Између слободе и немоћи

Сваку епоху у развоју друштва одређује неколико темељних и главних идеја и осећања које је трајно обележавају. Томе нас учи историја идеја, друштвених покрета, револуција, културе и промена у начину одвијања свакодневног живота. Зато је од изузетне важности да покушамо да одредимо један од главних токова који се налази у матици друштвеног живота на почетку 21. века. Можда се он састоји у речима пољског теретичара Зигмунда Баумана: “Никад се нисмо осећали оволико слободним колико и немоћним.”

Овај парадокс се најбоље може осетити у нашем савременом политичком искуству јер смо веровали да ће освајање слободе након 2000. године донети суштинску промену, оваплоћену у јачању демократских институција, заступању јавног интереса и служењу општем добру, стварању услова за слободну јавност и развој критичког мишљења, јавности, јачање грађанске партиципације и разградњу партијске државе и уношење доследности и начелности у политички живот. Међутим, десио се потпуно супротан процес, дошло је до потпуног обесмишљавања суштине слободе и демократије, а једнакост је постала најпрокаженији и најпрезренији појам.

Осећање слободе је замењено разарајућим манифестацијама немоћи и недостатка уверења да је могуће покренути и најмање промене. Тако је наше друштво изгубило толико неопходну динамику и све више се претвара у запарложену и устајалу бару. Чарлс Тејлор је у књизи Болест модерног доба на веома убедљив начин показао овај за сада незаустављив процес који нема само наше локално обележје. 

"До ове фрагментације долази делимично услед слабљења веза саосећајности, а делом захваљујући трошењу сопствене супстанце услед неуспеха саме демократске иницијативе. Јер што је демократско изборно тело више фрагментирано на овај начин, то ће политичку енергију више улагати у промовисање парцијалних групација на начин који описујемо у наставку и то је мања могућност мобилизације демократске већине за заједничке програме и политике. Нараста осећање да је изборно тело као целина беспомоћно пред левијатанском државом: добро организоване и уједињене парцијалне групације могу се изборити за известан простор, али идеја да већина може направити и остварити неки заједнички пројекат све више звучи наивно и утопијски: и људи одустају од борбе.”

То одустајање пред левијантском природом наше државе и владајућег поретка можемо илустровати примером успешне иницијативе грађана за заштиту "Петог паркића" и начина на који се одвија спровођење пројекта "Београд на води". Пре десет година су грађани својом упорном борбом и непосредним ангажовањем успели да сачувају свој паркић и не дозволе да он буде претворен у грађевинско земљиште. Деценију касније без већег отпора се спроводи мегаломански пројекат "Београда на води" и поред мноштва веома аргументованих и основаних примедби које су упутила најпозванија удружења и стручна тела, али и истакнути урбанисти и архитекте.

Свечано је постављен камен темељац. Није изостала ни оштра расправа у парламенту, реаговање опозиционих странака, али очигледно да ништа не може да заустави ову власт да и даље спроводи своју намеру да у следећих тридесет година изгради "Београд на води", а већ сада је очигледно да ће та градња личити на још једно зидање Скадра на Бојани. После објављивања пуноважног уговора могу се чути примедбе да се конверзијом по основу закупа постепено и бесплатно предаје инвеститорима власништво над 177 хектара земљишта, чија је вредност 1, 1 милијарду евра. Све трошкове припремних радова, изградње инфраструктуре и експропријације сноси Влада Србије у износу од 790 милиона евра. При томе држава Србија улагањем две милијарде евра у земљишту и радовима може да рачуна на власништво од свега 32 одсто капитала, док ће власник из УАЕ са уложених 150 милиона бити власник 68 одсто капитала заједничког предузећа. При томе се крши наш устав јер се уговором предвиђа обавеза да будући закони и прописи буду усклађени са интересима инвеститора "Београда на води".

Ни овако представљене примедбе које указују да се ради о јасном кршењу наших економских и општих друштвених интереса нису данас довољне да покрену озбиљне и делотворне протесте и отпор који би довели у питање овако постављен пројекат. То је још један очити показатељ да је у нашем друштву доминантно осећање немоћи и осећање да се смисленом акцијом грађана не може остваривати контрола деловања власти која је разобручена и све бахатија.

Највећу одговорност за овакво неповољно стање сносе наше политичке партије које су излучиле начелност из политичког живота и успоставиле систем у коме се поништава свака помисао да је у политици могуће деловати на основу моралних принципа следећи основне демократске и хуманистичке идеале. Проблем је тим већи јер се поред немоћи јавља и осећање да смо све мање слободни јер страх за обезбеђивање елементарних услова егзистенције и преживљавање постаје главни фактор пацификације у нешем друштву.

Неверица и губљење наде су најкраћи пут који води у разарајућу отупелост и урушавање јавности као главног коректива и и контролора сваке власти. Зато се оправдано може поставити питање да ли смо одустали од борбе и прихватили садашње стање у коме нема простора за покретање и остваривање демократских иницијатива активних и самосвесних грађана. Зато слобода остаје огољена химера ако не обезбеђује услове за развој друштвених покрета, конституисање и деловање јавности као израза критичког мишљења, стварну плурализацију политичког живота у коме нема места за поновно стварање култа личности и неприкосновеног вође који нам одређује границе слободе и једини поседује реалну и ефективну политичку моћ.

Као да се остварују речи Меше Селимовића: „Могу да мислим шта год хоћу, учинити не могу ништа. У данашњем свету остају нам само две могућности, прилагођавање или властита жртва. Борити се не можеш, када би и хтео, онемогућићете те на првом кораку, при првој речи и то је самоубиство, без дејства, без смисла, без имена и успомена. Немаш могућности да кажеш оно што ти је на срцу па да после и страдаш. Премлатиће те да не проговориш, да иза тебе остане срамота или ћутање.” Да ли смо ми и данас пред овим избором, да проговоримо пуним и моћним гласом да иза нас не би остала срамота и ћутање.