Gaženje medija u Srbiji

Boris Tadić je u februaru 2008. pobedio na predsedničkim izborima, a u maju je njegova stranka, vodeća u Koaliciji za evropsku Srbiju, preuzela vlast na svim nivoima. Sve je počelo u izbornoj noći kada se slivao šampanjac u čast ove pobede. Rekao je tada da su kampanju svi pratili fer, sem onih „divnih“ štampanih medija „bliskih neonacizmu“. U trenutku trijumfa Tadić je u ulozi predsednika, izgleda nesmotreno odao plan obračuna sa neposlušnim medijima. Dobronamernima se učinilo da je reč tek o pobedničkoj euforiji, koja je u - kako je izgledalo mirnom, uglađenom i čoveku punom razumevanja isprovocirala sujetu uz nešto malo  osvetoljubivosti.

Većina se nadala da će pobeda proevropskog bloka, prokaženoj zemlji kao što je naša (u većem delu zapadnoevropske javnosti), konačno uspeti da otvori vrata EU. Oni koji drže do sebe a naročito novinari želeli su da pomognu novoj vlasti (stara boljka iz vremena kada su se novinari svrstavali na stranu opozicije u borbi protiv Miloševića) na putu koji je čeka i za koji je bilo jasno da neće biti lak.

Ali, neki su samo želeli, i danas žele da služe. Jer, da se kojim slučajem Slobodan Milošević u trenutku objavljivanja pobede ustremio na medije ovi bi vikali do neba, ustalasao bi se preosetljivi Zapad. Opozicija bi danima seirila što je dobila potvrdu o nameri koja obećava  cenzuru, nameri koju treba raskrinkati - vlast se još nije ni ustoličila a već je uspela je da se razotkrije.

Više je razloga što je Tadićevo obećanje da će se obračunati sa po njemu nepodobnim medijima bilo i ostalo propraćeno zabrinjavajućom tišinom u javnosti. Jedan od razloga je i taj što je Borisa Tadića u to vreme malo ko shvatao ozbiljno i što se činilo da će ga, čim se otrezni, namera napustiti. On je, zaboga, barjaktar priče o demokratiji i valjda ima pametnija posla od toga da se obračunava sa medijima samo zato što neki od njih nisu dovoljno poslušni.

Ali, bilo je neozbiljno Borisa Tadića ne shvatiti ozbiljno.

„Reforma medija“ koju je predsednik u pobedničkoj noći otvoreno promovisao pokazuje onespokojavajuće rezultate. U najuticajnijim medijima sve je manje prostora za kritičku reč.

Prvo je smenjena Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica „Politike“. Bilo je jasno da režim to čini jer je ovaj list  o stvarnosti govorio ne vodeći računa o zvaničnoj verziji, koja bi zadovoljila očekivanja „nezavisnih“ medija. Tadiću - predsedniku nije se dopao intervju koji je sa njim za ovaj list uradio tadašnji Smajlovićkin zamenik – Vladimir Radomirović. Koji se usudio da bude ravnopravan sagovornik, demonstrirajući šta je pravi konfrontirajući intervju. Za snishodljivu gomilu bio je to nečuven atak na Tadića kao predsednika. Kako se Radomirović usudio da ne poštujue Tadićevu ulogu ako ne već njega samog? Odakle mu pravo da citira kako se ničim izazvan savetnik za medije predsednika države nespretno i bahato uplitao u razgovor u želji da zaštiti šefa.

 Posle objavljivanja ovog razgovora  na „Politiku“ i glavnu urednicu ustremili su se najuticajniji srpski mediji, navodno prozapadne provenijencije. Iskonstruisana je priča da „Politika“ vodi privatni rat sa Borisom Tadićem, da konce vuče njegov arhineprijatelj Vojislav Koštunica, da se u „civilizovanom“ svetu tako ne razgovara sa nosiocem najviše vlasti. U zgražavanju su prednjačili RTV B92 i nedeljnik „Vreme“.

Tadić se naljutio na „Politiku“ jer ga je otvoreno kritikovala. Njegova nesposobnost da podnese kritiku i izdrži neke sumnje, kao i bes tzv nezavisnih medija što se jedan ugledni medij usudio da se ne ulizuje predsedniku (vređanje i klevetanje u takvim medijima smatra se novinarskom hrabrošću) stvorili su „atmosferu“ u kojoj je postala moguća smena glavne urednice najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Sve pod providnim plaštom brige za tiraž i navodnom željom da se omoguće prvi „demokratski“ izbori za glavnog i odgovornog urednika te medijske kuće. Teško je bilo čuti glas protesta kada su nešto kasnije fingirani demokratski izbori. Ni novinarskim udruženjima, ni „demokratskoj“ javnosti, ni zaposlenima u „Politici“ nije palo na pamet da se pobune, što je za glavnog urednika postavljen čovek koji je izgubio na navodno demokratskim izborima organizovanim u redakciji. Ovo naimenovanje pokazalo je da je demokratska procedura za koju se navodno zalagao Tadić kao predsednik bila samo paravan za sklanjanje glavne urednice koja mu nikako nije bila po volji. Ovo nasilno penetriranje u medije nije teško objasniti ako se zna da tri najveće agencije za oglašavanje u Srbiji drže Tadićevi prijatelji i partijski članovi koji dodatno kontrolišu medije, nudeći im odnosno uskraćujući oglase odnosno klijente. Reč je o Srđanu Šaperu, Draganu Đilasu i Branimiru Dimitrijeviću - od kojih je poslednji kao član Upravnog odbora zaslužan za smenu glavne urednice.

Dok je nova vlast uspostavljala kontrolu nad „Politikom“ kakve nije bilo od 5. oktobra 2000. godine dobar deo javnosti je pozdravio farsično smenjivanje glavne urednice. Istovremeno većina novinara „Politike“ je razumela poruku koja je pristigla iz „kabineta“. Tadić - predsednik je mogao da bude zadovoljan.

Vrhuška se, ohrabrena „demokratizacijom“ „Politike“ s predumišljajem, odvažila da sličan scenario oproba i na stranim novinarima.

Osim dnevnog lista „Danas“ (06.04.09), niko se nije usudio da objavi zašto je Austrijska RTV ostala bez intervjua sa predsednikom Tadićem pred njegovu posetu Austriji. Nesuđeni intervjuer Kristijan Versic, inače dopisnik ORF –a, objavio je sledeće saopštenje:

„Nakon skoro devet godina od pada Slobodana Miloševića Srbija se rado hvali svojim demokratskim dostignućima. Međutim, do pres službe predsednika ova demokratizacija očigledno još uvek nije doprla; tako ne samo da se traže detaljna pitanja pre intervjua, nego je čak intervju koji je prethodno bio ugovoren sa dopisnikom ORF-a otkazan zbog pitanja koje nije zvučalo dovoljno ponizno, neposredno pre ugovorenog termina.“

Austrijski novinar je želeo da pita predsednika „ da li državna politika prema Kosovu ipak ne otežava ambicije Srbije prema EU?“ Dopisnik ORF-a piše u svom saopštenju da „ je dama iz pres službe više puta izgubila kontrolu i preko telefona postala prilično glasna“. Neposlušni kolega kome nije dozvoljeno da intervjuiše predsednika konstatuje da, iako zvaničnici Srbije naglašavaju da je Austrija „jedna od prijateljskih zemalja koje se zalažu za ulazak Srbije u EU“, ovo prijateljstvo ima čudne medijske granice jer u Srbiji „razumevanje prijateljstva i pre svega novinarske slobode očigledno izgleda drugačije“.

Nekoliko dana kasnije (9. aprila) reagovala je Organizacija medija u jugoistočnoj Evropi (SEEMO). Oni su protestovali što je zakazani intervju (za 6. april) otkazan u poslednjem trenutku uz obrazloženje da je jedno od pitanja koje je novinar nameravao da postavi „neodgovarajuće i neprihvatljivo“. „Smatramo da novinari moraju imati slobodu da odlučuju o tome koja pitanja žele da postave u intervjuu sa političarima. Posebno državni zvaničnici treba da budu otvoreni za pitanja i ne treba da svoju odluku o tome da li će pristati na intervju donose na osnovu pitanja koja traže da dobiju unapred“, ocenio je Oliver Vujović generalni sekretar SEEMO. On je oštro kritikovao odluku Tadića predsednika i praksu njegovog kabineta da od novinara unapred traže da dostave pitanja.

Vest o ovom saopštenju je objavila agencija BETA ali ne objašnjavajući šta je bio povod. Nijedan medij u Srbiji nije preneo Betinu vest. Možda zbog činjenice da se ovde „poniznost nagrađuje“ kako je primetio austrijski novinar.

Posle ove smene dresura medija ide kao po loju. Privatizovan je najuticajniji srpski nedeljnik NIN. Obezvređen je cenom boljeg stana u centru grada. Delovalo je da su tenderski uslovi (upućeni tvrde da su pisani u predsedničkom kabinetu) namenjeni izabranom kupcu. „NIN“ je tako pripao švajcarskoj izdavačkoj kući koja je prethodno kupila dnevni list „Blic,“ prepoznatljiv kao „predsednički tabloid“, kako ga je definisao Bi-Bi-Si tokom poslednjih predsedničkih izbora. U julskom miru i tišini brzopotezno je smenjen Slobodan Reljić, glavni urednik NIN-a. Kao i u „Politici“, zbunjena redakcija nije pružila nikakav otpor.

Vlasti su tvrdile da je ovaj nezadrživi antidemokratski cunami potreban da bi otvorili zamandaljena vrata EU. Ovo je pravdano tvrdnjom da moramo da mislimo i želimo isto da bismo ostvarili ovaj cilj. Za sumnjičave i kritične jednostavno više nema mesta.

Malobrojni disonantni tonovi novinara i listova u kojima rade umiriće se ako vladajuća većina usvoji predložene izmene Zakona o informisanju. Uprkos mlakom novinarskom opiranju (izuzev Udruženja novinara Srbije), sve više parlamentarnih stranaka shvata da će ih predložene izmene osuditi na dalju marginalizaciju. Svakodnevno se  širi spisak poslanika koje se javno zariču da za predložene zakonske izmene neće glasati.

Vodeća Demokratska stranka krije se iza nepopularne G17 plus, na koju padaju „kletve“ zbog predloga drakonskih promena zakona. Ali pažljivijim posmatračima je očito da iza svega stoji „neko“ ko sve manje bira sredstva ne  bi li zadržao vlast. Kako trenutno stvari stoje neće biti iznenađenja ako pomenute stranke prilikom glasanja o izmenama Zakona ostanu usamljene i razgolićene u nameri da po svom ukusu pripitome srpske medije.

Jednog dana biće teško objasniti kako je bilo moguće da javni servis odnosno televizija Srbije u najudarnijem terminu ne posveti ni jednu jedinu emisiju  predlozima izmena Zakona o informisanju. Šta tek reći kad se isto poneo i B92 samoproklamovani lider slobodnog i nezavisnog medijskog izražavanja na ovim prostorima?