Izbori su svakog dana

Nedavno sam upao u centrale svih većih političkih stranaka sa TV ekipom. Želeo sam da ubedim predsednike stranaka da uopšte ne vode predizborne kampanje, već da puste građane da na miru odluče za koga će da glasaju (primio me je predsednik samo jedne stranke, a u ostalim strankama sam razgovarao sa predstavnicima). Navikli smo se da nam poznate ličnosti ili glumci preko malih ekrana, u pauzama između programa koji nas zaista zanimaju, govore kako je baš njihova pasta za zube najbolja ili kako baš njihov televizor moramo da kupimo, ali na kraju krajeva, kad želimo da kupimo nešto kvalitetno, moramo da se dobro raspitamo šta zaista valja. Ako kupujemo samo na osnovu reklame, izbor je lak – šta god da izaberemo, sve je, navodno, najbolji izbor.

Predstavnici tih stranaka su mi, manje-više, dali isti odgovor – bez kampanje ne mogu da približe svoje programe građanima. Razume se da stranke moraju da predstave svoje programe biračima, ali pod „kampanjom“ više podrazumevam ono sa čime većina građana uglavnom ima mnogo više kontakta od toga da jednostavno dobiju obrazloženja o detaljima iz programa. Mislim na SMS poruke, TV reklame, postere, bilborde, grafite, Fejsbuk postove, tvitove, banere, emisije koje se mahom koriste za diskreditovanje protivnika, mitinge na kojima se viče, veličaju pojedinci, sluša muzika, obećava da će „biti bolje“ i da samo oni koji nam šalju poruku predstavljaju najbolji izbor.

Kao novinar uglavnom mogu da dođem do relevantnih sagovornika koji će mi obrazložiti program, ali građani o programu teško da mogu mnogo da saznaju na načine koje sam nabrojao. Jedino da, ukoliko imaju internet, posete sajtove stranaka i na miru pročitaju programe ili da se informišu na štandovima stranaka na ulici. Ja, međutim, kad se zaustavim ispred štanda neke stranke, želeći da čujem obrazloženja iz programa, često se dešava da stranački predstavnici vrlo malo znaju o programu koji propagiraju.

Neki odustanu, pa ne izađu na izbore. Neki odu do biračkog mesta i, recimo, dopišu svoje ime na glasačkom listiću, zaokruže sve, ili se prepuste svom slikarskom talentu. Smatram da i jedni i drugi greše. Mogu da razumem frustraciju građana i osećaj da koga god da izaberu ništa se neće promeniti. Ti ljudi pogrešno shvataju koncept demokratije, isto kao što ga pogrešno shvata i predstavnik jedne od stranaka koje sam posetio. Predstavnik mi pred kamerom reče da su „izbori jedini način da se iskaže demokratska volja građana“. Retko se koristim ovakvim rečnikom, ali to je najveća glupost koju sam ikada čuo. Dok tako budu razmišljali i građani, političari nemaju šta da se brinu, jer olako mogu da zaborave na obećanja nakon izbora i pojačaju PR pred sledeće izbore. Ako PR ne upali, dolaze novi, koji takođe mogu da zaborave na obećanja, a stari će malo da pričekaju, promene neke stvari i odrade bolji PR za sledeće izbore. Izbori su samo jedan od načina da se iskaže volja naroda. Razumem zašto su ljudi razočarani. Ako izborima ne mogu da izdejstvuju promene, postoje drugi načini.

Kada, recimo, vlada Francuske pokuša da donese neke mere koje se ne dopadaju većini ili određenoj grupi građana, ljudi se organizuju, izađu na ulice Pariza i zahtevaju da vlast posluša narod. Ponekad uspevaju da pobede vlast, ponekad ne, ali daju sve od sebe. Oni znaju šta žele i znaju da vlast strahuje od svesnog i dobro organizovanog naroda, naroda koji je spreman da se bori za ono u šta veruje. Nisu izbori problem, ima ih u svim demokratskim državama i ne verujem da bojkot donosi bilo šta dobro. Problem je ono što se dešava, odnosno ne dešava pre i posle izbora.

Popularnost nekog političara treba da zavisi od toga koliko su njegove aktivnosti u skladu sa onim što narod želi, a ne koliko ima dobar marketing tim iza sebe. Verujem da treba glasati, ali i da su izbori svakog dana. Svakog dana mi odlučujemo da li ćemo trpeti određene mere vlasti, bez obzira na to koje stranke je formiraju, ili ćemo nešto preduzeti da se vlast priseti kome ona treba da služi, bez obzira na to da li smo i mi sami, prethodno, glasali za te stranke.

To "nešto" ne podrazumeva lajkove na Fejsbuku, komentare na NSPM, psovanje u kafani ili kukanje u društvu. Ako želimo da živimo kao slobodni ljudi, vreme je da počnemo da se ponašamo slobodno, bez straha od posledica. Uplašen čovek nije slobodan. Onaj koji je u strahu osuđen je da pokorno sluša onog koji ga plaši. A kroz istoriju su vlasti donosile odluke u interesu građana samo u strahu od reakcije građana. Pitanje je samo da li ćemo se mi bojati vlasti ili će se ona bojati nas.

Vlast korumpira, a apsolutna vlast korumpira apsolutno, rekao je davno engleski istoričar DŽon Dalberg-Akton. Apsolutnu vlast preuzimaju oni kojima se ne ispreče bilo kakve prepreke na tom putu. Ako ne znate kako se stvaraju prepreke, pitajte građane Francuske, Grčke ili Argentine. Sigurno će vam reći da nije lako i nije uvek uspešno. Život je borba.