Dinkić – budući suvlasnik srpskog dela gasovoda?

„Loše političare potplaćuju dobri biznismeni“

(DŽozef Fok)

Tadić je pre neki dan izrazio žaljenje što „tehnička vlada “ i „ raspuštena skupština “ nisu imale neophodni kapacitet da ratifikuju rusko-srpski sporazum o gasu . No, predsedik je uveren da će to biti jedan od prioriteta za budući srpski parlament. Ipak, Boris Tadić nam nije uverljivo objasnio čemu uopšte priča o punom ili umanjenom „kapacitetu“, kada raspuštena skupština ima pravo da ratifikuje sporazum? Nije nas uverio ni da njegov koalicioni partner neće umanjiti i „kapacitet“ naredne vlade i skupštine.

Zar je realno očekivati da će uporan čovek, kao što je Dinkić, posle svega učinjenog, odustati od sabotiranja sporazuma? Zar bi on pred izbore „dizao prašinu“, zar bi mesecima podrivao vladu - da bi se posle 11. maja pomirio sa sudbinom i pružio ruku ruskim partnerima?

Međutim, nije samo Tadić smiren i vedar, i pored toga što će možda biti odložen naš posao decenije, ili možda čak posao veka. Zbog razvoja događaja nije se uznemirio ni ruski ministar spoljnih poslova. Predviđeno je da se sporazum primenjuje od dana potpisivanja. Znači, „to što nije ratifikovan ne odlaže njegovu primenu“ – istakao je Sergej Lavrov. A da li je njegov optimizam osnovan - pokazaće vreme.

KO SE BOJI VUKA JOŠ?

Ruske vlasti još nisu zabrinute za budućnost sporazuma. Prvo, verovatno pretpostavljaju da oni koji žele da ga sruše – posle izbora neće biti deo vlade. Drugo, ubeđeni su da i ako kojim slučajem rezultat izbora bude takav da se lobisti protiv sporazuma nađu u vlasti – njihova moć neće biti takva da budu u stanju da ga ugroze. Rusi očito misle da u predizbornim vremenima protivnici gasnog sporazuma još i imaju neku težinu, pa koalicioni partneri vode računa o njihovim prohtevima i hirovima. No, posle izbora će sve ići u skladu s narodnom izrekom: „pas laje a vetar nosi“.

Pošto je u zvaničnoj Moskvi odlaganje ratifikacije primljeno spokojno, slično je taj čin tretirala i ruska štampa. Novine su uglavnom prenele agencijske vesti u vezi s „tehničkim odlaganjem“ sporazuma, ili su taj događaj sasvim ignorisale. Tek tu i tamo je objavljena i pokoja izjava naših političara. Tako su dnevne novine Izvesti? ( Izvestija) navele, pozivajući se na ministra Predraga Bubala, da Koalicija Za evropsku Srbiju – Boris Tadić namerava da onemogući realizaciju gasnog sporazuma s Rusijom.

Ipak, bilo je i izuzetaka. Bilo je nekoliko medija koji su se nešto detaljnije bavili „tehničkim odlaganjem“ gasnog sporazuma. Među njima su internet novine Gazeta.ru, i poslovne dnevne novine RBK daily.

Internet novine su posmatrale gasni sporazum kroz prizmu moguće koristi ili štete za Srbiju. I to u vezi s evropskim integracijama! U tekstu se kaže da realizacija sporazuma Srbiju može da učini značajnim faktorom na balkanskom naftnom tržištu i da utre put znatno većoj ekonomskoj saradnji Srbije sa zemljama članicama EU. Otuda, ostvarenje onoga što je predviđeno srpsko-ruskim gasnim dogovorom – može da bude od ključnog značaja za prijem Srbije u EU. Na kraju je postavljeno pitanje – „Da li te argumente uzima u obzir i vatreni pristalica stupanja Srbije u EU, Boris Tadić?“

Tekst Anatolija Pomorceva, objavljen u listu RBK daily, prevashodno se bavi ulogom našeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića u „gasnoj aferi“. RBK daily navodi, pozivajući se na izvor u Beogradu, da je pad vlade umnogome i ubrzan namerom Dinkića da spreči ratifikaciju gasnog sporazuma. Jer, realizacija gasnog sporazuma je u suprotnosti s njegovim ličnim interesima.

Prema pisanju spomenutih novina – namera Mlađana Dinkića je da odlaganjem ratifikacije (i verovatno nekim drugim potezima, planiranim za kasnije) revoltira Ruse. Da ih navede da izgube strpljenje i odustanu od gasnog biznisa s Beogradom. Posle toga treba da nastupi glavna faza „plana“ – ono zbog čega se sve i radi. Dinkić namerava da izboksuje da NIS bude prodat zapadnim kompanijama za koje lobira. Pošto bi taj posao bio uspešno obavljen, planirano je da se ponovo započnu pregovori s Rusima u vezi sa izgradnjom gasovoda. Uostalom, ko drugi dugoročno može da naš region snabdeva gasom?

Međutim, prihod od gasovoda više ne bi išao „u srpski budžet, već u džepove novih vlasnika NIS-a jer će oni biti strana koja će učestvovati u formiranju koncerna koji će se baviti realizacijom gasnog projekta“.

USAMLjENI VUK ILI PREDVODNIK ČOPORA?

Kada je 1871. godine neki Minor Kejt zaključio nepovoljan aranžman s vladom Kostarike – niko se nije mnogo zabrinuo! Nije to bio ni prvi ni poslednji put da je vlada te male zemlje zaključila štetan ugovor. I to ne zato što nije mogla da zaključi bolji, već stoga što je prethodno najurila bolje investitore – biznismene s kojima neki lokalni političari nisu uspeli da nađu „zajednički jezik“, a u vezi sa izgradnjom pruge. Uostalom, nije bez osnova Mihail Saltikov-Ščedrin (ruski pisac iz 19. veka) rekao – da je dugo mislio da železnice grade pre svega za prevoz putnika, a onda je shvatio da je glavna svrha realizacije takvih projekata: da političari mogu da kradu.

Tako su udareni temelji korporacije koja će se decenijama baviti mnogo čime, ali najviše voćem i upravljanjem latinoameričkim državama – tzv. „banana republikama“. Naravno, radi se o čuvenoj United Fruit Company – poslovnom „oktopodu“ odgovornom za desetine državnih udara, stotine likvidacija, krvava gušenja štrajkova, surovu eksploataciju radnika, potplaćivanje političara, izbijanje ratova, bedu mnogih zemalja, koje radi navodno boljeg života svojih građana stalno sprovode nekakve reforme….

A preuzimanje kontrole nad poštanskom službom Gvatemale od strane korporacije United Fruit, podseća na aferu s našim budućim gasovodom. Na prelazu iz 19. u 20. vek, u toj zemlji političke strasti su se usijale, vlada se tresla, političari nadigravali… I – konačno su prijatelji kompanije udesili da ona preuzme profitabilnu poštansku službu. U stvari, izgleda da glavni činioci u vlasti i nisu hteli da se to dogodi – ali su zbog vlastoljubivosti i lakomislenosti bili uvučeni u igru iz koje više nisu mogli da izađu. Ušavši olako u savez s lobistima United Fruit -a, našli su se u situaciji da više nemaju alternativu.

Kod nas je situacija još gora. Šta su nekadašnji Gvatemalski političari – lobisti United Fruit -a – spram naših političkih tzv. eksperata? Iako nisu pravi eksperti, ti ljudi su vrlo spretni u igranju političkog pokera. Pokazalo se da ko god s njima zaigra – loše prođe. Otuda i protivljenje lidera G -17+ sadašnjem aranžmanu u vezi s privatizacijom NIS-a i izgradnjom gasovoda – ne treba bagatelisati!

Tiha voda breg roni, a tzv. ekspertska erozija je već mnoge bregove razorila! To bi trebalo da uvide i zasada opušteni Rusi. To bi morao da zna i Boris Tadić – iz nekog razloga Dinkićev saučesnik u igri. O tome bi i svi mi morali da vodimo računa – kad uzmemo u ruke glasački listić. Makar neki od nas imali i pozitivan stav prema DS, koalicionom partneru G -17+ . Jer ko Mlađu ne shvati ozbiljno – pre ili kasnije se gorko kaje.

NEZRELOST ILI BEZOČNOST?

Američki novinar Volter Liman je jednom rekao: „ Demokratija je suviše važna da bi je prepustili javnom mnenju“. Neki političari bi mogli da dodaju u istom duhu: „Pare su suviše važne da bi ih ostavili narodu i državi“. Ipak, možda u našem slučaju i nije tako. Možda ranije citirane novine spominju „ni krivog ni dužnog“ Dinkića u kontekstu poslovnih mahinacija. Možda su izvori tih novina, iz nekog razloga, neprijateljski nastrojeni prema lideru ove partije s čudnim imenom.

Tada moramo da potražimo neko drugo objašnjenje za njegovo ponašanje u vezi s gasnim aranžmanom. Možda dozvoljava da ga vode strasti, tj. odbojnost prema Rusima a ljubav prema Zapadu, a ne zdravorazumska procena ekonomskih interesa zemlje. Možda je radikalno ekološki opredeljen, samo to prikriva pričama o svekolikoj modernizaciji. Otuda, u stvari, veruje da su dalji tehnološki napredak i ekonomski razvoj štetni – pa ih koči. Možda se, kao nemali broj ljudi, plaši gasa, tj. mogućnosti da popuste instalacije pa da dođe do eksplozije ili trovanja.

Ako su neki od navedenih razloga, ili nešto drugo, tome slično, ono što pokreće Dinkića da zemlji nanosi veliku političku i ekonomsku štetu – onda je on nezreo političar. A opasno je dati kormilo državnog broda nezrelom političaru, bar onoliko koliko je rizično dati detetu da vozi autobus s turistima po uskim, brdskim putevima Crne Gore.

Takođe, ako se Tadić opredelio da pruža pasivnu podršku Dinkiću, samo da bi ga odobrovoljio tokom izborne kampanje, a ne zato što bi hteo i sam da učestvuje u „skidanju kajmaka“ – onda je on neozbiljan. Zbog male koristi reskira budućnost svoje partije i ugrožava perspektive Srbije – umesto da sve to radi zbog velike lične koristi. A ko bi normalan angažovao neozbiljnog kuvara, a da zna kakav je? Ko bi mu dao da sprema svadbenu gozbu? Tim pre, zar ima smisla neozbiljnom političaru dati još više vlasti od one koju već ima? Bar onda kada uvidimo koliko je neozbiljan.

BOLjE BITI POHLEPAN NEGO GLUP

Kad sagledamo sve druge motive za prikriveno rušenje gasnog sporazuma – ispada da je „profitna opcija“ još najpovoljnija za Dinkića i Tadića. Ispada da je dobronamerno prema njima misliti da su vrlo pragmatični i bez ikakvih zazora.

Naravno, to ne opravdava postupke Koalicije za Evropsku Srbiju kojima reskira da od naše zemlje napravi „banana republiku“, zavisnu od volje stranih korporacija. To nije opravdanje za rušenje kredibiliteta Srbije i rasterivanje investitora kojima se šalje poruka: svaki ugovor zaključen s nama danas – sutra možda neće važiti. To nije opravdanje za to što zbog lične koristi svojih lidera, ma koliko ona bila velika, ugrožava evropske perspektive Srbije time što od nje (bar privremeno) pravi ekonomskog invalida. Umesto da odmah radi na našem uključivanju u važne evropske ekonomske tokove. Umesto da insistira na što bržem preobražaju Srbije u „igrača“ koji je i drugima bitan. Umesto da se trudi da dođemo na glas kao stabilna zemlja i pouzdan partner.

Ko što rekoh, koristoljublje nije opravdanje za sve rečeno, ali jeste podloga za realno objašnjenje koje ne vreća inteligenciju, i bar ne negira ličnu sposobnost vođstva Koalicije za Evropsku Srbiju.

* * *

Teško je posle bavljenja našom „gasnom aferom“ ne setiti se reči američkog senatora Henrija Ašhersta: „Kada moram da biram da li da glasam u korist naroda ili u korist interesne grupe – ja uvek glasam u korist interesne grupe. Ona pamti, a narod zaboravlja“. Pamti – i puni džepove lakomislenih političara. Odnosno, puni šifrovane račune – ili one koji se vode na of-šor firme – pametnijih i iskusnijih političara. Pogotovo kad nameravaju da se pred izbore „pohvale“ svojom navodno skromnom imovinom.