|
 U našem političkom i javnom životu izgovorena, a još više napisana reč odavno je izgubila svaki značaj. Politički govor je pretvoren u niz floskula u koje ne veruje gotovo niko, a sumnjam da i oni koji nastupaju u našem političkom životu mnogo veruju u ono što govore. To je izraz opšte anomije i moralnog razaranja našeg društva i politike.
Međutim, u našem političkom govoru ipak postoje neke konstante, ideološke i političke poštapalice koje služe da se stvori barem nekakva iluzija smisla. Jedna od takvih besomučno korišćenih poštapalica bila je već zaboravljena i skrajnuta transparentnost. Sve je moralo da bude podvrgnuto političkom testu transparentnosti i svi su tu reč koristili kao horski politički napev.
Nakon nekoliko godina niko ozbiljan ne može da tvrdi da je ostvarena snažnija uloga javnosti u delovanju političkih aktera i državnih organa. Transparentnost više niko gotovo da i ne pominje, ona se javlja kao nepoželjni recidiv vremena u kome se poverovalo da je moguće radikalnije menjati našu političku kulturu. Dokaz više je u činjenici da ni nekoliko meseci nakon parlamentarnih izbora naša javnost ne može da dobije validnu informaciju o tome ko je, kako i u kom iznosu finansirao naše stranke u toku inače veoma skupe izborne kampanje. U tom čuvanju svetog grala našeg partijskog života učestvuju monolitno sve političke stranke.
Isti je slučaj i sa stalno obnavljanom političkom najavom borbe protiv korupcije i, što je još gore, same stranke koje ovu borbu stavljaju u prvi plan nisu podnele završne račune o finansijskom poslovanju. Treba samo pogledati kakav je položaj Saveta za kontrolu trošenja budžetskih sredstava (još uvek nemaju prostorije i sedište, a nema ni dovoljno stručnjaka za obavljanje ovog izuzetno složenog i delikatnog posla). Očigledno je da je korupcija u našem društvu sistemska stvar, zbog čega borbu protiv ove društvene pošasti ne mogu voditi oni koji osim verbalnog zaklinjanja ne podležu zakonima.
Transparentnost i borba protiv korupcije su dve političke floskule koje dele istu sudbinu i na koje se oslanjaju naši političari kada više nemaju šta da poruče biračima. Takva je sudbina svih „velikih“ ideja u našem političkom životu. Obesmišljavanje svake racionalne ideje dešava se sada kao neko neizbežno pravilo. Ko zaista može da poveruje u najnoviju političku krilaticu o stručnosti ispred politike? To je još jedan slogan, koji se pridružuje transparentnosti i borbi protiv korupcije.
Ova nova mantra brzo će doživeti i već doživljava istu sudbinu, biće ispražnjena od sadržaja i smisla. Poslužiće samo u kratkoročne izborne svrhe. Zašto je to tako? Odgovor je u činjenici da naše stranke nisu ni imale ozbiljnu nameru da sprovode svoja politička načela i izborna obećanja jer znale da ih je teško ostvariti i nemaju dovoljno snage ni volje da menjaju prirodu političkog delovanja u Srbiji. Njihov odgovor je da još uvek nije pravo vreme i da ne postoje realni uslovi da se ostvari veća transparentnost u sprovođenju ideje o stručnosti ispred politike i tako u našu politiku unese zastupanje opšteg dobra i javnog interesa kao garanta temeljnijih političkih i demokratskih promena.
Nakon parlamentarnih izbora i formiranja lokalnih organa vlasti u naš politički život je uvedena nova svespasavajuća politička mantra o depolitizaciji i departizaciji javnih preduzeća. „Radi se o podeli odgovornosti, a ne o podeli funkcija u javnim preduzećima“, navodi predsednica poslaničke grupe G 17 plus Suzana Grubješić. Zaista veoma dirljivo objašnjenje – podela odgovornosti, a ne izuzetno visoke plate i prihodi direktora javnih preduzeća i članova upravnih odbora rukovode naše brižne i samarićanski posvećene političare. Jasno je da su javna preduzeća i dalje osnovni stožer ekonomske i političke moći naših stranaka i tu nema govora o bezazlenoj podeli odgovornosti, već o ogoljenoj podeli političkog plena. U to smo se mogli uveriti i prilikom dogovaranja kvota o podeli javnih preduzeća u gradskoj skupštini Beograda. Nijedna stranka koja sada čini vladajuću koaliciju nije osporila sâm način podele javnih preduzeća, već su svi uredno primili svoj deo plena. I onda je počelo utrkivanje ko će transparentnije da se založi za departizaciju i depolitizaciju javnih preduzeća i pri tome su u političku igru uvedene nestranačke ličnosti koje treba da budu ogledni primer stručnosti ispred politike.
Izjava gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa najbolje je pokazala svu raspolućenost zalaganja za depolitizaciju i departizaciju. „Zahtevaću od svakog od njih, bez obzira na to što su ih predložile različite stranke, da svoju stranačku pripadnost ostave izvan gradskih zidina i da ulože sve svoje znanje i energiju da resursi kojima rukovode funkcionišu na zadovoljstvo svih građana Beograda.“
Ovo je jedna u nizu izjava naših političara, koja spada u istrenirani marketinški način političkog govora. Dobro zvuči, a ne obavezuje nikoga. Samo poslednji politički naivci mogu poverovati u to. Međutim, na ovaj način dolazimo i do očiglednog paradoksa koji dovodi u pitanje i samu suštinu stranačkog učešća na izborima i pripadnost strankama. Priznaje se da su stranke glavna prepreka u demokratizaciji našeg društva i kvalitetnijem upravljanju javnim poslovima. Kao da je pripadnost stranci postala neka vrsta pečata nepodobnosti, pri čemu su nestranačke ličnosti i eksperti univerzalna panaceja za ozdravljenje našeg političkog života.
Ne radi se ovde o negiranju potrebe da naši vrhunski stručnjaci učestvuju u vođenju javnih preduzeća, već o tome da naše stranke ispune osnovnu političku misiju i da podstiču razvoj demokratije u našoj zemlji, a ne da se služe providnim političkim manipulacijama. Da je reč o praznim obećanjima, možemo se uveriti i u slučaju raspisivanja konkursa za direktore javnih preduzeća u Beogradu. Konkursi će biti raspisani i to ne za sva javna preduzeća, ali konačnu reč će ipak donositi radna grupa sastavljena od stranačkih predstavnika u vladajućoj koaliciji. Radna grupa će razgovarati sa svim kandidatima i na osnovu uvida u njihovu stručnost napraviće odabir za najbolje rešenje, koje će usvajati Gradsko veće, a potom i odbornici u Skupštini grada. Čemu onda raspisivanje konkursa kada i dalje stranački predstavnici biraju kandidate?
Iskustvo nas već može poučiti da sve tako pompezno najavljivane nestranačke ličnosti nakon izvesnog vremena osvanu iznenada i na opšte iznenađenje kao visoko pozicionirani funkcioneri stranaka, koje su ih i predložile za određene funkcije. I kandidatkinja Liberalno demokratske partije za gradonačelnika Beograda Biljana Srbljanović je u svojoj građanski profilisanoj kampanji nastupala kao nezavisna građanka i nestranačka ličnost da bi odmah nakon izbora bila kooptirana u predsedništvo ove stranke.
Upravo ovakav licemeran pristup i otvara suštinska pitanja – ako se stranke tako velikodušno odriču svoje partijnosti u predlaganju funkcionera u javnim preduzećima, da li to znači da se odriču i svojih političkih i izbornih programa, jer čiju politiku zaista sprovode nestranačke ličnosti, koje u svakom slučaju zavise od stranačkih centrala, bez obzira na to što će biti birani na pseudojavnim konursima. Tako se otvara prostor za privatizaciju u vođenju kadrovske politike, u kojoj su na delu uticajni politički klanovi, oligarhijske koterije i uigrani partijski i politički lobiji.
Partijski ideolozi i glasogovornici sada ne propuštaju priliku da sa velikim nadahnućem zastupaju neophodnost depolitizacije i departizacije javnih preduzeća i javne uprave, kao što su to činili kada je u pitanju bila borba protiv korupcije i zalaganje za transparentnost. Tako se neprestano vrtimo u krugu licemerstva, u kome nema mesta za iskrene napore da se uticaj javnosti pretvori u odlučujući činilac u kreiranju i vođenju politike. Bez javnosti kao stvarno nezavisnog političkog faktora kretaćemo se od jedne do druge marketinški podobne političke floskule, nespremni da stvorimo demokratsko društvo, u kome će vladavina zakona i služenje javnom dobru biti od presudnog značaja.
6. septembar 2008. godine
|
.jpg)
