekuju, a oni zbog primitivnog i mitomanskog naroda kojim vladaju ne mogu, i još je Milo bliže i Evropi od njih, kvalifikovao se manjkom časti i viškom pohlepe, umilio se izdajama i prodajama. I zato se ljute naši vladari, boli ih nepravda i manjak ljubavi EU, boli ih što nema razumevanja za njihovu muku sa tvrdoglavim narodom koji nikako da razume da su evropske integracije preče od Srbije.

[Pravda, 14.10.2008]