Izborna renta i verodostojnost politike

Prvi dani kampanje za vanredne parlamentarne izbore samo su potencirali poodmakle političke krize u našoj zemlji. Očigledno je da će ovi izbori doneti značajno pregrupisavanje aktera na našoj još uvek konfuznoj političkoj sceni. Nakon nekoliko ciklusa izbora jasno je da u našem društvu danas postoji ideološka i politička podela u odnosu pre svega na državna i nacionalna pitanja, kao što su Kosovo i dalji proces evropskih integracija. Od odgovora birača na ove istorijske i političke izazove zavisiće i dalji politički i društveni razvoj Srbije.

Dojučerašnji koalicioni partneri su već u prvoj nedelji kampanje porušili sve mostove i gotovo je nemoguće očekivati da bi DSS i DS mogli opet da formiraju vladu. To poglavlje je za duže vreme ili verovatno definitivno zatvoreno, bez obzira na to što se od naših političara često može čuti univerzalna politička odstupnica – nikad ne reci nikad, kojom pokušavaju da amortizuju pogubni nedostatak doslednosti u našoj politici, koja je sada poprište ogoljene političke trgovine bez principa, osim želje da se po svaku cenu bude na vlasti.

Premijer Srbije i lider DSS-a je, kako kaže, izgubio poverenje u koalicione partnere i odlučio da vrati mandat narodu, smatrajući da je odnos DS-a prema Kosovu samo deklarativan i da nemaju istinsku nameru i iskrenu volju da sprovode dogovorenu politiku u rešavanju statusa Kosova. Iz redova DS-a stižu ocene da su upravo Koštunica i DSS definitivno napustili proevropsku poziciju i da su spremni da zemlju gurnu u izolaciju i retrogradne devedesete. Ova vlada, koja se deklarisala kao demokratska, proreformska i proevropska, pala je na rešavanju prvog ozbiljnog pitanja.

U našem političkom životu izvesna je samo neizvesnost i stabilna samo nestabilnost. Na to ukazuju i izborne kampanje jer je očigledno da samo pozicioniranje stranaka ne ostavlja mnogo prostora za dogovor, budući da se većina njih čvrsto drži početne pozicije, bez mogućnosti da je menja i prilagođava. To je uočljivo kako na onom političkom polu koji sebe određuje kao proreformski i proevropski, tako i na onom koji se deklariše kao nacionalno i državno odgovorna politička grupacija. Kompromisi će biti ostvarivani samo u okviru podele izbornog plena, pri čemu su već sada vidljivi obrisi mogućih političkih saveza.

Lista za evropsku Srbiju, predvođena Demokratskom strankom i njenim predsednikom Borisom Tadićem, izuzetno je heterogena. Čine je stranke koje imaju veoma oprečne stavove, zbog čega je pitanje da li će opredeljenje za evropski put Srbije biti ono vezivno tkivo koje će moći da izgladi sve političke neravnine i, što je još važnije, da motiviše i pokrene birače. Osnovna slabost koalicije je u ideološkoj i političkoj nekonzistentnosti i nedoslednosti. Glavni argument za njeno oblikovanje bio je u težnji da se objedine stranke proevropske orijentacije i da se ne dozvoli rasipanje glasova. Međutim, ovaj skup neodoljivo podseća na političku formulu skraćenog DOS-a, čija je osnovna mana bila u heterogenosti i nerealnim i nezajažljivim ambicijama lidera malih i gotovo nepostojećih stranaka. Vraćati u politički život Srpski pokret obnove je neka vrsta političkog mazohizma jer je reč o organizaciji koja je na vlasti demonstrirala najveći stepen nepotizma, grabeži i političke nedoslednosti.

Glavna politička borba u kampanji vodiće se oko verodostojnosti i autentičnosti stranačkih politika. Sužen je prostor za deklarativna zaklinjanja i isprazna politikantska opredeljenja jer ovi izbori traže da se sadržaj stranačkih politika pokaže u svoj svojoj smislenosti i punoći. Naš politički život se nikada nije ni odlikovao prevelikom principijelnošću, doslednošću i privrženošću osnovnim demokratskim i moralnim načelima. Zato će ovi izbori biti velika istorijska proba jer su u pitanju sudbonosna nacionalna i državna pitanja, i neće biti od velike pomoći marketinški trikovi. Izbore će dobiti one snage koje uspeju da svojim stavovima daju puni smisao, koje budu demonstrirale verodostojnost zalaganja.

Blok proevropskih snaga ima ozbiljan problem da argumentuje privrženost državotvornim načelima i odbrani teritorijalnog integriteta, budući da heterogenost koalicije nije ubedljiv garant verodostojnosti politike DS-a, koja je sadržana u opredeljenju sa predsedničkih izbora da je Kosovo sastavni deo Srbije i da je neprihvatljiva promena državnih granica. Nagoveštaj saradnje sa LDP -om, strankom koja istrajava na stavu da treba priznati nezavisnost Kosova, samo je dokaz više da ova koalicija ima problema da argumentuje privrženost autentičnim političkim načelima jer nema pokriće u sadašnjim partnerima.

Koalicija ima još jedan izuzetno težak problem, a to je oslanjanje na retoriku iz 2000. godine i pozivanje na potrošene ideološke parole o srećnoj budućnosti, koja će stići odmah nakon pobede proevropskih snaga. Pokušaj da se podgreje toliko puta ispričana priča o zatucanoj i primitivnoj Srbiji, koja nije spremna da prihvati sve blagodeti evropskih integracija, kao i nastojanje da se reafirmiše ogromna energija i zanos građana koji su bili osnovna poluga u rušenju starog režima, deluju kao isprazna farsa. Mnoga su gromoglasna obećanja o boljem životu zloupotrebljena za ovih osam godina, stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla, beda i socijalno beznađe šire se sve više, sprovedena je nekontrolisana, nepravedna i brutalna privatizacija, stvara se uski krug izuzetno bogatih ljudi, a na drugoj strani jedva preživljava veliki broj sve siromašnijih i očajnijih građana, tzv. tranzicionih gubitnika, sve je izraženija sprega politike i tajkunskog kapitala. Pozivati se sada na petooktobarske ideale i opasnost od povratka u devedesete samo je izraz nespremnosti za suočavanje sa veoma dubokom socijalnom i ekonomskom krizom. Zbog toga je mnogo lagodnije posegnuti za već oprobanim parolama i obećanjima koji su do sada donosili uspeh.

Pominjati pobedničku izbornu rentu sa predsedničkih izbora kao jedan od aduta u kampanji mogu samo oni marketinški i partijski magovi koji nemaju pravi uvid u kretanje izbornog tela i raspoloženje birača. Očekivanje da će se korpus glasova koji je dobio Boris Tadić automatski preliti na izbornu listu evropske Srbije nije samo politička naivnost, već i izraz oligarhijske i klijentelističke zatvorenosti i znak nespremnosti da se u kampanju uđe sa svežim, autentičnim idejama i novim ljudima. Poslaničke liste gotovo svih stranaka odraz su njihove oligarhizacije, što ima razorne posledice na ukupnu demokratizaciju našeg političkog i društvenog života. One su samo jedno u nizu svedočanstava o tome da su struktura partijske države i zastupanje isključivo stranačkih interesa i dalje dominantna pojava, pri čemu su odanost i bespogovorna poslušnost još uvek najpouzdaniji put za ulazak u stranačke svite. To je središnji problem politike u Srbiji – što se nije iz korena promenilo funkcionisanje političkih aktera nakon 2000. Zato je i došlo do velikog razočaranja, gubljenja poverenja i energije građana. Možda je to nepoverenje sada najdublje jer je politika izgubila osnovni pokretački princip, racionalnost, autentičnost i odanost demokratskim i moralnim načelima. A za to odgovornost snose upravo oni koji nam sada govore o radikalskoj opasnosti i mogućnosti povratka u devedesete.

Ko je odgovoran što je do takve mogućnosti uopšte i došlo ? Na to pitanje nemaju odgovore naši demokratski pragmatisti i realisti, koji smatraju da je pozivanje na radikalsku opasnost dovoljno da pokrije svu nemoć politike koju su vodili nakon velikih demokratskih promena. Verovatno će izbori pokazati da je ova politička priča definitivno izgubila značaj.

Ovi izbori će opredeliti i odrediti političku sudbinu i Demokratske stranke Srbije i njenog lidera Vojislava Koštunice. U prvim nastupima u kampanji jasno je da ova stranka kreira atmosferu o prihvatljivosti i nužnosti stvaranja koalicije sa Srpskom radikalnom strankom, i to insistiranjem na nacionalno i državno odgovornoj politici. Javnost u Srbiji se intenzivno priprema za mogućnost ovakve koalicije, koja će svakako dalekosežno preoblikovati politički život. Ovako struktuirana koalicija više nikog ne iznenađuje i opasnost od dolaska na vlast radikala više nije onaj odlučujući faktor koji može da utiče na to da birači i dalje glasaju protiv mogućnosti da ova stranka postane deo vladajuće koalicije. DSS će ovoj koaliciji dati neophodni politički legitimitet, čime će omogućiti da radikali, koji nisu promenili svoju osnovnu retrogradnu političku koncepciju, konačno postanu sistemska stranka.

Ovu izbornu kampanju karakterišu nezamislive stvari – političku saradnju nagoveštavaju i najljući politički protivnici. Tako DS izražava spremnost da ponudi saradnju Socijalističkoj partiji Srbije, koja takođe nije promenila svoja polazišta. Zato i koaliciono približavanje DSS -a i SRS-a sledi realnu dinamiku političkog života u Srbiji. Ko će u toj koaliciji profitirati, ostaje da se vidi, ali dosadašnja iskustva pokazuju da su radikali uvek uspevali da izađu jači iz takvih saveza. Zalaganje za odgovornu nacionalnu i državnu politiku je teren na kome se upravo oni najbolje snalaze, pri čemu je DSS u situaciji da, gubeći svoje evropsko opredeljenje, postane samo još jedna od stranaka koja pokušava da na političkom prostoru koji neprikosnoveno pokriva upravo Radikalna stranka otrgne koji politički poen. To je veoma rizičan poduhvat koji može poništiti identitet DSS -a, kao stranke koja je u sebi pokušavala da pomiri nacionalne i demokratske principe, jer će deliti politički prostor sa SRS -om , kao što već sada imaju sve sličniju retoriku i ideologiju.

Posebno je pitanje da li ova moguća „državotvorna i nacionalno“ odgovorna vlada može doneti Srbiji toliko potrebnu stabilnost, ili će predstavljati tek uvod u dalje sukobe i podele. Raspisivanje izbora je Koštunici dalo mogućnost da sebi još jednom stvori dovoljan manevarski prostor da pre svega nametne osnovnu temu izbora – pitanje statusa Kosova – i da u prvi plan izbaci pitanje autentičnosti i verodostojnosti politike nekadašnjih koalicionih partnera. Zato nije slučajnost što neprestano ponavlja da je u politici DS-a mnogo propagande, a malo politike, i pri tome apostrofira političku ulogu Nenada Čanka, kao najslabiju kariku u koaliciji evropske Srbije, nastojeći uporno da pokaže da DS nikada nije ni imao nameru da očuva teritorijalni integritet Srbije i da vodi odgovornu nacionalnu i državnu politiku.

Udaljavanjem od Demokratske stranke, politički položaj DSS-a i Koštunice sve više se okreće ka arhaičnim i anahronim političkim ishodištima, gubeći pri tome proevropski karakter, bez obzira na to što se sve neuverljivije pozivaju na evropsko opredeljenje. Rukovodstvo DSS-a upada u sopstvenu zamku, jer se sve češće u našoj javnosti i društvu dilema o verodostojnosti državne i nacionalne politike ne odnosi samo na DS, već i na narodnjačku koaliciju, koja kampanju profiliše kao borbu za primat u patriotskom bloku, pri čemu je njena u velikoj meri deklarativna proevropska orijentacija sada na margini državnih i nacionalnih pitanja.

Iz dosadašnje kampanje može se uočiti da je svrstavanje političkog bloka koji se zalaže za vođenje odgovorne državne i nacionalne politike sve izvesnije. Međutim, u našem političkom životu još uvek važi poštapalica – nikad ne reci nikad. Jedno je sigurno, biće to nakon 2000. godine istorijski izuzetno značajno političko izjašnjavanje, istinska politička vododelnica, koja će u velikoj meri odrediti političku sudbinu Srbije. Ovi izbori označiće svakako kraj jedne političke ere, a da li će Srbija uspeti da ostvari političku i društvenu stabilnost, otvoreno je pitanje, jer će se pred novom vladom – kako god ona bila strukturirana – naći mnoštvo izuzetno teških istorijskih izazova.

4. april 2008. godine