Da li naše službe prate kontakte koje Ana Brnabić i njen brat imaju sa bezbednosnim službama Hrvatske – i da li EU od Srbije pravi sabirni centar za migrante?

Narodni poslanik Srđan Nogo pitao je u Narodnoj skupštini da li je Ana Brnabić potpisala Dablinski sporazum o migrantima i da li naše službe prate kontakte koje ona i njen brat imaju sa bezbedonosnim službama Hrvatske, koliko se plaća najavljena readmisija, i ko će naplatiti novac, kao i o pravim razlozima učestalih poseta Aleksandra Soroša Vučiću.

1) Pitanje za Aleksandra Vučića i koordinatora službi bezbednosti Nebojšu Stefanovića:

Da li je Ana Brnabić potpisala Dablinski sporazum i da li naše službe prate kontakte koje ona i njen brat imaju sa bezbedonosnim službama Hrvatske?

Dablinski sporazum iz 1990. sa poslednjim izmenama iz 2014. (na snazi je takozvani Dablin 3) obavezuje države EU i države koje nisu članice EU a potpisnice su Dablinskog sporazuma, i po tom sporazumu o azilu migranata odlučuje država u kojoj su migranti prvi put traži azil. Evropski sud pravde podržao je nedavno odluke Austrije i Slovenije da deportuju tražioce azila nazad u Hrvatsku, i time podržao pomenuti Dablinski propis EU.

Preko ostrva Lezbos u Grčkoj prošli su i prolaze milioni migranata, bez ikakvih evidentiranja od strane grčkih vlasti, iako je Grčka član EU, i onda ili preko Albanije i Makedonije ulaze u Srbiju i potom Hrvatsku, ili drugom rutom iz Albanije preko Crne Gore ulaze u Bosnu i Hercegovinu, a odatle u Hrvatsku, koja je sada prva zemlja po Dablinskom sporazumu gde se migranti evidentiraju i traže azil. Više od milion i sto hiljada migranata je tražilo azil i ostavilo otisak prsta u Srbiji. Oni prilikom prelaska naše granice sa Hrvatskom, njihovim graničarima predaju potvrde o zahtevu za azil i datom otisku u Srbiji, što ovi notiraju i čuvaju.

Srbija nije članica EU i ne obavezuju je Dablinski propisi, što znači da migrant može tražiti azil u Srbiji i zatim bez problema zatraži azil u drugoj državi EU. Međutim, Srbija se može dobrovoljno obavezati potpisivanjem Dablinskog sporazma, kao što su to već učinile Norveška, Island, Švajcarska i Linhenštajn, koje su potpisnice Dablinskog sporazuma, a nisu članice EU. Sporazum može potpisati ovlašćeno lice, a to su predsednik Republike, predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova. Dablinski sporazum je glavni uzrok sukoba Srbije i Hrvatske, jer Hrvatska ima životni inters da pomenuti migranti ne ostanu kod njih.

Ukoliko ovlašćeno lice potpiše Dabliski sporazum, konretno Ana Brnabić, Srbija će se naći u haosu, a ona će sa bratom pobeći u Hrvatsku.

Setimo se afere „satelit“, kada je ministar odbrane Davinić parafirao ugovor u hotelskoj sobi, i kada smo izgubili spor i morali da platimo 50 miliona evra. Ovde je ulog mnogo veći. Jednim potpisom dobijamo više od milion i sto hiljada ljudi, što ne možemo da preživimo, ni ekonomski, ni fizički.

Tražio sam više puta bezbedonosnu procenu Ane Brnabić, jer se na ovakve funkcije ne mogu dovoditi lica koja imaju inostrano državljanstvo, koja su ucenjena i koja nemaju prodicu. Da li je ovo razlog, između ostalih, što je ona i dovedena na funkciju predsednika Vlade? Ona i njen brat su na vezi sa hrvatskom službom, koja je jaka u Srbiji, i koja na ovom prostoru deluje kao produžena ruka CIA.

Odgovornost je na onima koju su je predložili i koju su glasali za nju u Skupštini.

2) Pitanje za ministra finansija i predsednika Vlade:

Koliko novca u budžet Srbije će biti uplaćeno od najavljene readmisije, uglavnom Roma, i Albanaca, o kojoj su se dogovorili Aleksandar Vučić i Aleksandar Soroš? Svaka readmisija se plaća, to je pravilo, i mene zanima koliko se plaća ova, kao i ko je uzeo novac, iako znam odgovor na ovo pitanje.

Devedesetih godina, kada su Nemci vršili readmisiju kosovskih Albanaca, za svakog Albanca je plaćano od 15 000 (ako je deportovan autobusom) do 22 000 maraka (za deportaciju avionom). Od 1991. do 1999. je u budžet Srbije uplaćeno nekoliko milijardi maraka po tom osnovu. Čim bi Albanci došli u Srbiju, momentalno im je bio dozvoljen povratak nazad u Nemačku, i kada su Nemci shvatili da po tri puta plaćaju za iste Albance odlučili su da je jeftinije da Kosovu daju državu.

Takođe koliko lica iz najavljene readmisije ima prebivalište na teritoriji opština Preševo, Medveđa i Bujanovac? Da li je to razlog uvlačenja ovog dela Srbije u pregovore o Kosovu i Metohiji, kako bi taj region bio proglašen konfiktnom zonom, da ne bi bila moguć raeadmisija nazad jer se takva lica ne mogu ne smeju vraćati u države konflikta u kojima im preti opasnost. Pomenuti Albanci su prijavljivani fiktivno na adrese u ovim opštinama i prodavana su im srpska dokumenta, jer su sa našim pasošima mogli da putuju bez viza. I odatle veliki broj fantomskih Albanaca sa prijavama u ovim opštinama.

3) Pitanje za Aleksandra Vučića:

Da li je glavni razlog vaših učestalih sastanaka, jednom u mesec dana, sa Aleksandrom Sorošem, nesmetano odvijanje projekta ONE STOP, prolaska migranata kroz Srbiju, koji sprovodi soroševa organizacija W2EU (Welcome to Europe)? 

Da li je po dogovoru sa Sorošem, na prostoru koji obuhvata Albaniju i države bivše Jugoslavije, bez Slovenije, planirano da se smesti 5 do 7 miliona migranata, i da li je to pravi razlog zašto Aleksandar Soroš non stop posećuje ovaj region.

Da li se prvi Centar za dugotrajni smeštaj azilanata pravi u Obrenovcu, u bivšoj kasarni, i da li nosi oznaku u projektima KN – 36? Da li će tu biti smešteno 4700 azilanata, i o čijem trošku se opremaju kuhinja, trpezarija, sobe sa nameštajem, posleljinom, garderobom...

4) Pitanje za ministra odbrane i Aleksandra Vučića:

Ko je i kada potpisao prvi sporazum između nas i NATO, 15. oktobra 1998. a koji je prethodio rezoluciji Saveta bezbednosti 1203 od 24.10.1998. Da li je taj sporazum praktično omogućavao NATO nesmetanu mogućnost da špijuniraju ciljeve na Kosovu, i izvrše pripremu bombardovanja. To je preteča SOFA i svih kasnijih sramnih sporazuma sa NATO. Tražim da mi dostavite taj sporazum.

Tražim da mi dostavite zabelešku sa sastanka između delegacije SRJ i vojnog rukovodstva NATO koji su predstavljali generali Nauman i Klark, održanog u Beogradu 25. oktobra 1998.

Takođe, tražim da mi dostavite pisma generalnog sekretara NATO Havijera Solane predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću od 15. oktobra 1998. i 28. januara 1999. i odgovor naše vlade na pismo iz 1999.

Da li smo mi ispunili sve što se od nas tražilo rezolucijama SB 1160, 1199 i 1203, gore pomenutom sporazumu sa NATO, a Alabanci nisu ispunili ništa, i opet su nas bombardovali i okupirali? Da li postoji analogija sa poslednjih godina aktuelnim pregovorima u Briselu, i da li išta učite iz bliske prošlosti?

(Dveri)