Da li bi napuštanje institucija zaista „nanelo štetu srpskom narodu na Kosovu“

Hoće li Doglavnik, makar sada, kada ga je Vrhovnik denuncirao do poniženja, optuživši ga za potpisivanje protuvustavnog sporazuma ("nisam ja, časna pionirska, potpisao Briselski sporazum" – reče on u Raški), konačno da posegne za svojom ustavnom obavezom  (član 8 stav 1 Zakona o lokalnim izborima: „izbore za odbornike raspisuje predsednik Narodne skupštine Srbije“) i raspiše izbore za skupštine opštine i gradova na Kosovu i Metohiji?

Sada, kada je Vrhovnik i definitivno njime, kao krpom, pokušao da obriše pod, Doglavniku su preostala samo još tri dana da spasi sebi barem dušu, ako već ne može i političku budućnost.

Da učini ono što, od 2013. naovamo, niko od od tih srećkovića na mestu spikera srpskog parlamenta nije smeo da uradi, o čemu sam, na ovom blogu, pisao i marta 2020 („A deca puna mašte, (naša) deca su ukras Es-en-esa“):

„Poražavajuće je da niko, ne samo iz vlasti nego i iz „velike opozicije“, ne primeti da u „raspisu lokalnih izbora“ koji je Naša Maja obnarodovala 5. ožujka, osim izuzimanja 15 gradova i opština na teritoriji „uže Srbije“, u kojima su vanredni izbori održavani između 2017. i 2019. godine, nedostaje i svih četrdesetak opština na KiM?!

Još je tužnije da je ista ta, Naša Maja, i onomad spikerka srpskog parlamenta, i 7. marta 2016, kada je raspisivala prethodne lokalne izbore po Srbiji, „zaboravila” da u preambuli Ustava piše kako je i KiM deo te Srbije! Naša Maja, ali i naš Vrhovnik (tada u funkciji premijera) ostali su tada nemi na vapaj Srba sa KiM koji su im predali peticiju sa više od 20.000 potpisa kojom su tražili da predsednica Skupštine Srbije raspiše i izbore na KiM. Tada ju je, ruku na srce, još jedino njen bivši šef vojvoda Šešelj upozorio da krši Ustav i član 8 Zakona o lokalnim izborima, te da se ne može raspisivanje i održavanje lokalnih izbora na KiM uređivati nekim briselskim sporazumom i „prepuštati institucijama samoproklamovane države Kosovo“.

Podsećanja radi, čak su i „dosmanlijske“ vlasti, sve do 2012. godine, raspisivale, pa i organizovale, lokalne izbore i na dobrom delu KiM. Pre osam godina, predstavnica ondašnje, ali i današnje vlasti, tadašnja predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović, raspisujući lokalne izbore, saopštila je da će „u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN Vlada Republike Srbije, u saradnji sa UNMIK-om, preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija“.

Ali, odmah po raspisivanju, počele su zakulisne kalkulacije u režiji, tada vladajućih, DS-a, SPS-a i njihovih budućih naslednika, naprednjaka koji su četiri godine, voljom „žutog ološa“, parazitirali u parlamentu na mandatima koje su, na prethodnim izborima 2008, osvojili radikali. Tadašnja vlast (uz velikodušno razumevanje naprednjaka) počela je da se „vadi“ na to kako bi transparentno održavanje lokalnih izbora na KiM po zakonima Srbije moglo da znači „kršenje Rezolucije 1244“, iako je to pet godina pre, učinio sam UNMIK, uzimajući, nikada usvojeni, Ahtisarijev plan kao „zakonsku osnovu“ da te izbore organizuje Priština, a ne Beograd.

Da li se još neko seća Krstimira Pantića? Bio je to izabrani gradonačelnik severne Mitrovice (naprednjak!), koji je prvi odbio da položi zakletvu Hašimu Tačiju, po cenu da nikada ne preuzme tu funkciju!

Da li se još neko seća Krstimira Pantića? Bio je to izabrani gradonačelnik severne Mitrovice (naprednjak!), koji je prvi odbio da položi zakletvu Hašimu Tačiju, po cenu da nikada ne preuzme tu funkciju!

I nije je ni preuzeo, dok je, za to vreme, trust naprednih mozgova iz Beograda „savijao kičmu“ ostalim izabranim srpskim funkcionerima da kleknu i time formalno priznaju da je „Republika Kosovo suverena na celoj svojoj teritoriji...“

Opozicija od pre osam i po godina (koja je to ostala i do danas) nije se proslavila ni u danima, neposredno nakon što je osovina Daček – Vuček parafirala „Prvi Briselski sporazum“. Evo, kako sam tadašnjeg „žutog lidera žutog preduzeca“, unapred svestan da je to zaludna rabota, prizivao i začikavao da u parlamentu ne podrži taj antiustavni i antidržavni akt (Zašto Đilas danas mora da kaže „ne“,  "Naše novine", 26.4.2013):

„... Ali, kad već neće „zaređeni“ Ustavni sud, danas je baš Dragan Đilas najpozvaniji da kaže „ne“. Zašto?

Zato što se, u tri četvrtine Vladinog izveštaja koji je danas pred poslanicima, imputira Demokratskoj stranci da je ona, zapravo, „izdala“ Srbe na Kosovu, a da sadašnja vlast samo mora da nastavi da primenjuje „međunarodno preuzete obaveze“.

Zato što u „Prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” koji je Dačić parafirao, niti u jednoj od ukupno 15 tačaka, nema ni traga od Republike Srbije.

Zato što se u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 i 11 pominju isključivo i samo nadležnosti Kosova, kosovski zakoni, kosovske vlasti i država Kosovo, a nigde, čak ni između redova, država Srbija čiji, pak, tzv. državni vrh obmanjuje sopstvene građane da je – Kosovo deo Srbije.

Zato što u tački 7 Briselskog sporazuma piše da će na Kosovu „postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija“.

Zato što tačka 10 kaže: „Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova“.

Zato što tačka 11 predviđa da se opštinski izbori u severnim opštinama organizuju „u skladu sa kosovskim zakonima“.

Zato što odrednica koja kaže da „nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“, očigledno važi i za prijem Kosova u ostale evropske organizacije i asocijacije.

Zato što je jedina garancija da albanska „vojnička čizma“, još neko vreme, neće na sever, časna reč Drecunova i usmeno „majke mi, neće“ generalnog sekretara NATO-a.

Zato što država Srbija nema ni moralno ni političko pravo da Srbima i ostalim, sebi lojalnim građanima, na Kosovu i Metohiji silom uteruje novu državu Republika e Kosovës!

Zato što je protiv priznavanja nezavisnosti Kosova trenutno dve trećine čovečanstva.

Zato što je, potpuno izvesno, da će, posle ovog sporazuma i jedan broj država koje do sada nisu priznale Kosovo, to učiniti.

Zato što ne mogu više Rusi i Kinezi da budu „veći Srbi“ od samih Srba, tj. njihovih samodržaca.

Zato što će, ako Srbija, sve ovo parafirano, poslušno i implementira, uslediti nove ucene do Vidovdana.

Zato što su, iz ove perspektive gledano, čak i „Borkova fusnota“ i Kosovo sa zvezdicom (*) – san snova.

Zato što je, pred izbore, jedan rekao: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“ A drugi obećavao: „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ I zato što je prvi postao predsednik Srbije, a drugi došao u poziciju da postane premijer.

Zato što je i sam pokojni Đinđić, koga današnji demokratski trbuhozborci, malo – malo pa „izvuku“ sebi u prilog, bio sa svojim narodom u BiH, u januaru 1994, kada su počele da padaju prve NATO bombe na tamošnje Srbe.

Zato što će, ako podrži ovakav tekst sporazuma, DS, dugoročno, pobeći od sebe same, ali i izgubiti razloge svog opozicionog postojanja.“

Pošto sam već sam sebe povukao za jezik, sledi još malo podsećanja za naše „pileće mozgove“, kako se – po mom skromnom poimanju i pisaniju - „kuvala / gutala žaba“ u srpskom javnom mnenju, u tim „predbriselskim, briselskim i neposrednim postbriselskim vaktima“.

„Mirupafshim, Kosova!“ („Danas“, 5.3.2012): „... Verujem onom malcu Ledenom, savetniku Predsednikovom, što nas, glede Kosova, kao hipnotisane, mesecima drži u neznanju, kad iznebuha priopći da će delegacija Srbije u Briselu nepokolebljivo nastojati da dođe do – kompromisa! No se pitam šta je to kompromis ako nije pronalaženje dogovora kroz sporazumevanje, uzajamno prihvatanje tuđih zahteva na štetu sopstvenih ciljeva, pri čemu su obe pregovaračke strane saglasne da postizanje sporazuma donosi stvarniju korist od potencijalnog ćara koji bi donelo prihvatanje početne pozicije samo jedne strane.

Pošto već Beograd smatra da je Kosovo deo Srbije, a Priština da je Kosovo nezavisna država… Kakav je to onda „kompromis“ kome teže Dačić, Vučić i Nikolić, ako bi Srbija pristala na „zajednicu srpskih opština“ na grani, u formi a bez sadržine, u okviru nezavisnog Kosova, iako je čak i ovde prokuženi Ahtisari nudio više?!  „Zajednica srpskih opština“ ima smisla samo ako u Briselu za nju izborite izvršna, sudska i zakonodavna ovlašćenja, dakle pun suverenitet koji bi, za neku godinu, mogao da bude realizovan kao korišćenje prava na samoopredeljenje.

Sve, međutim, izgleda kao da Dačić i njegov tim igraju nameštenu utakmicu, a da svi – i protivnik i sudije i gledaoci – svi osim Dačića i njegovih, imaju dojavu i znaju da je utakmica lažirana, a ishod unapred poznat. Da nije tako, Beograd bi u briselsku agendu, makar, nametnuo pitanje zaštite privatne imovine (Srba i ostalih) građana i imetka države Srbije na Kosovu, jer je to jedini jezik koji Ketrin Ešton razume. Inače, dobijanje Svetog Datuma koji možda „padne“ baš za Vidovdan, pod sadašnjim uslovima, označiće i parastos (srpskom) Kosovu i Metohiji.

Trebalo je samo da slušamo šta su nam naređivali iz Berlina: Angela Merkel (avgust 2011) – ako Srbija želi status kandidata, mora da onemogući postojanje paralelnih institucija; Šokenhof (septembar 2012) – Srbija mora da postigne sporazum sa Kosovom o međususedskoj saradnji pre okončanja pregovora sa EU; Vestervele (novembar 2012) – normalizacija odnosa sa Prištinom ključna je za prijem u EU; Berlin (2013) – odmah prekinuti sve veze sa Srbima na severu Kosova. Dakle, uslov za Sveti Datum je faktička nezavisnost Kosova, a vi je Srbi krstite eufemizmom po volji.

Ovo što se Beograd dogovara za Kosovo (i meni kao i) Žiki Jovanoviću, negdašnjem našem ministru spoljnom, liči na dogovor o „mirnoj reintegraciji“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. I Srbima iz tog preostatka Krajine onomad su, kao alternativu, nudili novi „Bljesak“ ili „Oluju“ ili neku sličnu hrvatsku vojnu akciju pod komandom penzionisanih američkih generala, dakle – fizičko istrebljenje. A šta su Srbi iz istočnih hrvatskih / zapadnih srpskih zemalja ovim „kompromisom“ dobili: iz statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj, prevedeni su u nacionalnu manjinu koja u Vukovaru nema pravo čak ni na zvaničnu upotrebu ćirilice.“

„Čun se ljuljnu“ ("Danas", 12.3.2013):

„Da je Tači samo malo mudriji, sam bi on već preklinjao Eštonovu da podrži zahtev Beograda za formiranjem „zajednice srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima“. Time bi nas, za duga veka, pobedio upravo našim oružjem, jer, ovako ili onako, čak i takva „zajednica srpskih opština“ ostala bi deo nezavisnog Kosova, a ne pod suverenitetom Srbije. A više od toga, srpski ovlašćeni i neovlašćeni dogovarači, zbog Svetog Datuma, ne smeju ni da pomisle da zahtevaju, a nekmoli da to glasno zucnu.

Nemački, radni – dakle, EU konačni - predlog okvirnog sporazuma Srbije i Kosova predviđa da dve strane razvijaju međusobne dobrosusedske odnose zasnovane na nemešanju u unutrašnja pitanja i na uzajamnom poštovanju teritorijalnog integriteta. E, po takvo nešto, baš u trenucima dok ovo pišem, odleteli su, „na pričest“ evropskoj birokratkinji, naši državni reprezentativci na čelu s „plejmejkerom“ koji se netom ispovedio Bogu i narodu, kako nas, on i njegovi, 10 godina lažu da je Kosovo deo Srbije, pa još i tu laž u Ustav ugrađuju. Pa se Dačić, baš taj koji je, pre šest i po godina, u društvu sa Tadićem, Koštunicom i Nikolić-Vučićem, i „lažirao“ taj Ustav, ako je lažiranja bilo, sad posprduje s vlastitim falsifikatom i tužnim građanima ove zemlje koji su, onomad, dva dana hajkani da ga zaokruže na narodnom izjašnjavanju. Imaju iskustva u tome Dačić, ali i Vučić i Nikolić – pa, setite se samo, kako su u predvečerje vazdušne NATO invazije na Kosovo, organizovali onaj referendum sa pitanjem „da li ste za ulazak stranih trupa na teritoriju Srbije ili niste“. Pa se prisetite šta se dešavalo onima koji su javno odgovorili da – „jesu“...

Srbiju je, juče, vladajući trojac imao kome da ostavi, da je privremeno pričuva. Ostala je, na braniku evrofanatičnog srpstva, „bejbisiterska“ analitička misao u Srbiji, od podrepaša opšteg profila, ljubitelja svih režima dok su režimi, do eks savetnika Miloševićevih ili Draškovićevih, pa Koštuničinih, pa đinđićevci, pa tadićevci, pa „raščlanjivači“ po profesiji koji nesebično nabacuju zicere osovini Vučić – Dačić, uz latentan gard i gađenje „po difoltu“ prema Nikoliću. „Ukaze“ o aboliciji Dačića i Vučića horski donose političari, negdašnji i važeći, bivši antimiloševićevci, antikoštuničini, anitđinđićevci, antianti... E, sve u nadi da će negdašnji „Šešeljev mali“ i bivši „Slobin od palube“ učiniti taj poslednji korak – da se Srbija dobrovoljno, formalno i praktički, ratosilja dela sebe.“

"Srbija do duvara" („Danas“,  19.3.2013):

"Kao hronični zagovornik „pregovaranja do iznemoglosti“, bezuspešno pokušavam da, još od 1991. naovamo, ukapiram zašto oficijelni Beograd, sa predstavnicima kosovskih Albanaca, upravo mazohistički, razgovara o svemu i svačemu, osim o onome što, em Zapad jedino razume, em su na toj temi pregovarački argumenti apsolutno na srpskoj strani. Dakle, o imovini države Srbije na Kosovu i Metohiji. A zašto baš pominjem 1991. godinu? Kao skupštinski izveštač „Borbe“ nazočio sam izglasavanju Zakona o povraćaju imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim verskim zajednicama u Srbiji, prvog i jedinog akta u tom prvom višestranačkom parlamentarnom sazivu koji je Slobodan Milošević odbio da potpiše!

Mnogo važnije i od naricaljki onoga što je dao banku da uđe, a sad bi ponudio dve samo da izađe, jer je Srbija, na Kosovu, sada već i praktički, a ne samo istorijski – doterana do duvara… Namesto toga, čujemo kako Đilas koji urušava i sopstvenu stranku, velikodušno obećava Vučiću i Dačiću da neće rušiti ovu vlast po pitanju Kosova, jer, kao, ne želi da, na kosmetskoj nesreći, „skuplja jeftine političke poene“ (ja se pitam: koji su to onda skupi politički bodovi?) i tako to. A ovi na vlasti koji su, koliko juče, zborili da oni „samo ispunjavaju ono što je bivša vlada dogovorila“, sad, iznebuha, puni razumevanja za dojučerašnji režim. Sad bi jedni druge prećutno da aboliraju od odgovornosti za najnovije kosovske poraze. Jer, kao, kakva god vest da stigne iz Brisela, neće biti dobra. Nešto se ne sećam da su se ovakvim teoremama preporučivali građanima na izborima prošloga maja.

„Tebi, dragi Državni Vrše…“ („Danas“, 2.4.2013):

„Sad kad više, politički, nije među nama, ne bih da ostanem grešan prema Tadiću, što sam mu onomad, kada se ono, posle izgubljenih predsedničkih izbora, uz devizu „ne bih ja, ali hoće me narod“, samokandidovao za premijersku funkciju – „prilepio“ bećarac. Evo, ako mu je zbog toga lakše, slavonsko-sremačko-bačka poskočica „Metla nogu na potegu, pa sve viče neću, a na kuma namiguje da se kola kreću“, danas je ekskluzivno Vučićeva. Prvi se potpredsednik, a u stvari, predsednik, do iza popodneva prvoga, a uoči najnovijeg „Kosovskog boja“ drugoga aprila, sve, kao, nešto nećkao hoće li ili neće u Brisel, na Svetu Poslednju Rundu; Državni Vrh je bio u permanentnom stanju uzbune em zasedanja em dumanja između Cara Lazara i Vuka Brankovića i tako to.

... I, Državni Vrše, zar ti je maca pregrizla jezik: počuj malo i veleposlanika Čepurina!? Ako je, za Rusiju, „jedini dokument koji reguliše položaj Kosova Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti“, nije valjda da je, za tebe Vrše i za Srbiju, važniji stav briselske birokratije? Neću da verujem, Državni Vrše, da je tebi koji si nas plašio linijom Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, preko noći, ponestalo i ono malo nacionalne kuraži i državničkog dostojanstva, pa da, radi Svetog Datuma, ne smeš da iskaš ni ono što je nepobitno tvoje. Eto, ovi neposlušni uskoci severno od Ibra, opet su ti nabacili zicer i šansu da se izvučeš.

Šta ćeš da učiniš ako, recimo, neka neformalna grupa ljudi proglasi svoju skupštinu i suverenost na severu Kosmeta, po ugledu na istu foru grupe albanskih građana 2008? Pošto već, kazano terminologijom koju razume Međunarodni sud pravde, „egzaktno stanje“ na terenu već postoji – vlast u Prištini ne kontroliše sever Kosova, već tamošnji Srbi. Nemoj samo, dragi Vrše, da opet odvažno zaključiš: Ustav Kosova to ne dozvoljava, a naš Ustav – ko šiša Ustav Srbije?

"Veli Palma – zato me i strah" („Danas“, 9.4.2013):

"... U to ime, evo Mu još nekoliko besplatnih saveta: Prvo, neka se naš Državni ugleda malo na braću po veri i slovenstvu iz (BJR) Makedonije koji, čak ni zarad EU, neće da pristanu niti na prosto državno preimenovanje, a nekmoli na poklanjanje dela teritorije Albancima. Zašto ne bismo sledili i primer naše bivše petovekovne braće Turaka, kojima ni ljubavni zov Brisela nije dovoljan da se, recimo, odreknu kurdistanskih, a svojih zemalja? Treće, ako je već na delu državna strategija „potpisati nećemo, odustati od EU ne smemo“, možemo bar, šale radi, da zahtevamo da posrednici u razgovorima pod briselskim patronatom, budu zemlje druge EU „Kvinte“: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar. Pa da porazmislimo o ravnopravnom tretmanu druge trake našeg „evropskog puta“: ako nam ne daju u EU, da vidimo šta to profesor Begović podrazumeva pod zajedničkim evropskim ekonomskim prostorom. Peto, da se naš Državni Vrh, umesto što je 24 sata fokusiran na to šta misli neki američki trećepozivac Riker, a govori evropska birokratkinja („nije život jedna žena“, makar bila i baronica) – pozabavi malo i običnim malim životima građana Srbije. Neka se malčice ozbiljnije posveti i nadolazećim 10. travnjem: dakle, Dačićevim letom u Moskvu; Pajtićevom, e ala ju je tempirao, svaka mu čast, deklaracijom o ugroženosti (vojvođanskih) Srba od strane (srbijanske) hegemonističke, jelte, šajkače; pretresanjem delanja Haškog tribunala pred Generalnom skupštinom UN…

Ah, da, ja se to tako, pravim pametan, kao na neviđeno, a, zapravo sve mi je nedoumice razvejao, još juče pre podne, moj omiljeni državni prorok, bivši trgovac ugljem iz Svetozareva: „Očekujem da će do dogovora doći u narednih 15 dana. Da li će biti ovakav ili onakav, ali će neki dogovor biti postignut…“ Upravo to što on nikada nije omanuo me pomalo i plaši. To inkliniranje ka mogućem prihvatanju „nečega od ništa“ i to u „zaustavnom vremenu“.

"Republika e Kosovës bez * i bez Kosmeta" („Danas“, 23.4.2013):

"Zarad Svetoga Datuma koji će, možebiti doći, a možda i neće, baš na Vidovdan, država Srbija je, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje zavežljaje i, pod uzbunom, do daljnjeg, ekspedovana sa Kosova i Metohije:

09.41 – Vlada Srbije dala saglasnost na Predlog sporazuma sa Prištinom.

10.13 – Premijer Dačić obavestio Ketrin Ešton o prihvatanju, sada već, Sporazuma..

10.58 – Evropska komisija upravo dala preporuku članicama EU da otvore pregovore sa Srbijom, „tvitovao“ komesar za proširenje Štefan File.

Tako je to izgledalo u ponedeljak, 22. travnja leta gospodnjeg 2013. A ja (otkriću vam vojnu tajnu) bio dobio pozivnicu za sinoćni svečani prijem povodom Dana Vojske Srbije, ali nisam išao. Hvala pozivarima, no nisam razumeo šta je to upravo juče imalo još i da se slavi…

„Kad kažem prvi sporazum, tako i piše. To znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme, kao što je status Srpske pravoslavne crkve, naših verskih i kulturnih objekata, povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije i pitanje imovine, kako privatne tako i one koja je u vlasništvu Republike Srbije.“ Tako, u iznudici, zbori premijer ovdašnji. Setio se svega nabrojanog tek pošto je parafirao Prvi sporazum koji eksplicitno, u tačkama 7, 10 i 11, propisuje da su policija, pravosuđe i pitanje izbora u „Zajednici srpskih opština“ – isključiva nadležnost države Kosovo; i tek pošto je dobio, navodne, usmeno (!?) obećanje (!?) NATO (otkud sad oni, zar mir na Kosovu ne obezbeđuju KFOR I EUFOR?) da buduća vojska Kosova narednih nekoliko godina neće moći u četiri srpske opštine, „osim ako je ne pozovu“… I tome slično.

Sad tek postaje belodano zašto je nacionalromantičarska „platforma“ tužnog domaćina Andrićevog venca ustuknula pred, naoko kilavom, „rezolucijom“ stanara zdanja u Nemanjinoj. Sad postaje očevidno i zašto je mlađahni asistent Pravnog fakulteta, u ulozi ministra pravde, „zamolio“ (!?) dični Ustavni sud da se povinuje „zavetu ćutanja“ glede inicijativa za odlučivanje o ustavnosti odluka koje je Vlada donosila u vezi s Kosovom. I zašto, za eventualno organizovanje referenduma, nije presudan stav građana ove zemlje, već – procena Predsedništva Srpske napredne stranke…

„Spirala tišine“  ("Danas", 30.4.2013):

"Tri su pravca kojim će, već se dade naslutiti, „Nikson“ Dačić i „Đinđić“ Vučić zaorati predreferendumsku kampanju.

Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma...“

Državni Vrh će, paralelno sa indoktriniranjem građanstva za „veliki zaokret“ (Dačićevo „početak kraja i kraj početka“), ostrašćenije Srbe pokušati da „teši“ sejanjem iluzija o tome da gubitak Kosova, na jednoj, budi nade za osamostaljenje Republike Srpske, na drugoj strani.

Treća, i najvažnija, „duboka brazda“ koju je već počela da ore državna propaganda jesu mantra o „evropskoj budućnosti Srbije“ i, istovremeno, sejanje panike i raspirivanje straha da će, jedino ovaj i jedino ovakav, Briselski sporazum da „spasi Srbiju“. Bez njega: Srbija „ne može da opstane“, „ Srbija nema perspektive“, „narod će umreti“, „Srbija će biti ugušena u suzama“, „neće biti penzija“... A bez „Prvog sporazuma“, slede nam i: kosovska „Oluja“, „rat“ i „slanje dece u tenkovima“, „izolacija“, „gladna Srbija u narodnim kuhinjama“ i ponovni redovi za vize, pride.

Biće to referendumsko oranje o trošku poreskih obveznika, navodno u ime skoro pa unisone, tzv. parlamentarne Srbije. Što napisa „Nikson“ svojeručno u „Politici“ - „izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima“. Mada nije sasvim jasno, je li time mislio na to da je šansu da postane premijer dobio usklikom „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ Ili je, pak, aludirao na onoga što mu je poverio mandat koji se, prošloga maja, građanima preporučio rečenicom: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“

Ma, verujem ja ovom trojcu: „preglasaće“ oni i Ustav Srbije, ako je potrebno, kao što su i sopstvenu Platformu i vlastitu Rezoluciju, a nekmoli neće „namestiti“ dobitno pitanje za referendum. (Zbilja, je li neko čuo šta rade naše „sestre karmelićanke“ iz Ustavnog suda, jesu li još pod doživotnim „zavetom ćutanja“?)

Može im se. Noel-Nojmanova „spirala tišine“ – dakle, ono stanje u kome se pojedinci, svesno ili ne, priklanjaju stavu većine, čak i ako ne misle isto kao većina u datoj grupi – već plodotvorno deluje. U srpskom javnom mnenju sve je očitije odustajanje od želje za javnim izjašnjavanjem. Nešto zbog straha da se bude socijalno izolovan ili izopšten. Nešto zato što „moralni pobednici“ slavodobitno seire: radikali – „jesmo li govorili da će izdati“; eldepeovci, sadašnji i dojučerašnji – „došli su na naše“; krhotine Đilasove DS - „podržali smo ih jer su indirektno priznali da je Kosovo nezavisno“. A deesesovci nariču kao ostavljene mlade – verovali su u Nikolića i Vučića više nego li i oni sami u sebe.

Da, i dalje mislim – mora se, bez rezerve, pregovarati. Ali, ne i, po svaku cenu, prihvatati mrvice sa briselskog stola. Da sam u pravu, potvrđuje i plan „implementatora“ Đentilinija: hitno „rasformirati ilegalne strukture bezbednosti“, obustaviti rad „paralelnih tužilaštava i sudova“, „ukloniti barikade“, pristupiti odmah izborima po kosovskim zakonima i tome slično.“

A „Đilas – Demokratska“? Eh, da, očekivano i promptno, stao iza kosovske politike dvojne osovine Daček – Vuček:  „Dok prvi gromoglase dvotrećinski broj pritisnutih tastera u parlamentu, a drugi slavodobitno likuju („vlast je došla na naše“), ova me haubična indoktrinacija „u zdrav mozak“ silom vraća mojim kolumnama u nedeljniku „Blic“, iz godine (1995) u kojoj je Milošević za vavek „rešio“ pitanje Srba u Hrvatskoj i BiH. („Delirijum“, "Naše novine", 17.5.2013)

...

„Sledeća tri dana“ (engl. The Next Three Days)  je američki filmski triler iz 2010, scenariste i režisera Pola Hagisa. Glavne uloge igraju Rasel Krou (DŽon) i Elizabet Benks (Lara). Kada DŽon sazna da će Laru premestiti za tri dana u udaljenu zatvorsku ustanovu, biva primoran da osmisli hitan plan…

Dok su kosovski specijalci u dva navrata, jednom lepeći stikere preko srpskog grba i imena na registarskim tablicama, drugi put jureći švercere lekova i “plazma” keksa, u “blic krigu” osvajali ostatke ostataka srpskog Kosova, hiperkonstruktivni režim u Beogradu pozivao je na “srpsko jedinstvo na predstojećim lokalnim izborima” koji se održavaju u skladu sa Ustavom (nezavisne) Republike Kosovo, u (nezavisnoj) Republici Kosovo?!

Tako ide film kao pisan za Doglavnika na mestu spikera, a mi se, vremenskom mašinom, vraćamo u jesen 2021: Dok su kosovski specijalci, u ovo pola listopada, u dva navrata, jednom lepeći stikere preko srpskog grba i imena na registarskim tablicama, drugi put jureći švercere lekova i “plazma” keksa, u “blic krigu” osvajali ostatke ostataka srpskog Kosova, hiperkonstruktivni režim u Beogradu pozivao je na “srpsko jedinstvo na predstojećim lokalnim izborima” koji se održavaju u skladu sa Ustavom (nezavisne) Republike Kosovo, u (nezavisnoj) Republici Kosovo?!

Da to nije samo rutinska inercija već živ i odlučan stav Najvišeg Državnog Vrha, potvrdio je, na žalost, i šef Odbora za KiM u srpskom parlamentu. Popustio je poslednju šansu da se istrgne iz pozicije Vrhovnikovog kosovskog otirača, da kosmetske Srbe pozove makar na bojkot tih izbora, već je – neka ne brinu neimari kosovske državnosti – pričuvni “bacač plamena” Drecun ocenio je da ostanak srpskih poslanika u kosovskim institucijama predstavlja mogućnost da utiču na donošenje odluka, a da bi napuštanje institucija „nanelo štetu srpskom narodu na Kosovu“, te je zato i on pozvao Srbe sa Kosmeta da u nedelju izađu na „Kurtijeve izbore“.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)