„Evolucija" lidera

Ljudi kratko pamte. Em kratko pamte, em ne povezuju dva i dva... Novinari bi morali da pamte, da pamte i da stvari dovode u vezu. Međutim, ono što se predstavlja kao novinar, i što radi u većini novina – čast izuzecima, i na svim televizijama – nema izuzetaka, niti dugo, niti kritički misli, niti povezuje stvari. Nije ni čudo da se na internet portalima, otvorenim kritičkoj misli, pojavila potpuno nova generacija (ne mislim na uzrast) onih koji se ponašaju u skladu sa normama novinarske profesije. A potrebno je samo pratiti, pamtiti i povezivati.

Evo jednog primera.

Godina 2007.

I tada predsednik Srbije, Boris Tadić je dao intervju hrvatskoj televiziji, emisiji „Nedeljom u 2“, odnosno novinaru Aleksandru Stankoviću. Na pitanje novinara kakav je njegov stav o homoseksualnim brakovima, Tadić je nespreman i pored toga što je pripreman, prilično površno i delimično prihvatljivo odgovorio :„To je još jedna demokratska debata i smatram da svaki čovek ima pravo da iskazuje svoju seksualnu orijentaciju....mmmmm...mislim da u ovom trenutku na prostoru Balkana, u Srbiji ili Hrvatskoj, ideja legalizacije homoseksualnih brakova nije realna“. Na insistiranje novinara da kaže svoje lično mišljenje, Tadić kaže: „Isto to“. Novinar ga pita da li misli da to nije realno ili da nije dobro da se organizuje? Tadić odgovara: „Opet ne aktivirate samo moj politički već i stručni kapacitet...“ Stanković ga prekida i citatom aktivira Tadićeve kapacitete i sasvim razložne reči iz jednog intervjua: „To nije dobro – ne verujem da su takvi brakovi porodični ambijent koji bi za decu bio pospešujući“, kraj citata. Tadić dalje kaže: „Govorim kao psiholog... što se tiče dece u homoseksualnim brakovima, postoji jedan ogroman psihološki problem – svako ljudsko biće ima potrebu i za muškim i za ženskim identitetom i tako se izgrađuje. Ukoliko imate potpuno jednopolni identitet, uvek imamo, po pravilu, skoro uvek imamo – problem... Postoji niz ozbiljnih pitanja...mislim na ovo pitanje koje ste sada pokrenuli i koje se oslanja na pitanje slobode pojedinca, pa u tom smislu, svake pa i polne slobode, možda, možda, proizvodi probleme kad je u pitanju porodica i odrastanje tog nekog novog pojedinca“.

Jasno je da je Tadić tada, pre tri godine, ili pre više od tri godine (još raniji intervju koji citira Stanković) imao drugačije stavove nego danas, 2010. godine, i jasno je da je te iste, stavove kao i 2007. godine, imao i prošle godine u ovo doba, kada se povodom parade nije oglasio, niti je primio organizatore. Dakle, do juna ove godine kada je primio organizatore parade i snažno podržao istu, Tadić je imao jedan, drugačiji stav. Do tada je govorio da je legalizacija homoseksualnih brakova nerealna i sa političkog i njegovog lično-stručnog stanovišta. Govorio je da su takvi brakovi štetni i da proizvode probleme. Takođe, u poslednjem stavu Tadić ukazuje na to da pitanje ljudskih prava i polne slobode proizvodi problem u jednoj važnijoj oblasti, oblasti porodice i odrastanja. Iz ovoga se jasno shvata da su porodične vrednosti i prava deteta važniji od prava na izražavanje seksualne orijentacije i da se ovo drugo pravo ima potčiniti onom prvom.

Odmah posle intervjua hrvatskoj televiziji Tadića je žestoko napao Predrag M. Azdejković, lider „GLIC“, ogranizacije „Gej lezbijski info centar“ i po spostvenim rečima lider pedera Srbije („Prvi peder Srbije“) na svom blogu, na sajtovima Kvirija i Maj egzit, nazvavši ga „Licemerni homofob zvani Boris Tadić[1]“ (u naslovu) i ostrvljujući se na pomenuti Tadićev intervju Stankoviću. Azdejković Tadićeve stavove naziva bezobrazlukom i glupošću a ovoga „istaknutim homofobom“. Ovde konstatujem da se lepo vidi mehanizam kojim se služe, navodno ugroženi pederi – satanizovanje i etiketiranje ljudi koji imaju suprotstavljeno mišljenje ili koji drugačije misle, koje nazivaju homofobima, a češće nacistima i fašistima. Još krajem maja Azdejković i društvo su otišli tako daleko da su na Jutjubu postavili spot „Ko je homofob a ko tolerantan u Srbiji“[2] u kome među homofobe svrstavaju redom – Borisa Tadića, Velimira Ilića, Vojislava Šešelja, Borislava Pelevića, Aleksandru Janković, Jelenu Žigon, Danila Lazovića (koji je preminuo godinu dana pre nego što su ga postavili u taj spot, što govori o bezobzirnosti autora), Boru Đorđevića, Oliveru Katarinu, Tonija Montana i moju malenkost. Kao homofile naveli su Natašu Kandić, Borku Pavićević, Gorana Svilanovića, Nenada Čanka, Bogoljuba Karića, Natašu Mićić, Biljanu Srbljanović, Jelenu Milić, Čedomira Jovanovića, Žarka Koraća, Vesnu Pešić, pokojnu Biljanu Kovačević Vučo i druge. Na kraju spota sledi ingeniozno pitanje: „Koji je tvoj tim?“ Ovom prilikom kažem, ovi homofili sigurno nisu moj tim. Skaredno je što je spot i dalje postavljen i pored smrti dvoje ljudi i to svedoči o nemoralu onih koji su ga postavili. Kuriozitet je i to da je Tadić i dalje u timu homofoba iako je ove godine (i zauvek) odlučio da zaigra za tim homoljuba. Tadiću homoseksualci poručuju da mora još više da se trudi da bi ga skunuli sa te liste. Mora da promeni mišljenje i o homoseksualnim brakovima i da uskoči sam sebi u usta, te da prihvati stav suprotan zdravom razumu, suprotan stavu psihološke struke, te suprotan stavu psihijatrijske struke, struke njegove majke, uvažene profesorke Nevenke Tadić. Imaće Boris priliku kroz godinu dana, kada budu organizovali novu paradu nastranosti. Što se mene tiče, niti mrzim, niti volim homoseksualce i smatram da takvim osećanjima nema mesta kad su oni u pitanju. Takva osećanja nisu primerena. Dakle, ravnodušan sam prema anonimnim pojedincima ali nisam ravnodušan spram POJAVE. Ovu pojavu uvek treba osuđivati i tazvati je pravim imenima – izvitoperenost, poremećaj, nastranost.

Godina 2010.

Predsednik Tadić je evoluirao ali regresijom, tj. deevoluirao je. Evoluirao unazad. Umesto relativno prihvatljivih stavova od pre nekoliko godina, predsednik Srbije je zauzeo u svojoj pedeset trećoj godini potpuno štetan stav, stav suprotan onom koji je imao u pedeset drugoj godini života. Boris Tadić je zauzeo stav koji nije u saglasnosti sa njegovom strukom, niti strukom njegove majke. Zauzeo je stav suprotan zdravom razumu i suprotan stavu ogromne većine građana Srbije (a i dalje je na listi homofoba). Postavlja se pitanje, zašto? Zašto je parada srama „civilizacijski iskorak[3]“, kako Tadić kaže, i zašto će održavanje te parade „pokazati da Srbija postaje društvo bezbedno za sve svoje građane“, kako navodi predsednik? Zašto, kada su predsednik i njegov režim odavno dobili pouzdane informacije da je parada ogroman rizik i da će se izvesno dogoditi neredi koje policija neće moći da spreči? Da li je moguće da je predsednik toliko neodgovoran? Za razliku od prethodnih godina i stavova, predsednik je ove godine krajem juna, pored štetočinskih i promašenih stavova, i primio predstavnike homoseksualnih organizacija i time im pridao ogroman značaj i uvažavanje. Da besmisao bude veća, jedan od predstavnika pedera je bio baš Predrag. M. Azdejković, „Prvi peder Srbije – PPS“. Dakle, bio je to susret dva prva čoveka Srbije, gde je onaj PPS lider pokazao da je jači i dosledniji od prvog čoveka Srbije – predsednika Srbije (samo PS). Ko zna, možda će jednog dana Predrag M. Azdejković biti PS, a Boris Tadić, kako stoji stvar sa regresijom njegovih stavova – PPS?

Da stvar bude još smešnija po Borisa Tadića, promenu stavova, izvesnu deevolucuju, doživeo je i Azdejković, „Prvi peder Srbije“ (i pored ostavljanja Tadića na listi homofoba). Na svom blogu na B92 (mediju koji je pod kontrolom Tadićevih ljudi), dan posle prijema kod predsednika, 1. jula Azdejković piše članak pod naslovom : „Moj drug Boris Tadić“[4] (dakle, ne više „Licemerni homofob zvani Boris Tadić“). Azdejković veli da se lepo proveo, da je kupio novu odeću zbog posete predsedniku, da je bio kod frizera, na manikiru, pedikiru, depilaciji, beljenju zuba i na šminkanju. Ima primedbu na količinu kafe i na to što nije dobio pljeskavicu i pomfrit, kao neki drugi gosti. I kaže da je bio uzbuđen i nervozan. No, već petog septembra, kada je uzbuđenje splasnulo, a samopouzdanje poraslo, Azdejkovića piše blog, citiram: „Ko je prva dama Srbije?[5]“ u kome se neviđeno ruga Borisu Tadiću. Ukratko, ovaj „Prvi peder Srbije“ kaže da je „tradicija da se prvi peder Srbije druži sa prvom damom Srbije“. Ali da nailazi na problem – „Ko je prva dama Srbije?“. Azdejković kaže da mu na um prvo pada Nebojša Krstić, a onda, posle kraće, ekspertize ipak zaključuje da se radi o Vuku Jeremiću.

Eto na šta su spali Tadić, Jeremić i Krstić? Na to da im se u lice podsmeva „Prvi peder Srbije“.

Ko s đavolom tikve sadi (pederima organizuje paradu), tikve mu se o glavu lupaju.