Dvojac opakih namera

Signal koji ukazuje na izvesnost uvođenja sankcija Rusiji koje su do skora zagovarale samo pojedine ekstremističke NVO finansirane od SAD i EU i nekoliko prozapadnih medija, dakle malo ali bučno društvance, jeste "otopljavanje" odnosa između Aleksadra Vučića i Dragana Đilasa, šefa prozapadnog dela opozicine scene, neke vrste političkog krila tradicionalno antisrpski i antiruski orjentisane "Druge Srbije". Činjenica na koju je pravovremeno ukazivao veoma mali broj pronicljivih posmatrača, a koja se odnosi na to da Đilas nije nikakav opozicionar, već Vučićev "spavač" instaliran u opozicione redove, sada postaje potpuno jasna i očigledna.

Poslednjih nedelja, a naročito po povratku iz SAD, gde je uz sasvim očiglednu logističku podršku Aleksandra Vučića, koji na taj način pokušava da ga i pred svojim biračima ali i pred delom međunarodne zajednice legitimiše kao kredibilnog budućeg koalicionog partnera, učestvovao na nekoliko sastanaka sa srednje pozicioniranim američkim političarima, Đilas iz dana u dan, preko prozapadnih ali i otvoreno prorežimskih medija, u kojima do skora ne samo da nije imao pristup nego je uživao status političkog kriminalca koji treba da odrobija za nekadašnju pljačku građana, fanatično promoviše stav o neophodnosti uvođenja sankcija Rusiji.

Činjenica na koju je pravovremeno ukazivao veoma mali broj pronicljivih posmatrača, a koja se odnosi na to da Đilas nije nikakav opozicionar, već Vučićev "spavač" instaliran u opozicione redove, sada postaje potpuno jasna i očigledna.

Đilas, kao političar bez ikakve širine u razumevanju geopolitičkih prilika, skromnog opšteg obrazovanja i bez ikakvih čvrstih političkih stavova, ali sa izvesnim uticajem u delu javnosti koji se dodatno "bilduje" čestim medijskim nastupima i doziranim izlivima milosti od strane Aleksandra Vučića, nesumnjivo je "probuđen" s namerom da svom stvarnom šefu pomogne u poslu koji u današnjoj Srbiji nije lako obaviti. Đilasa za ovu nečasnu, ali njemu sasvim primerenu ulogu, preporučuje prilično prljava prošlost i potencijalno, ukoliko situacija tako bude nalagala i jedini nadležan za njegovu sudbinu tako odluči, veoma uznemirujuća budućnost.

I dok se srpskoj javnosti protura podvala da naša politička scena vrvi od neodgovornih, proruskih aktera i ekstremnih desničara, kojima je interes Rusije neuporedivo važniji od interesa Srbije a čiji se ekstremizam, inače, sastoji u stavu da je priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije neprihvatljivo, istovremeno se plasira laž epskih razmera o navodno odgovornoj nacionalnoj politici koju vodi Aleksandar Vučić, a sa njom je, eto, saglasan čak i jedan Dragan Đilas, i u čijem je centru isključivo briga o Srbiji. I baš u ime te brige moraju biti uvedene sankcije Rusiji, kako tvrdi Đilas, odnosno one neće biti uvedene "sve dok šteta koja se nanosi Srbiji ne bude prevelika", kako to na nešto prijemčiviji način, ali gotovo prizivajući takvu štetu, poručuje Vučić. Dakle, Đilas hoće, Vučić neće, ali moraće.

A trenutak kada će neuvođenje sankcija Rusiji dovesti do štete koja će biti prevelika se, i po jednom i po drugom promoteru njihovog uvođenja, onom otvorenom i onom sve manje prikrivenom, bliži. Ključan argument koji oba aktera navode tome u prilog je izvesnost odlaska stranih investitora iz Srbije i ogromna šteta koja će biti nanesena srpskoj ekonomiji. Uz to, kao dodatak, ide čitav niz katastrofičnih projekcija budućnosti, koje se kreću od zabrane izvoza naših proizvoda na zapadna tržišta, preko onemogućavanja uvoza nafte, pa do ukidanja bezviznog režima za građane Srbije. Dodavaće, naravno, narednih dana i nedelja ko se čega bude dosetio, ne bi li se stepen zastrašivanja Srba zbog onoga što će nam plemenite SAD i EU uraditi u procesu prevaspitavanja a u cilju revidiranja odnosa prema varvarskoj Rusiji podigao na najviši nivo.

Aleksandar Vučić, naravno, ima svog šefa - belog dementnog poglavicu koji sedi u Vašingtonu, kao što i njegov posilni, Dragan Đilas, ima svog, koji sedi na Andrićevom vencu.

Aleksandar Vučić, naravno, ima svog šefa - belog dementnog poglavicu koji sedi u Vašingtonu, kao što i njegov posilni, Dragan Đilas, ima svog, koji sedi na Andrićevom vencu. Zbog toga od njih nikada nećete čuti da je uvođenje sankcija Rusiji apsolutno isto što i priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije protiv čega se obojica nominalno izjašnjavaju, pošto nakon takvog čina Srbija ne bi imala nikakvo moralno pravo da od Rusije traži zaštitu u Ujedinjenim nacijama, a Rusija ne bi imala nijedan razuman ni opravdan razlog da štiti naše interese u međunarodnoj areni. Isto tako, od dvojice "zaštitnika" naših nacionalnih, a pre svega ekonomskih interesa, nikada, ali baš nikada, nećete moći da čujete da je razlika između sadašnje cene gasa koju plaćamo Rusiji u odnosu na tržišnu, desetostruko veću, samo na godišnjem nivou veća od stvarne vrednosti svih stranih investicija zapadnih kompanija u našu zemlju od 2008. godine do danas. Nećete, naravno, čuti ni da su sve zapadne investicije u Srbiju plaćene našim novcem, kroz nakaradnu politiku subvencija, čime smo postali jedina zemlja na svetu koja čak nije ni prodala svoju ekonomiju strancima, već je svojim parama platila da je oni potpuno preuzmu, kao ni to da bi, u slučaju da gas nabavljamo po sadašnjim tržišnim cenama, 80% srpskog budžeta išlo samo na ovu namenu. Nećete čuti ni da se samo vrednost rudnog bogatstva na Kosovu i Metohiji, koje nakon sankcija Rusiji ni u jednoj varijanti ne može biti deo Srbije, procenjuje na preko hiljadu milijardi dolara. U ovu računicu, naravno, ne knjižimo sramotu koja bi uvođenjem sankcija Rusiji bila Srbiji naneta za sva vremena.

U pitanju je dvojac opakih namera, koji pod plaštom brige za stvarnu, a ne nekakvu mitsku Srbiju, naizgled obilaznim putem, preko uvođenja sankcija Rusiji, pokušava da izvrši konačnu, formalnu predaju Kosova i Metohije u ruke albanskih terorista, odnosno SAD ako vam se tako više sviđa a i tačnije je, a Srbiju i njenu energetsku, vojnu i ekonomsku, a time i političku budućnost, u potpunosti stave u ruke i na milost i nemilost zapadnih, nama neprijateljskih političkih struktura.

Vučić i Đilas, dakle, nisu nikakav međusobno i u zemaljsku Srbiju i njen narod zaljubljen par. U pitanju je dvojac opakih namera, koji pod plaštom brige za stvarnu, a ne nekakvu mitsku Srbiju, naizgled obilaznim putem, preko uvođenja sankcija Rusiji, pokušava da izvrši konačnu, formalnu predaju Kosova i Metohije u ruke albanskih terorista, odnosno SAD ako vam se tako više sviđa a i tačnije je, a Srbiju i njenu energetsku, vojnu i ekonomsku, a time i političku budućnost, u potpunosti stave u ruke i na milost i nemilost zapadnih, nama neprijateljskih političkih struktura. Sankcije Rusiji su samo prečica za ostvarivanje ovog nauma i konačno usidravanje oskrnavljenog "budućnosti srpske broda" u močvarnu vašingtonsku luku. Dakle, Aleksandar Vučić - formalno kapetan tog zalutalog broda, Dragan Đilas - njegov mali od palube i srpski narod, njegov identitet, istorija i budućnost koji se guše u mračnom i memljivom potpalublju, to je stvarna slika Srbije bez Kosova i Metohije na putu ka vašingtonskoj luci koji vodi preko uvođenju sankcija Rusiji.

Da bi ta slika oživela, neophodan je dodatni napor koji se sastoji u tome da pomenuti dvojac, pošto Aleksandar Vučić sam to očigledno nije u stanju, ubedi preostalih 90% Srba da im svako dobro dolazi od onih koji su ih ubijali, rušili im kuće, fabrike, mostove i gradove, a svako zlo od onih koji su ih štitili koliko su mogli i kako su znali i umeli. I naravno, da na tu laž pristanemo i ne suprotstavimo joj se svim svojim snagama.