EU je bila lepa dok je trajala

Kao što je to nekada bio komunizam, nesvrstanost, jugoslovenstvo ili Zakon o udruženom radu, političari već neko vreme nude narodu novu stavku na tom prolaznom spisku propalih zamisli: Srbiju u Evropskoj uniji (EU). Kakva se to nova "mačka u džaku" nudi Srbiji kao "nadoknada" za ogromne i suštinske ustupke i nacionalna poniženja?

 EU je već godinama povezana sa nezapamćenom egzistencijalnom krizom, nezaposlenošću, burnim i dugotrajnim uličnim protestima, stezanjem kajša, eksplozijom državnog duga, snažnom emigracijom iz perifernih zemalja (prema Brazilu, Angoli i Švajcarskoj koja uvodi kvote za ograničenje imigracije), kontrolom transfera novca, a od nedavno i sa konfiskovanjem novca sa privatnih štednih računa. Evro je trebalo da bude najveći uspeh EU, ali ovaj zajednički novac umesto da ujedinjuje, on razdvaja EU na sever i jug.[1] Najgore od svega je to što je zavladala opšta bezvolja jer je budućnost EU sumorna i neizvesna, a javno mnjenje u EU nikada u istoriji nije imalo niže poverenje u EU nego što je to slučaj sada.[2] Evropski san postaje za mnoge, čak većinu, evropska noćna mora. Velike nade za neko vidno poboljšanje u predstojećih deset godina nema jer izostaje ekonomski rast. I sam vrh EU javno govori o mogućem raspadu Unije, pogotovo evrozone. Oskar Lafonten, nemački ministar za finansije koji je uveo svoju zemlju u evrozonu, sada govori da treba razbiti zajedničku valutu jer "sadašnja putanja vodi u propast".[3] EU ne zna šta će da radi sama sa sobom. Samo joj je sada još potrebna jedna problematična zemlja u članstvu kakva je to Srbija.

Solidarnost i zajedništvo kao osnove integracije u Evropi nalaze se na niskim granama, a suprotno EU duhu jačaju nacionalne tendencije u svim zemljama članicama. U ovakvim mutnim evropskim vodama profitiraju ekstremisti i snažno isplivavaju na površinu istorijski sukobi i uvrede kao što je to recimo između Nemačke i Grčke. EU je zasnovana baš na odstranjivanju takvih sukoba i na negovanju saradnje. Retka lepa vest u EU je ta što je lane Unija dobila Nobelovu nagradu za mir, ali ne i za ekonomiju.

Niko nije srećan i zadovoljan u EU izuzev možda male vrhuške, tj. nomenklature u Briselu. Od sjajne međunarodne organizacije koja je služila za ugled, u koju su mnogi gledali kao na svetionik koji služi za primer i u koju su zemlje dobrovoljno pristupale, EU se preobrazila u mrežu dužničkog ropstva iz kojeg nema lakog i brzog izlaza. Dužnici su za sada Grčka, Kipar, Španija, Irska i Portugalija. Ove zemlje su u omči neviđenih mera štednje koje produbljuju krizu i stavljaju ih u podređen položaj bar u sledećih deset godina. Nametnuto sniženje javnih rashoda za obrazovanje, pogotovo u perifernim zemljama EU, vodi ka njihovoj još većoj zaostalosti i beznađu. Za ovu grupu zemalja bez ekonomskog kiseonika uspešno se pripremaju Slovenija, Italija, pa čak i Francuska. Sa druge strane su zemlje poverioci koje mogu da izgube na stotine milijardi evra ako dužnici napuste evro ili EU. Bezglavo srljanje Srbije u ovakvu EU je kao želja za pristupanjem SFRJ 1988. godine. Najveći dobitnici od takvog srljanja su zvaničnici Unije u Briselu koji sada liči na Beč 1912. godine. Ovi zvaničnici mogu da se busaju u prsa i kažu da ima i takvih zemalja koje žele da pristupe čak i ovakvoj EU. Njima je u opisu radnog mesta i plaćeni su da govore pozitivno o EU, ali pristupanje današnjoj EU je kao ulazak u kabinu trećeg razreda na Titaniku.

U EU ne mogu da se slože već dugo vremena gotovo ni oko čega: monetarna i fiskalna pitanja, bankarske institucije, energetska politika, gas iz škriljaca, zapošljavanje, odnosi sa Rusijom, pitanje Kosova i Metohije, patentno pravo, genetski modifikovana hrana, napad na Libiju, pomoć pobunjenicima u Siriji, proširenje EU,... pa se stvari improviziju i rešavaju na parče. Postoje i proširuju se sve dublje i otvorene razlike između Nemačke i Francuske oko temelja i funkcionisanja EU kao što je to na primer monetarna politika. Nemačka optužuje Francusku da je "najveće evropsko problematično dete".[4]

Priče o mogućem raspadu EU imaju izvesnog osnova, ali ne prevelikog. EU će postojati i u budućnosti, ali će njen sadržaj u pogledu članstva i raznih politika biti izmenjen u sledećoj dekadi. Bez obzira kako će da se završi duboka kriza EU, rešenje sigurno neće biti ni slatko ni slavno. Nije nikakvo čudo što Britanija namerava da napusti EU, ali ako Britanija ode, ona može da povuče za sobom i skandinavske zemlje. Izlazak, čak bekstvo, Britanije iz EU bio bi neviđen udarac za EU. Nije ni čudo što se upućuju pretnje Britaniji ako želi da izađe iz EU. Moguće kazne uključuju uvođenje sankcija u trgovini, finansijama,... Izuzetno je teško pristupiti EU, ali je teško i složeno iz nje i istupiti, jer pregovori o istupanju mogu da traju godinama.

Ako se zamrzne postojeći problem i sukob oko Kosova i Metohije i Srbija izrazi svoju volju da ne želi da pristupi EU kao punopravni član, tada postoje bar dve stvari. Prvo, navedeni problem je "na stolu" vekovima i nerazumno je da se može "rešiti" u kratkom roku izuzev ako je u pitanju potpuni poraz jedne strane. Srbija treba da sačeka povoljnije vreme kada se još više promeni odnos snaga na svetskoj sceni u njenu korist jer na Zapadu saveznika nema. Srljanje u rešenje problema za kratko vreme je skakanje Srbije nad provalijom po truloj dasci. Nije nikakvo čudo što Nemačka i preko EU pritiska Srbiju da što pre pruži "nezavisnost" Kosovu i Metohiji, jer EU ne zna kakvu će mršavu punudu moći da pruži Srbiji u budućnosti. Od Srbije se traži da nepovratno pruži nešto ni za šta ili za nešto što je samo uvod u nove ucene. Nema više nikakvog spominjanja trgovine ljudskim organima zarobljenih Srba na Kosovu i Metohiji (a novi svedoci su gromoglasno najavljivani u Beogradu), dok je međunarodna istraga duboko zagazila već u drugu deceniju. Da li je i zataškavanje takvih zločina prema Srbima jedan od uslova EU za pristupanje? A vreme će uskoro pokazati da li je albanski etnički prostor sada teritorijalno i državno zaokružen i čist ili tu ima još dosta 'nezavršenog posla' u okolini.

Drugo, Srbija bi trebalo da izrazi nameru da ne želi pristupi EU i da joj je dovoljan još uvek pet godina neratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Kada će da bude ratifikovan u potpunosti u EU, to se ne zna! U slučaju da Srbija ne želi u članstvo EU, tada bi zvaničnici EU obletali Srbiju i nudili joj veće pogodnosti u nameri da je privole na priklanjanje EU kao što su to učinili 19.4.2013 tokom "putujuće priredbe" u Briselu. Jasna namera EU bila je da se Srbija odvrati od prijateljskih zemalja sa istoka.

Srbija, kao ozbiljna država, treba da sprovodi navedeni i još uvek neratifikovan "Đelićev" sporazum sa EU iz 2008. godine iako on ima pogubne posledice na ekonomiju Srbije u pogledu zaštite domaće proizvodnje, zaposlenosti, gubitka prihoda od carina, zaduživanja u inostranstvu, prodaje zemlje strancima, kao i pojedinih sumnjivih 'zajedničkih koraka' u spoljnoj politici koji remete odnose Srbije sa prijateljskom zemljama koje joj pružaju podršku i ne otimaju deo teritorije. Potrebno je popraviti taj Sporazum sa EU.  

Čemu uopšte služe istovremene izjave srpskih zvaničnika: "Nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije" i "Naš cilj je pristupanje Srbije EU"? Mnoge velike i bitne zemlje EU nedvosmisleno i javno govore da nema pristupa Srbije EU bez jasnog priznavanja nezavisnosti južne pokrajine. Pod čestim izjavama da je Vojvodina "lokomotiva Srbije" ka EU (navodno "ostatak Srbije je koči na putu ka blistavoj EU") ne može uopšte više da se prikrije tiha podrška separatizmu kojeg "na sreću nema" u Vojvodini. Ali ka kakvoj se to EU puzi? Ka Uniji čija se sadašnja arhitektura urušava, u kojoj nema zadovoljnih, a vođstvo preuzima Nemačka. Sa Nemcima je uvek najbolje raditi. Za razliku od mnogih drugih, sa Nemcima sagovornik uvek zna na čemu je.

Premijer Srbije Dačić izjavio je da je potrebno ući u EU, "a ukoliko nam se ne sviđa lako ćemo izaći".[5] Navedena izjava je izuzetno vizionarska i hrabra. Problemi su u tome što se ne zna kako će da izgleda EU u budućnosti i šta će biti sa "povraćajem uloženih sredstava" za pristupanje EU? Ta "ulaganja" uključuju punu nezavisnost Kosova i Metohije, pa lako mogu da uključe i nezavisnost Vojvodine, pa Raške oblasti, pa pritisak i ucene Srbiji da se uništi Republika Srpska, pa plaćanje ratne odštete Kosovu i Metohiji (može i na rate), pa ustupanje leve obale Dunava Hrvatskoj, ... spisak za ucene nema kraja. Da li će ta uložena sredstva biti vraćena Srbiji ako joj se ne bude svidelo u EU? O tome se premijer nije izjasnio. I da ne zaboravimo da istupanje iz EU uopšte nije ni lako ni jednostavno. Prisetimo se pretnji upućenih Britaniji. Teška je zabluda da će EU i Zapad ostaviti Srbiju na miru posle otmice Kosova i Metohije. Ta EU hidra je nezasita i u stanju pred ropcem ne preza ni od čega kao što je to konfiskacija novca sa privatnih štednih računa (Kipar je samo početak). Umesto da prizna grešku u finansijskom sistemu (grbi temelji evrozone), vladajuća elita konfiskuje deo privatne štednje za sada u maloj zemlju zarad "opšteg dobra". Ovo se događa u demokratskoj EU u kojoj je privatna svojina zaštićena. Sve to liči na nasilnu kolektivizaciju poljoprivrede "zarad opšteg dobra" u doba Staljinjizma.

Drobljenju Srba i Srbije nema kraja, a EU se sa druge stane urušava. Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc je samo jedan u dugačkom nizu najviših zvaničnika koji izjavljuje: "EU je zaista pod pretnjom neuspeha. Mislim da ne treba da podcenimo ovu dramatičnu realnost."[6] Čak ni najveći zanesenjaci u EU ne govore o njenoj blistavoj budućnosti. Jedini koji se tome nadaju su političari u Srbiji koji poslovično kasne za događajima u EU bar jednu deceniju, ako ne i generaciju, i razni lobisti i manipulatori.

Kome verovati? Da li "verovati na reč" pogotovo političarima iz EU koji "sutra" više neće biti na sceni? U Helsinkiju je 1975. godine potpisan sporazum o nepovredivosti i nepromenljivosti granica, a takođe i o nemešanju u unutrašnje stvari država. I šta je od tog potpisanog međudržavnog dokumenta ostalo? Da li se neko pridržava tako važnog pisanog međunarodnog sporazuma? Državnici iz EU obećali su mnoge stvari bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću ako učini brojne teške ustupke. A kada je to on to poslušno učinio, šta su mu ispunili od datih obećanja? Ili su ga "pustili niz vodu" kada im je odradio to što su od njega tražili? Slično je bilo sa nizom političara i vojskovođa. Nema nikakve sumnje da će i sadašnja vladajuća garnitura u Srbiji proći na isti način. Biće izigrana, a na trgovinu ljudskim organima zarobljenih Srba pašće još veća evropska prašina i magla. Bez obzira na mrke poglede i teške reči, nema nikakvih izgleda da Srbija nadmudri diplomatsku i pregovaračku mašineriju EU. Nikakvih. Zato treba dići ruke od pristupanja EU.

Ako se nešto ne promeni, sprema se nastavak deportacije Srbije u mrzovoljnu EU čija je budućnost tmurna i neizvesna. Niko ne zna kako će da izgleda EU za pet, 10, 15 ili 20 godina i da li će biti privlačna sadašnjim zemljama članicama da u njoj ostanu i opstanu. Ipak, treba se pripremiti i za Evropu u kojoj će EU da ima beznačajnu ili negativnu ulogu, ili uopšte neće biti EU (post-EU Evropa). Da li ovo zvaničnici Srbije shvataju? I na kraju ispada da smo se bespotrebno izlagali neželjenom trošku i gužvama i da smo džabe menjali onako lepe i razumljive tablice na vozilima.

Autor  je redovan član Matice srpske u Novom Sadu

Skraćena verzija ovog članka objavljena je u NIN-u 9.5.2013.