петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Еколошки покрети и изазови политике
Политички живот

Еколошки покрети и изазови политике

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
петак, 07. мај 2021.

Најтежа оптужба која се може чути од стране острашћених јуришника напредњачког режима и њиховог неприкосновеног вође је да се неко бави политиком или политизује залагање за решавање одређених друштвених проблема. Зато се у нашем друштву и јавља стално правдање да се тежња за окупљање око неке друштвене иницијативе или организовање протеста не налази у сфери политике, јер је она резервисана само за Српску напредну странку, њене функционере и активисте, сателитске организације и конструктивну опозицију.

Она је, поред апсолутне медијске контроле, успоставила и монопол бављења политиком који безусловно заступа и брани. На тај начин је и постигнуто да је успостављен посебан метод дезавуисања и обесмишљавања сваке друштвене акције која није усклађена са напредњачким монополистичким начином вођења политике. Тако се остварује један од главних циљева свих ауторитарних режима заснованих на личном облику владавине, што неминовно доводи до разарања политичког плурализма и успостављању фасадне демократије, што можемо препознати и у нашем савременом друштву. Тако се добија жељени учинак да је свако деловање које није под стриктном контролом напредњачког режима буде изложено бесомучним нападима, политикантским дисквалификацијама и оптужбама за политизацију.

И недавно одржани Еколошки устанак је од представника напредњачког режима одмах стигматизован као нежељена и неприхватљива политизација, а није изостала и оптужба за служење страним утицајима  и неизбежна политикантска мантра за покушај рушења А. Вучића

И недавно одржани Еколошки устанак је од представника напредњачког режима одмах стигматизован као нежељена и неприхватљива политизација, а није изостала и оптужба за служење страним утицајима  и неизбежна политикантска мантра за покушај рушења А. Вучића. То је добро позната политичка технологија којом се непрестано служи напредњачки режим: пацификација и умртвљавање сваке иницијативе и захтева који  нису под њиховом непосредном контролом и утицајем.

Зато је и Еколошки устанак проглашен као покушај да се стекну одређени политички поени, без обзира што су његови учесници у својим иступањима указивали на нестраначки карактер овог окупљања. У неколико наврата је на овом скупу поновљено опредељење да се не ради о вођењу политике, већ о артикулацији друштвених иницијатива за решавање изузетно тешке еколошке ситуације у земљи. Иницијативе грађана, окупљене око еколошког активизма, определиле су се за марш кроз институције и непосредни притисак на урушене институције система и иницирање промене закона из ове области. Напредњачка власт је одмах кренула у разводњавање политичког притиска за решавање еколошких проблема доношењем низа закона у нелегитимној скупштини Србије. На тај начин она настоји да неутралише иницијативе еколошких организација најављујући минималне уступке, а задржавајући своју основну политичку орјентацију да еколошка питања и даље подређује захтевима инвеститора и отварању нових радних места, без обзира на брутално и бахато непоштовање основних еколошких стандарда, али и радних и социјалних права запослених.

Напредњачка власт је одмах кренула у разводњавање политичког притиска за решавање еколошких проблема доношењем низа закона у нелегитимној скупштини Србије

За напредњачки режим најважније је да издржи први удар неког протеста, одмах затим они приступају опробаној методи стигматизацији и маргинализације. Еколошки захтеви и тежња за остваривање права на здраву и одрживу животну средину не спадају у сферу класичне страначке политике, већ су они могући зачетак различитог иновативног начина артикулисања политике у нашим савременим условима када је политика коју познајемо изгубила своје упориште и снагу. Професор Зоран Стојиљковић је, одговарајући на питање чији су зелени гласови рекао „Екологија је једина ствар која се толерише и у коју грађани нису изгубили веру. Занимљиво је да смо постали осетљиви на проблеме екологије, а да немамо ниједну утицајну еколошку странку. Зар то није чудно? А зато ће било власт, било опозиција о заштити животне средине и правима радника говорити афирмативно, јер је то политички корисно. Политика се реално процењује где сте између интереса корпоративног капитала и интереса животне средине“.

Еколошки устанак је показао виталност и политички потенцијал који  имају његови захтеви, али  они ће, као и многе грађанске иницијативе и протести, остати на маргини ако не буду на рационалан и иновативан начин политички артикулисани и организовани. Овакав досадашњи, у великој мери герилски начин деловања еколошких покрета и иницијатива, без јасног политичког организовања и деловања, управо одговара напредњачком режиму, јер успева да локализује и маргинализује њихову снагу и институционални утицај.

Управо је пут кроз институције оно што највише одговара актуелном режиму, јер то је најлакши начин да се еколошке иницијативе  делимично и спорадично усвајају, а да се при томе не мења економски и политички систем који је главно извориште катастрофалног стања у заштити животне средине у Србији. О томе јасно сведочи изјава А. Вучића „Сада више нису главна тема радна места нити животни стандард, јер грађани знају да све иде добрим путем, већ се говори о екологији и заштити животне средине“. Зар после ове лицемерне изјаве није јасно да представници владајућег режима не схватају ургентност и изузетну важност решавања катастрофалног стања екологије у нашој земљи.  Јер све иде добрим путем, а захтеви Еколошког устанка долазе као резултат посебних успеха у области привреде и управљање природним ресурсима, а управо је напредњачки начин вођења економске политике основни узрок изузетно тешких еколошких проблема. У њеном средишту је тзв. до сада недостигнути историјски развој друштва који се остварује, без обзира на људску цену и уништавање наших најважнијих природних ресурса. То је фундаментална политичка вододелница пред којом се сада налази нарастајући еколошки покрет.

Управо је пут кроз институције оно што највише одговара актуелном режиму, јер то је најлакши начин да се еколошке иницијативе  делимично и спорадично усвајају, а да се при томе не мења економски и политички систем који је главно извориште катастрофалног стања у заштити животне средине у Србији

У Србији је створен специфичан међупростор који само погодује напредњачком режиму. Он настаје због све мањег поверења грађана у етаблиране странке које више немају потенцијал да артикулишу прихватљиву политичку и социјалну алтернативу и покрета грађана и грађанских иницијатива које нису спремне да уђу у живо блато наше политике и на тај начин остају изван политичког простора и институција у којима се доносе најважније одлуке и креирају закони. Последице оваквог стања огледају се у све већој апатији у друштву јер се не назире политичка и друштвена снага и делатна алтернатива напредњачком режиму доносећи нове идеје и досадашњим начином вођења политике неоптерећене људе.

Управо су еколошке иницијативе онај политички потенцијал који може вратити најважнија животна питања у центар наше политике, а то није могуће без политичког организовања еколошког покрета који ће бити негација олигархијског карактера постојећих политичких странака. Редитељ Јанко Баљак је у свом реаговању на домете Еколошког устанка јасно истакао неопходност учешћа еколошког покрета у нашем политичком животу „Охрабрен сам и задивљен бројем људи, а видим да и немали број старијих учесника препознаје део оне фантастичне и непоновљиве атмосфере из протеста 96/97.

Студентски протести 96/97

Не смемо упадати у провидну замку да се дискредитује протест тако што ће окупљени људи бити оптужени да се баве политиком. Треба на сваком следећем протесту гласно рећи: да, ми се бавимо политиком, врхунском политиком и од свих њених облика, јер нема ничег важнијег од наших река и ваздуха који удишемо. Огадили су нам бављење политиком, учинили су својим непочинством да је срамота бити политичко биће.

Зато политику треба у великом стилу вратити тамо где јој је место, на улице и тргове. Ако је екологија нешто што најбоље уједињује грађански бунт, онда само храбро напред“. А управо се од овакве врсте бунта грађана, мотивисаног одбраном права на достојан живот и обезбеђивање услова за здраву и продуктивну животну средину највише зазире напредњачка власт, јер не може тако лако да га контролише и манипулише, као што то чини са постојећим опозиционим странкама.

Не смемо упадати у провидну замку да се дискредитује протест тако што ће окупљени људи бити оптужени да се баве политиком. Треба на сваком следећем протесту гласно рећи: да, ми се бавимо политиком, врхунском политиком и од свих њених облика, јер нема ничег важнијег од наших река и ваздуха који удишемо

Еколошки покрет, оснажен иницијативом грађана који схватају изузетан значај очувања животне средине и подстицања одрживог развоја, мора се активно укључити у политички живот и донети нову енергију и начин организовања и омогућити да се оствари основни циљ- промену економске политике и институционалног и правног оквира који генерише еколошку катастрофу у Србији. Без учешћа у процесима одлучивања, еколошки покрет остаће још једна у низу пропуштених прилика да се радикалније мења постојећи политички систем и наш политички живот, а питање екологије биће само једна од пригодних тема у изборним кампањама и политичким сукобљавањима владајуће странке и опозиције која до сада није успела да проблематику очувања животне средине јасно артикулише и претвори у делотворну политичку акцију.

Борислав Пекић имао је изузетно истанчан осећај за политичка кретања зато и није случајно што је својевремено подржао еколошки покрет „Из тих разлога моје симпатије припадају зеленом покрету. Пријатељима земље, иницијативама за заштиту људских права (укључујући и права животиња), друштвима за борбу против смртне казне, покретима за ограничење науке односно њену контролу; укратко, свему што на овај или онај начин представља алтернативу „цивилизацијском мехуру“ у који нас је историја заробила и у којем је очевидно намера да нас угуши“.

Београд, 05.05.2021. године

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер