Butmirska škola demokratije sui generis

U sui generis školi demokratije u Butmiru, BiH, trenutna lekcija za oktobar 2009. je da o banalnim stvarima poput ustavnih promena ne treba prethodno raspravljati u javnosti, a pogotovo ne u pisanoj formi u vidu predloga koji se stručnoj i široj javnosti daju na razmatranje, već o njima treba razgovarati isključivo iza zatvorenih vrata. A „snažni“ (šifra za predloge koji dolaze od jačih zemalja koje uvek žele da diskretno istaknu i siroviju stranu „snage“ svojih argumenata) predlozi u vezi budućeg ustavnog razvoja zemlje nipošto ne smeju da potiču iz same zemlje o kojoj je reč, već isključivo spolja, od takođe snažnih zvaničnika koji nisu demokratski birani na svoj položaj čak ni u svojim snažnim zemljama, a kamo li u zemljama kojima snažno predlažu ustavne promene. A ovo sve radi toga da bi se dotična zemlja u svom ustavnom razvoju što više približila standardima Demokratskog kluba (Democratic Club – D.C.) za koji joj se stalno sugeriše – snažno, a i spolja – da bi trebalo da mu se priključi, jer je to u njenom najvišem interesu.

To je, naravno, verovatno i tačno. Jer u D.C. (ovom evropskom, kao i onom glavnom, sa druge strane Evroatlantika), nema Visokog predstavnika koji može da smenjuje nevaljale, mada ipak demkratski izabrane, zvaničnike. Ali možda je to već na pomolu, pogotovo ako Klaus nastavi sa svojim nedemokratskim ponašanjem korišćenja prerogativa svog položaja – na koji je, uzgred, demokratski izabran. A može li možda Kancelarija visokog predstavnika (Office of the High Representative – OHR) da smeni Klausa, i ako je predsednik neke druge zemlje? Možda ćemo na taj odgovor morati malo da pričekamo, dok ne stigne tumačenje iz – OHR, naravno. Koji, sa svoje strane, mora prvo da konsultuje D.C. (formalno, sa obe strane okeana, faktički samo sa jedne; nagradno pitanje – koje?). Ali to će verovatno morati da pričeka do zatvaranja Butmirske škole demokratije Sui generis, koja zatim može da se vrati svojoj glavnoj delatnosti – proizvodnji bezbednosti (mada, tehnički, ona izvozi bezbednost, tj. uvozi je u BiH).

E, sad, da su se razgovori vezani za Statut Vojvodine možda vodili u Butmiru, možda bi dosad već imali neke rezultate. No, možda nije kasno. Možda se, ako ne sad, a ono sledeći (sui generis) put, mogu održavati uporedo sa razgovorima o ustavu zemlje-domaćina, pa čak i posredništvom istih ljudi. To se zove šatl-diplomatija. Samo što bi ovo bila bitno jeftinija varijanta od uobičajene, jer bi se sve događalo na istom mestu, tako da se ne bi puštali dodatni izduvni gasovi u atmosferu prilikom šatlovanja (ideja – možda bi u buduće, radi smanjenja opasnosti od globalnog zagrevanja, svi ustavni razgovori vezani za sve zemlje sveta mogli da se vode na jednom mestu, u jednoj vojnoj bazi – a, što da ne? – možda baš u Butmiru, čime bi, uzgred, znatno porasli i turistički potencijali celog područja). Istina, teme uporednih razgovora bi bile nešto drugačije. Jer, jedna od zemalja o kojima je reč treba da postane više centralizovana kako bi dobila funkcionalniju demokratiju, dok bi druga trebalo da postane više decentralizovana da bi dobila funkcionalniju demokratiju. Jedna od zemalja bi trebalo da dobije „jednu adresu“ sa kojom D.C. (sa obe strane Evroatlantika) može da komunicira, jer će to uštedeti i vreme i novac koji bi uludo bili potrošeni na komuniciranje sa više adresa (a i doprinosili globalnom zagrevanju). Druga bi, pak, zemlja, trebalo da dobije više adresa sa kojom D.C. (sa obe strane Evroatlantika) može da komunicira, jer će to potrošiti i vreme i novac koji bi inače ne bi bili potrošeni na komuniciranje sa samo jednom adresom (ovo ne bi doprinelo globalnom zagrevanju, jer se radi o sui generis slučaju).

Naravno, ova druga zemlja ne treba da ima ni previše adresa. Dakle, kosovska adresa joj i nije potrebna. Jer, ne treba preterivati ni sa nečim što je dobro. Upravo zbog toga je Kosovu potrebna samo jedna adresa. I nipošto mu ne treba još jedna, na primer na severu. Srbija je ta kojoj je potrebna još jedna adresa za komuniciranje sa D.C. (sa obe strane Evroatlantika), a ne Kosovo. Jer, Kosovo je ipak sui generis. Nešto kao BiH. Pa i kao Gruzija. Ali ne u smislu sui generis, već u smislu poželjnosti posedovanja jedne adrese.

S druge strane, Srbija ne može da bude sui generis, osim kada je reč o jednoj od njenih pokrajina. U svim ostalim slučajevima, zadatak Srbije je da bude jedina zemlja na svetu koja uvek i na svakom mestu mora da se drži univerzalnih standarda. Koji se, naravno, određuju van Srbije. I koji se ne primenjuju na Srbiju samo u sui generis.slučajevima.

„Slučajevima“? Zar nije Kosovo trebalo da bude sui generis, tj. izuzetak? Da... osim što Vojvodina nekako sve više deluje kao sui generis – bar u poređenju sa BiH i Gruzijom, kojima je definitivno potrebna samo jedna adresa. Ali dobro, nema veze, jer će to stvarno i istinski biti Srbijin poslednji sui generis, pošto posle Vojvodine nema više pokrajina. Odmah posle toga, Srbija može da nastavi da se pridržava univerzalnih normi.

Naravno, srpsko zakonodavstvo dozvoljava stvaranje novih autonomnih pokrajina. Ali to u ovom trenutku nije na dnevnom redu, bar dok se ne reši sui generis pitanje Vojvodine. Jer, po definiciji, čini se da ipak ne bi smeli da imamo paralelne sui generis slučajeve, koji se demokratski rešavaju u isto vreme, jer onda tehnički ne bi bili sui generis. Osim, međutim, ako je reč o Srbiji, koja, i ako tehnički nije sui generis, ustvari i jeste sui generis, kao jedina država na svetu od koje se očekuje da se stalno i neizostavno pridržava univerzalnih standarda. Osim u slučajevima sui generis, koji mogu iskrsnuti u svakom trenutku. Kao, na primer, u Butmiru. Sui generis. Do sledećeg viđenja.