Između slobode i nemoći

Svaku epohu u razvoju društva određuje nekoliko temeljnih i glavnih ideja i osećanja koje je trajno obeležavaju. Tome nas uči istorija ideja, društvenih pokreta, revolucija, kulture i promena u načinu odvijanja svakodnevnog života. Zato je od izuzetne važnosti da pokušamo da odredimo jedan od glavnih tokova koji se nalazi u matici društvenog života na početku 21. veka. Možda se on sastoji u rečima poljskog teretičara Zigmunda Baumana: “Nikad se nismo osećali ovoliko slobodnim koliko i nemoćnim.”

Ovaj paradoks se najbolje može osetiti u našem savremenom političkom iskustvu jer smo verovali da će osvajanje slobode nakon 2000. godine doneti suštinsku promenu, ovaploćenu u jačanju demokratskih institucija, zastupanju javnog interesa i služenju opštem dobru, stvaranju uslova za slobodnu javnost i razvoj kritičkog mišljenja, javnosti, jačanje građanske participacije i razgradnju partijske države i unošenje doslednosti i načelnosti u politički život. Međutim, desio se potpuno suprotan proces, došlo je do potpunog obesmišljavanja suštine slobode i demokratije, a jednakost je postala najprokaženiji i najprezreniji pojam.

Osećanje slobode je zamenjeno razarajućim manifestacijama nemoći i nedostatka uverenja da je moguće pokrenuti i najmanje promene. Tako je naše društvo izgubilo toliko neophodnu dinamiku i sve više se pretvara u zaparloženu i ustajalu baru. Čarls Tejlor je u knjizi Bolest modernog doba na veoma ubedljiv način pokazao ovaj za sada nezaustavljiv proces koji nema samo naše lokalno obeležje. 

"Do ove fragmentacije dolazi delimično usled slabljenja veza saosećajnosti, a delom zahvaljujući trošenju sopstvene supstance usled neuspeha same demokratske inicijative. Jer što je demokratsko izborno telo više fragmentirano na ovaj način, to će političku energiju više ulagati u promovisanje parcijalnih grupacija na način koji opisujemo u nastavku i to je manja mogućnost mobilizacije demokratske većine za zajedničke programe i politike. Narasta osećanje da je izborno telo kao celina bespomoćno pred levijatanskom državom: dobro organizovane i ujedinjene parcijalne grupacije mogu se izboriti za izvestan prostor, ali ideja da većina može napraviti i ostvariti neki zajednički projekat sve više zvuči naivno i utopijski: i ljudi odustaju od borbe.”

To odustajanje pred levijantskom prirodom naše države i vladajućeg poretka možemo ilustrovati primerom uspešne inicijative građana za zaštitu "Petog parkića" i načina na koji se odvija sprovođenje projekta "Beograd na vodi". Pre deset godina su građani svojom upornom borbom i neposrednim angažovanjem uspeli da sačuvaju svoj parkić i ne dozvole da on bude pretvoren u građevinsko zemljište. Deceniju kasnije bez većeg otpora se sprovodi megalomanski projekat "Beograda na vodi" i pored mnoštva veoma argumentovanih i osnovanih primedbi koje su uputila najpozvanija udruženja i stručna tela, ali i istaknuti urbanisti i arhitekte.

Svečano je postavljen kamen temeljac. Nije izostala ni oštra rasprava u parlamentu, reagovanje opozicionih stranaka, ali očigledno da ništa ne može da zaustavi ovu vlast da i dalje sprovodi svoju nameru da u sledećih trideset godina izgradi "Beograd na vodi", a već sada je očigledno da će ta gradnja ličiti na još jedno zidanje Skadra na Bojani. Posle objavljivanja punovažnog ugovora mogu se čuti primedbe da se konverzijom po osnovu zakupa postepeno i besplatno predaje investitorima vlasništvo nad 177 hektara zemljišta, čija je vrednost 1, 1 milijardu evra. Sve troškove pripremnih radova, izgradnje infrastrukture i eksproprijacije snosi Vlada Srbije u iznosu od 790 miliona evra. Pri tome država Srbija ulaganjem dve milijarde evra u zemljištu i radovima može da računa na vlasništvo od svega 32 odsto kapitala, dok će vlasnik iz UAE sa uloženih 150 miliona biti vlasnik 68 odsto kapitala zajedničkog preduzeća. Pri tome se krši naš ustav jer se ugovorom predviđa obaveza da budući zakoni i propisi budu usklađeni sa interesima investitora "Beograda na vodi".

Ni ovako predstavljene primedbe koje ukazuju da se radi o jasnom kršenju naših ekonomskih i opštih društvenih interesa nisu danas dovoljne da pokrenu ozbiljne i delotvorne proteste i otpor koji bi doveli u pitanje ovako postavljen projekat. To je još jedan očiti pokazatelj da je u našem društvu dominantno osećanje nemoći i osećanje da se smislenom akcijom građana ne može ostvarivati kontrola delovanja vlasti koja je razobručena i sve bahatija.

Najveću odgovornost za ovakvo nepovoljno stanje snose naše političke partije koje su izlučile načelnost iz političkog života i uspostavile sistem u kome se poništava svaka pomisao da je u politici moguće delovati na osnovu moralnih principa sledeći osnovne demokratske i humanističke ideale. Problem je tim veći jer se pored nemoći javlja i osećanje da smo sve manje slobodni jer strah za obezbeđivanje elementarnih uslova egzistencije i preživljavanje postaje glavni faktor pacifikacije u nešem društvu.

Neverica i gubljenje nade su najkraći put koji vodi u razarajuću otupelost i urušavanje javnosti kao glavnog korektiva i i kontrolora svake vlasti. Zato se opravdano može postaviti pitanje da li smo odustali od borbe i prihvatili sadašnje stanje u kome nema prostora za pokretanje i ostvarivanje demokratskih inicijativa aktivnih i samosvesnih građana. Zato sloboda ostaje ogoljena himera ako ne obezbeđuje uslove za razvoj društvenih pokreta, konstituisanje i delovanje javnosti kao izraza kritičkog mišljenja, stvarnu pluralizaciju političkog života u kome nema mesta za ponovno stvaranje kulta ličnosti i neprikosnovenog vođe koji nam određuje granice slobode i jedini poseduje realnu i efektivnu političku moć.

Kao da se ostvaruju reči Meše Selimovića: „Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne možeš, kada bi i hteo, onemogućićete te na prvom koraku, pri prvoj reči i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomena. Nemaš mogućnosti da kažeš ono što ti je na srcu pa da posle i stradaš. Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.” Da li smo mi i danas pred ovim izborom, da progovorimo punim i moćnim glasom da iza nas ne bi ostala sramota i ćutanje.