DSS između opozicije i kolaboracije

Jedina korist od autorskog teksta Dragana Maršićanina  u „Politici“ od 7. avgusta pod naslovom „Bez priznavanja nezavisnosti KiM nema ulaska u EU“ jeste mogućnost da preostalo članstvo DSS  i zainteresovana javnost saznaju da je imenovani avanzovao do funkcije savetnika predsednika DSS. O tome do sada u bazu „novog DSS“ nije bio stigao nikakav glas, a kamoli pisani trag.

Da je M. Jovanović ipak dobro izabrao svedoči prvi javni nastup, tj. autorski tekst novog savetnika, koji je na svoja pleća preuzeo Sizifov posao, da opravda učešće DSS u „unutrašnjem dijalogu o Kosovu“,  što je prethodno, bez  konsultacija sa (trenutno nepostojećim) stranačkim organima, najavio Jovanović lično.

Maršićaninu je pripao zadatak da članstvo i javnost anestezira i ubedi ne samo u neophodnost, već i delotvornost, pa čak i lekovitost, uveliko započete kolaboracije „novog DSS“ sa režimom.

Maršićanin to čini kroz nebuloznu tezu, naglašenu u naslovu teksta, da treba učestvovati u „dijalogu o Kosovu“ jer je to šansa da se kroz raspravu Vučić ubedi da odustave od puta u EU! Pa pošto su, evo malo tople vode, evronitegracija Srbije i nezavisnost Kosova  jedan isti proces, čim Vučića ubedimo da ne ide u EU - sačuvasmo Kosovo!

Je li bilo ko za proteklih 5 godina čuo ili pročitao makar jednu Vučićevu prostu rečenicu, kojom izražava bar zrno sumnje u bezalternativni put u EU? Nije, i neće, jer nema sile ni cene koje Vučića sa toga koloseka mogu skrenuti. To je njegova misija.

Sada saznajemo da je preostala nada da M. Jovanović i Maršićanin u sedmominutnom razgovoru okrenu Vučića naglavačke.

Verovatnoća da će se to desiti jednaka je mogućnosti da neko iz mesta skoči u dalj 280 metara.

Da je „dijalog“ sa Vučićem zaludan posao DSS je na svojoj koži osetio nedavno, kada je, za razliku od ostale opozicije, prihvatio poziv za konsultacije o novom mandataru Vlade. Sve  „argumente i primedbe“ na Brnabićku Vučić je „zaboravio“ još pre nego je delegacija DSS videla izlazna vrata njegovog kabineta.

Maršićaninov tekst potseća na pogrešno postavljenu jednačinu, gde kada na jednoj strani dovedete brojke u pogrešnu srazmeru, na drugoj nikada ne možete dobiti tačan rezultat.

Zato je u tekstu pomena i polemike vredna samo polazna, potpuno pogrešna teza. Sve dalje je gubljenje vremena i maltretiranje papira.

Još je zanimljiva promena stava D. Maršićanina o Vučiću i njegovom okruženju. Onomad  je, tvitujući, Vučića nazvao Kaligulom „koji je u Skupštinu i Vladu uveo čitavu  ergelu“, a sada bi na otoman kod Kaligule, bez obzira što će mu društvo praviti i deo „ergele“.

Onima koji bolje poznaju unutrašnje prilike u DSS savršeno je jasno da ovaj zaokret izražava razliku u stavu prema režimu između „novog DSS“ i DSS u periodu pre Miloša Jovanovića.

U situaciji kada se članstvo osipa, organizacija na terenu raspada, stranka prvi put u četvrtvekovnoj istoriji nema izabrane centralne organe, kada se rejting meri u promilima, a definiše sintagmom „statistička greška“, ovakav pristup i davanje legitimiteta Vučićevoj politici još su jedan autogol „novog DSS“.

Za bitisanje DSS najpogubnija je činjenica da ogromna većina političkih aktera i biračkog tela ovu stranku ne doživljavaju kao opozicionu, već kao Vučićev prilepak.

Od dolaska na čelo DSS M. Jovanović je dao brojne povode za ovakvo mišljenje. Glasanje u RIK, koalicija sa SNS u Kosjeriću, učešće u svim „konsultacijama i dijalozima“ najvidljiviji su primeri takvog ponašanja. Istupanja poput Maršićaninovog ovo uverenje samo pojačavaju.

Miloš Jovanović treba da zaboravi ideju da dijalogom može „prevaspitati“ Vučića.  DSS  mora da krene u žestoku borbu protiv režima, u celoj Srbiji, svim raspoloživim dozvoljenim sredstvima, kao nekada protiv Slobodana Miloševića.

Obaveza je DSS da se jasno i javno odredi prema karakteru i suštini Vučićeve vlasti i da u Skupštini zatraži poništenje Briselskog sporazuma i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tek tada bi odlazak na kanabe imao nekog smisla, sa Ustavom ispod miške, uz obavezu M. Jovanovića da Vučiću u facu kaže da će odgovarati za njegovo kršenje.

Glavni odbor DSS treba odmah da donese odluku o raskidu svih lokalnih koalicija sa SNS. U nekoliko opština to bi značilo odlazak SNS u opoziciju, a u nekim  drugim, uključujući Vračar, vanredne izbore. Za početak sasvim dovoljno, da se zatalasa biračko telo i pokaže Vučićeva ranjivost. Od trenutno malog DSS- veliki doprinos početku kraja Vučićevog režima.

Kroz otpor Vučiću DSS  treba da reafirmiše snagu ideja i uverenja, umesto sada dominantne lične koristi malog broja funkcionera kroz saradnju sa SNS.

Ako povuče ove poteze DSS će steći uslov da ponovo postane respektabilan faktor na političkoj mapi Srbije, a Miloš Jovanović će najaviti kandidaturu za dostojnog naslednika Vojislava Koštunice.

Na žalost, Miloš Jovanović neće ući u borbu sa Aleksandrom VUčićem.

To nije njegova misija.

Autor je novinar i doskorašnji član Predsedništva DSS