петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Бојкот избора и употреба здравог разума
Политички живот

Бојкот избора и употреба здравог разума

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран С. Палмотић   
недеља, 21. јун 2020.

Прегледајући папирну и е-штампу ових дана, као и шаренолики ’коментаријат’ који је неретко виспренији од ’лутака с насловне стране’ које су предмет коментара, стиче се утисак да се јавност коначно буди из догматског евроатланског дремежа и „транзиционе“ летаргије у којима је чамила протекле две(?) деценије. 

Нема сумње да су том буђењу допринели,и тек ће, вирус корона и цела коронахистерија, прекинувши устаљен ток живота, деценијске навике, и нашу увереност у непроменљивост поретка. Корона је означила крај једне и почетак нове епохе - и овде и тамо - и та промена се рефлектује у нашој свести и осећањима, а манифестује у нашем ’простору места’ и ’простору токова’ гуркајући нас ка променама, локалним и ’глокалним’. Свежи пример тог погуривања је необична одлука СзС и већег дела опозиције да бојкотује изборе 21. јуна.[1] Ова одлука је пореметила политичку сцену и на волшебан начин отворила процеп у јавности и расцеп у политицикоји биможда могао, под одређеним условима, поступно да доведе до промене окоштале политичке констелације у земљи. 

Проглас српске опозиције: „Позивамо све грађане који држе до свог достојанства и интегритета, да у недељу 21. јуна не изађу на изборе“

Али пре но што похрлимока новом „демократском Златном добу“, расветлимо претходна питања: да ли су изборни услови као разлог за бојкот заиста толико лоши да не омогућавају слободан избор, и које су могуће последице бојкота.

И одмах да откријемо, бојкот није српски изум - од 1989. године када је само 4% свих избора у свету било бојкотовано, тај број је 2002. порастао на 15%, а од 1995. до 2004. просечно је годишње бојкотовано око десет избора. Бојкот се у некој форми појављује у 13% у свим изборима и 16% у изборима у земљама у развоју. Две трећине свих бојкота отпада на афричке земље.[2]

Избори – темељ демократије или псеудодемократије 

Суштинска идеја демократије састоји се у томе да људи имају право да одлуче ко ће њима владати“.[3] 

Демократија не постоји без права на слободан избор и слободне изборе.Јер избори сузаиста “жила куцавица демократије” - на демократским изборима грађани бирају власт и одређују ко ће водити земљуу мандатном периоду. Али нису сви избори слободни.У нашим крајевима они сучесто праћени злоупотребама и нешто мање су“израз народне воље“,а нешто више производ политичког инжењеринга и медијске манипулације.На тај начинрезултатинешто мање одражавају „ко је и како гласао“ а нешто више „ко је и како бројао“, „ко је и како прикупљао потписе“[4], „ко је и како добио простор у медијима и финансијама“, итд. А када се у томепретера, тада демократски режим склизне у псеудодемократију. 

Псеудодемократија (хибридни режим, изборни ауторитаризам) не постоји без супресије права на слободан избор.А онај ко контролише изборне исходе следствено контролише и целокупну пирамиду власти

Псеудодемократија (хибридни режим, изборни ауторитаризам) не постоји без супресије права на слободан избор.А онај ко контролише изборне исходе следствено контролише и целокупну пирамиду власти, медије, привреду, просвету, културу. Заробљавање државе стога почиње и завршава се у изборном пољу, додуше уз неке сведоке са стране.[5] 

Некоје исправно приметио да, „док год нема критеријума демократичности избора, политичко-друштвена конфузија ће потрајати“.[6] У циљу смањења поменуте конфузије, у наставку анализирамо који је минимум услова неопходних да би се избори сматрали слободним и поштеним,и постоји ли дистинктивна “црвена линија” када су огрешења о изборна правила таква да избори престају да буду легитимни, јер фаворизују једну политичку опцију и намећу изборне исходе.

Предизборна брошура СНС

Но пре тога, једна реч о изборима у доба короне. Бројни истраживачи упозоравају да процена квалитета избора мора да уважава контекст. Будући дасу и изборна и кампања бојкота биле пригушене због последица епидемије коронавируса која има и своје политичке реперкусије (укључујући и последице по изборни процес), питање je да ли су околности у вези са пандемијом додатно нарушиле квалитет изборног процеса, да ли је одржавање избора током трајања пандемије и непосредно по укидању ванредног стања (у којем је политички процес практично био замрзнут, осим за представнике власти[7]) додатно нарушило демократичност и равноправност избора, и да ли је било примереније да се гласање одложи до повратка друштва у регуларно стање.

Према подацима Institute for Democracy and Electoral Assistance“,[8]до краја 2020. планирано је одржавање око 70 избора у свету, и оцењује се да би у светлу пандемије организовање избора могло бити отежано. Тиме се мисли како на техничке аспекте организације избора због обавезе поштовања епидемиолошких препорука, тако и на могућност да би избори током пандемије били подложнији могућим нерегуларностима.[9]Указује се и да би се организовање избора током пандемије сигурно одразило на излазност бирача, предизборна кампања такође би била сведенија, што би могло значајно утицати на легитимност таквих избора. 

Због свега наведеног, избори су у 57 земаља отказани до даљег, тј. док се не стабилизује ситуација са корона вирусом.[10]Остаје тек да се види да ли ће овдашње(?)инсистирање на одржавању избора у доба короне имати бумеранг ефекат, и то не само у епидемиолошком смислу.

 

Извори изборног права и критеријуми демократичности избора 

Извори међународног права изборних права су међународни уговори, протоколи и повељекоји имају обавезујућу правну снагу, као и декларације и препоруке.[11]У систему ОУН, најважнији извори људских и изборних права су: Универзална декларација о људским правима из 1948.[12], и Пакт о грађанским и људским правима из 1966. године“, који су унетиу европски систем заштите људских права, најзначајнији документи: Конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950., Завршни документ Конференције за европску безбедност и сарадњу (КЕБС) – (ОЕБС) из Копенхагена из 1990.,[13]као и у оснивачке уговоре ЕУ. 

Изборно право је најважније политичко право јер омогућује учешће грађана у политичком животу државе и вршењу јавних послова.[14] Због његовог значаја, заштита изборног права на националном нивоу се гарантује уставом и детаљно уређује изборним законодавством и прописима који прописују кривичну и прекршајну одговорност за његово кршење. Заштита изборног права се поверава судовима и органима надлежним за спровођење избора. Право да користе инструменте и правна средства заштите припада грађанима, политичким партијама, и другим учесницима избора.У зависности од тежине повреде изборног права, санкција може бити прекршајна или кривична. За прекршаје који се не односе на најзначајније елементе изборног права предвиђена је новчана казна. За кршење најзначајнијих права као што су повреда тајности слободе избора – предвиђена је кривична одговорност.[15] 

Застрашивање грађана: Паљење бакљи на крововима стамбених зграда од стране "непознатих лица" током протеста "Буком против диктатуре", уз пуштање аудио снимака "Ђиласе, лопове"  

Међу најзначајнијим принципима на којима се заснивају демократски, односно слободни и поштени избори су: универзалност, непосредност, једнакост, тајност, право грађана да бирају, право да буду бирани, слобода избора, политички плурализам, периодичност избора, право на контролу избора и право на заштиту изборног права. Изборе контролишу државни органи, политичке партије и организације цивилног друштва, као и међународне организације које се баве заштитом људских права и демократије (ОЕБС, СЕ, и др.).„The electoral knowledge network - ACE[16],онлајн база информација о различитим сегментима изборног процеса, нуди детаљан преглед главних субјеката заинтересованих за процену квалитета избора и њихове „процењивачке позиције“,[17]аначине процене изборног квалитета дели на: 

Квантитативни (статистичка анализа, али и системи који користе бројке за преношење информација прикупљених кроз нумеричкe индексe, систем бодовања, истраживање јавног мњења о перцепцијама и преференцијама, стручнe или масовнe упитнике и резултатe избора).

Квалитативни (нпр. нормативна, наративна основа за процену изборног процеса, често са правним и/или процедуралним фокусом, коришћење студије случаја или фокус групе, упитника, компаративне студије на више избора и/или поређење регионалних и међународних избора). Овим методама настоји се прикупити не само запис самог догађаја, већ и оцене и перцепције тих догађаја. 

У процени изборних резултата треба узети у обзир различите перспективе: учесника у изборима и политичких субјеката, и тзв. „поглед посматрача“.Оцена кључних учесника на изборима,и њихова сагласност са изборним условима и прихватање резултата избора,пресудносу важни за легитимитет избора.[18]Уколико учесници у политичкој утакмици оспоравају регуларност избора, политичкаутакмица се измештаиз надметања у оквиру правила, у борбу за успостављање правила под којима се гласа.

Локални избори у Лучанима (16.12.2018.): Џипови без таблица, инциденти и нерегуларности

Посматрачке мисије процењују легитимност избора на основу сета стандарда. Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права са седиштем у Варшави, од оснивања 1991. руководи се општим принципима посматрања избора, према Декларацији.Од држава се захтева да: одржавају изборе у разумним интервалима; дозволе да сва посланичка места у барем једном дому законодавног тела буду изабрана директним гласањем; гарантују универзално и једнако право гласа; поштују право грађана да настоје да добију функције; поштују право на оснивање политичких партија и да власти омогуће да се партије могу такмичити по равноправном третману пред законом; омогуће да се политичке кампање спроводе у слободној и поштеној атмосфери без државних акција, насиља, застрашивања или страха од одмазде против кандидата, партија или гласача; омогуће неометан приступ медијима по принципу недискриминације; омогуће да се гласа тајно гласачким листићима, да се гласови пребројавају и о њима извештава поштено, да се резултати гласања објаве у одређеновреме; омогуће да кандидати који освоје потребне гласове за избор буду прописно постављени на функције и да им буде дозвољено да остану на функцији док им не истекне мандат.[19] 

Од деведесетих година XX века поље посматрања квалитета избора знатносе проширује,[20] ионо обухватакакопроцес исказивања политичких преференција, тако ипроцес њиховог формирања- првенствено отвореност медијаза представљање различитих политичких ставова и кандидата. Избори се више не сматрају поштеним и кредибилним ако је на њима само исказивање ставова, тј. гласање, обављено путем непроблематичне процедуре, али је притом процес формирања ставова био производ манипулације.[21] 

Ипак, треба рећи да не постоји универзално прихваћена методологија за категоризацију квалитета избора,[22]а уз то је „мета у сталном покрету“.[23]

Према Шедлеровој методологији за процену квалитета избора (у складу са моделом полиархије Роберта Дала)[24] која се заснива се на ланцу од седам корака -избори су фер и демократски само уколико су испуњени сви елементи. Шедлеров “ланац” постоји само док постоје сви његови елементи -карике,тј. док су испуњени сви кључни услови. Режим престаје да буде демократски када прекрши најмање једну од конститутивних норми које изборе чине демократским.

Малолетници делили пакетиће СНС (Директно.рс, 20. јун 2020.) 

Елементи које је Шедлер означио као кључне у “ланцу”[25] (мој превод): 

1. Оснаживање. Кључно у политичким изборима је да су грађани ти који додељују власт, који врше моћ. Бирачи не бирају победнике на такмичењу у лепоти, нити одговарају на питања у маркетиншким анкетама. Избори постоје како би се постигао обавезујући избор „најмоћнијих доносилаца колективних одлука” једног политичког тела.

2. Слободна понуда. Идеја демократских избора претпоставља слободно формирање алтернатива. Избори „без избора“ не могу се назвати демократским, нити се тако могу назвати они избори где је избор сведен на ужи списак опција са државном дозволом. Распон расположивих алтернатива не може бити нешто што је створила манипулативна влада, већ их морају одредити сами активни грађани унутар оквира фер и универзалних правила.

Избори „без избора“ не могу се назвати демократским, нити се тако могу назвати они избори где је избор сведен на ужи списак опција са државном дозволом

3. Слободна потражња. Демократски избори претпостављају да бирачи слободно формирају своје преференције. Грађани који гласају на основу индукованих преференција нису ништа мање ограничени од оних који бирају између изманипулисаних опција. Савремена демократија претпоставља да сви грађани, без обзира на свој образовни или социјални статус, имају способност самосталног доношења одлука које су у сваком смислу равноправне у оном кључном политичком смислу. Али да би користили своје способности, гласачи морају да буду у могућност да буду упознати са доступним опцијама, што значи да морају имати приступ ка више извора информација. Ако странке и кандидати немају слободан и поштен приступ јавном простору, воља народа изражена на гласачком листићу неће бити ништа више него одраз систематски индукованог незнања.

4. Инклузивност. У савременом свету демократија подразумева опште бирачко право. Ограничења овог права, која су се некада примењивала по основу имовине, образовања, пола или етничке припадности, више нису легитимна. Модерни демос обухвата све одрасле особе осим оних који спадају у посебне категорије, као што су осуђени криминалци, и они који су погођени тешким менталним болестима.

5. Изолација. Након што су грађани слободно формирали своје преференце, они морају бити у могућности да их једнако слободно изразе. Употреба тајног гласања замишљена је као заштита за грађане од непотребних спољних притисака, било у облику стварне или наговештене претње, подмићивања, или чак једноставног неодобравања од стране комшија.

Ако странке и кандидати немају слободан и поштен приступ јавном простору, воља народа изражена на гласачком листићу неће бити ништа више него одраз систематски индукованог незнања

6. Интегритет. Након што грађани изразе своју слободну вољу на биралиштима, компетентно и неутрално изборно руководство мора поштено пребројати њихове гласове и једнако их одмерити. Без интегритета и професионализма бирократског апарата, демократски принцип „једна особа, један глас“ остаје само испразна тежња.

7. Неповратност. Како избори који отпочну без избора, тако и они који се окончају без резултата, нису демократски избори. Победници на изборима морају бити у стању да преузму функцију, врше власт и окончају своје мандате у складу са уставним правилима. Овде се круг затвара. Избори морају „резултирати избором“ еx анте, и „бити неповратни“ еx пост. Ако победник на њима не добије ефективну снагу доношења одлука, онда су избори само бука и бес, без икаквог значења и смисла.

 Изборни процес методолошки се може поделити на предизборни период, дан избора и постизборни период, и у свакој од ових фаза потребно је испунити минималне стандарде да би се избори сматрали фер и поштеним.[26] 

Процена квалитета избора језахтеван посао јер обухвата мноштвоактивности у свим наведеним фазама. Она мора да обухвати де јуре али и де факто правила која обликују изборе, законе и њихову практичну примену, слободу гласања и праведност кампање.[27] Кршења демократичности избора обухватају одређивање дискриминаторних изборних правила, онемогућавање опозиције да учествује на изборима, ограничење приступа медијима и финансијама, кршење политичких и људских права, ограничавање права гласа, корумпирање или уцењивање гласача или манипулисање гласачким листићима. Гласови се често и купују – било за основне животне намирнице, новац[28] или радно место.[29] 

У Србији питање услова за слободне изборе представљацентралну тему кроз коју се прелама друштвена и политичка криза. У политичком амбијенту који је одскора[30] означен као хибридни режим[31],кључни опозициони актери указују да је споран не самопроцес исказивања политичких преференција (током самог изборног дана), већ и процес формирања политичких ставова због фаворизовања странака режима у медијима. То потврђују оцене домаће политичке и стручне јавности, али и званични извештаји релевантних европских институција (Извештај ЕК, представника ЕП за Србију, међународних организација и удружења за заштиту медијских слобода и људских права). Извештаји организација цивилног друштва о анализи медијске заступљености учесника на изборима од како је СНС на власти, показале су енорман пораст функционерске кампање[32] и фаворизовање владајуће странке.[33] 

Осталиметоди „убеђивања“ које користи режим како би обезбедио сигурне гласове на изборима обухватају стандардни сет - уцењивање радним местом, условљавање социјалним давањима и куповину гласова, лажирање гласања („бугарски воз“), и перманентни обрачун са политичким противницима, јавним личностима и медијима који критикују режим. 

По Шедлеру, модус операнди хибридних режима своди се на следеће: минимално и ограничено се отвара поље компетитивности и партиципације за опозицију кроз опште право гласа, минимални плурализам, минималну компетицију, минималну „отвореност“ (опозициони актери не трпе отворену и масовну репресију, већ појединачну и прикривену), а поље изборне конкуренције потпуно је нагнуто у корист владајућих странака и елите.[34] 

У таквим околностима, Савез за Србију се определио за бојкот избора, с циљем да делегитимизује саме изборе, парламент и владу који ће бити формирани након бојкотованих избора, и да се спречи даље урушавање парламентаризма и демократије.[35] 

Последице и ризици бојкота 

Избори су ствар народа. Одлука је у рукама народа. Ако народ окрене леђа тој ватри и спржи задњицу, онда ће тај исти народ морати да седи на пликовима.“ (Абрахам Линколн) 

Када се борба за изборне услове успостави као тема број један у неком политичком простору, исход може да буде различит – по Шедлеру, може водити до постепене демократизације (под притиском се смањује интензитет и распрострањеност изборних манипулација), може доћи до нагле демократизације колапсом режима (масовни протести, грађанска непослушност), могућа је и војна интервенција или ситуација продуженог сукобљавања где опозиција нe успева да поправи изборне услове, али не одустаје од борбе. 

Ризик отвореног ауторитаризма или неприкривене крађе избора је велики и трошкови таквог понашања непрекидно расту, јер може да изазове незадовољство друштва, бунт и политичку кризу. „Када друштво једном спозна плурализам, контрапродуктивно је гушити га отворено јер то јача незадовољство и може да резултира снажним народним бунтом“. Меган Хаузер указује да власт у псеудодемократији стално процењује у којој мери може да се ослони на убеђивање, а у којој мери на изборне манипулације, односно да „балансира између жеље да победи на изборима и потребе да не изазове народни бунт“.[36]

Она сматра да избори у хибридним режимима опозицији (ако не одлучи да буде „лојална опозиција“) остављају могућност предизборних коалиција и бојкота, и да се показало да су предизборне коалиције међу најуспешнијим стратегијама у свргавању хибридних режима, а да се „истраживачи слажу да бојкот не производи никакав мерљив демократски напредак“. 

Метју Франкел је анализирао 171 случај бојкота или претње бојкотом у периоду од 1990. до 2009. и нашао да бојкоти избора ретко успевају и да партије које бојкотују готово увек завршавају у горој позицији од оне у којој су биле, да бојкот може да учврсти лидера или партију на власти

Метју Франкел је у студији ““Threaten but Participate: Why Election Boycotts Are a Bad Idea”- „Претите али учествујте; Зашто је бојкот избора лоша идеја“, анализирао 171 случај бојкота или претње бојкотом у периоду од 1990. до 2009. и нашао да бојкоти избора ретко успевају и да партије које бојкотују готово увек завршавају у горој позицији од оне у којој су биле,[37]да бојкот може да учврсти лидера или партију на власти, док с друге претња бојкотом као стратегија може да изнуди кључне уступке у преговорима.Франкел каже да је само у веома малом броју случајева (око 4 одсто) бојкот донео позитиван исход за странке које су га практиковале. То су били случајеви када је опозициона странка имала знатну подршку у друштву, а бојкот је био само део шире кампање која је могла да мобилише уличне протесте, штрајкове и друге облике грађанске непослушности (модел “масовни протести, па поновни избори”). Франкел закључује да је бојкот веома ретко добра стратегија, осим ако актер који се одлучује на бојкот нема снажну друштвену подршку и истрајност да сруши владајући режим. 

Јан Смит је анализирао ефикасност бојкота избора у смени власти у хибридним режимима у периоду од 1981. до 2006. (Бојкот избора и опстанак хибридних режима)и нашао да су краткорочни ефекти смањена излазност, пораст протестног расположења и насиља (насилне демонстрације). Он закључује да бојкот у којем учествује најзначајнији део опозиције, „вероватно доприноси слабљењу хибридног режима у наредним изборним циклусима“, али „не доноси обавезно демократизацију“ након што хибридни режим падне с власти. 

Смит такође упозорава да: „Бојкот може да доведе до слабљења позиције режима не зато што се побољшавају изборни услови него зато што се дискредитује изборни процес као такав… Овај модел подразумева и ненамеравану промену режима силом.“ Emily Beaulieu тако наводи да у Африци повезаност насиља и бојкота износи око 60%... (чему, наравно, доприносе и други фактори) (Protesting the contest: Election boycotts around the world, 1990-2002). 

То да ли ће бојкот изазвати неки вид насиља зависи од динамике понашања власти и опозиције у хибридним режимима. Поменути аутори сагласни су да режими који се мање користе репресијом имају више изгледа да са власти оду мирно и на изборима, а да режими који су склони репресији имају веће шансе да оду на друге начине.[38] 

Протест "Сви као један", 13. априла 2019.

Бојкот као прилика за нови почетак  

Насупрот очекивању,и на изненађење и присталица и противника,лидери СзС су истрајали у бојкоту, али платили су приличну цену за то – Бошко је кроз катарзу стигао до смирења[39], Ђилас је морао да се одрекне важног београдског сарадника[40], Јеремић је остао без свог саветника из сенке и још којечега, али прави победник у овом малом политичком рату са режимом и мангупима у својим редовима заправо је председник ДС, Зоран Лутовац. 

Лидери СзС су истрајали у бојкоту, али платили су приличну цену за то – Бошко је кроз катарзу стигао до смирења, Ђилас је морао да се одрекне важног београдског сарадника, Јеремић је остао без свог саветника из сенке и још којечега

Извлачењем Демократске странке на изборе власт би обесмислила бојкот избора и с тим циљем је организовала низ игроказа под мотом „Мали пуч међу пријатељима“[41] који свакако није био пријатан за гледање[42], али је подстакао преиспитивање и извесно самопрочишћење у и око те странке[43] и, узгред,приморао је власт да на изборе изведе странке и покрете који ни приближно немају такав бренд и углед у домаћој и страној јавности.[44] Лутовац је наравно свестан улога, и поручује да бојкот показује на кога грађани могу да рачунају ако желе промене: „Председник Демократске странке Зоран Лутовац казао је да бојкот избора није крајни циљ него једна „успутна и веома важна станица“, која је показала на кога грађани Србије могу да рачунају ако желе промене. „То је један велики добитак за Србију, да скинемо просто више тај вео који је био над свима.“[45]

Међутим, без разумевања генеалогије нашег „гордог посртања“,и где смо ту били „ми“, вео ће и даље бити ту. Да би скинули тај вео, потребно је много тога да се деси. Прочишћена ДС је само добар почетак. Ребрендиран Савез за Србију је наставак. Али још много тога недостаје. 

Без улажења у нову тему, питање: Да ли неко заиста мисли да је баш све што Вучић ради погрешно и штетно? Он би тада био право чудо природе. У време кад Ангела Меркел најављујући смернице немачког председавања ЕУ од 1. јула,посебно наглашава значај односа ЕУ са Кином и Африком[46], који су мотиви за тужакање Бриселу због успешне привредне сарадње Србије са Кином? 

Да ли постоји неко здравог разума у опозицији да образложено подржи неке Вучићеве потезе ако се испоставе да су корисни за земљу (критикујући све оне бројне стваре за које држимо да су штетне)? 

На концу, да ли постоји неко ко заиста верује у „медиократску“ мантру да је Александар Вучић „уништио демократију у Србији“ (или је, можда,и он сам жртва тог система), и да ће се „рушењем Вучића на изборима 2022.“ „демократско Златно доба“ на велике двери вратити у Србију? 

Оно што је извесно, проћи ће и његово и њихово, као што све прође. Питање је ко, какав, и на који начин ће да дође. 

Ганди је говорио: „Све је у средствима, а ништа у циљевима“. 

Треба мислити о томе.[47] 

18. јун 2020. 


[1]Идеја о бојкоту је изворно потекла из кругова организатора протеста „Један од пет милиона“ и практично је импутирана опозицији као ултиматум (тачка 2 Споразума са народом, Закључци и препоруке Стручног тима „1 од 5 милиона) - „Бојкот је једина опција као први корак који је потребно остварити да се изборимо за достојанствен живот у овој земљи“. (Валентина Рековић, Н1: „Организатори протеста 1 од 5 милиона позвали на бојкот избора“). Након што је власт променом изборног закона спустила цензус на 3%, најгласнији заговорници бојкота су окренули ћурак и брже-боље изашли на изборе са листом „1 од 5 милиона“... Није сасвим јасно да ли је на ту одлуку „младих револуционара“ пресудно утицала њихова незрелост, један од помињаних милиона, или некакав илијачворовићевски план да се скупштина очисти од праве опозиције; види коментар разочараног 'колеге': Милан Вујић: Недоследни опортунисти из „1 од 5 милиона“, https://bit.ly/2CjY8Po

[2]Да постоје и друге сличности, указао је директор Мреже за пословну подршку у Србији Драгољуб Рајић:Просечне нето плате (без пореза и доприноса) су прошле године у чак 21 афричкој земљи биле веће него у Србији, а само у 12 држава су биле ниже, рекао је агенцији Бета директор Мреже за пословну подршку Д.Рајић. Он је подсетио да је у 2016. години просечна нето плата у Србији износила 397,49 долара. Рекао је да су више просечне плате од грађана у Србији у 2016. имали запослени у Анголи, Либији, Замбији, Лесоту, Јужноафричкој Републици и Малавију, где су износиле од 1.806,50 до 1.126,12 долара. "Србију су претекли и Либерија, Намибија, Габон, Свазиленд, Конго, Боцвана, Судан, Џибути, Обала Слоноваче, Чад, Танзанија, Екваторијална гвинеја, Мароко, Мозамбик и Зимбабве, где су плате износиле од 998,93 до 397,78 долара", рекао је он. Рајић: Плате мање него у две трећине афричких земаља, N1, 16.05.2017.https://bit.ly/2YijZ2g. Види такође: М. Здравковић: Плате у Кини 2019. и поређење са Србијом, Makroekonomija, 6. јун 2020. https://bit.ly/318IzEu 

[3]Michael J. Sodaro, Comparative Politics, A Global Introduction, New York, 2004. p.182.

[4]https://bit.ly/2V3nrM2, Данас, 17.6.2020.

[5]Изборни процес каткад ненамерно (раз)открије и скривене „кумове“ псеудодемократије – честитке из Европе које су стигле „авансно“, изазвале су нервозну реакцију познатог аустријског балканолога, види: Бибер Доналду Туску: Срећно Вучићу у недељу? Да ли ме за***аваш? Good luck on Sunday, are you f£@#ing kidding me? https://bit.ly/2Cs2x2Y

[6]Опозиција која је у бојкоту (његов утисак je да их ми не видимо) у извесном смислу би могла, каже, да се самопрогласи за комисију за утврђивање демократичности избора, "што ће бити једног дана кад изађу на изборе". Жанетић: Бирачима није јасно за шта се опредељују, https://bit.ly/2Cmo397

[7]CRTA: Vlastima 91 odsto ukupnog vremena nа националним телевизијама, VOA, 16.5.2020,

https://bit.ly/2zOMLy6

[9]Ingrid Bicu:Elections during COVID, Considerations on how to proceed with cautions, 18.03.2020, https://www.idea.int/news-media/news/elections-during-covid-19-considerations-how-proceed-caution.

[11]Исто, стр 222.

[12]За изборно право је најважнији члан 21Декларације: „Свако има право да учествује у управљању својом земљом, непосредно или преко слободно изабраних представника. Свако има право да на равноправној основи ступа у јавну службу у својој земљи. Воља народа је основа државне власти: ова воља треба да се изражава на повременим и слободним изборима, који ће се спроводити општим и једнаким правом гласа, тајним гласањем или одговарајућим поступком којим се обезбеђује слобода гласања“.К. Јовичић, А. Плавшић: “Људска и изборна права”. Избори у домаћем и страном праву, Институт за упоредно право, Београд 2012. с. 221-222.

[13]У њој, између осталог, стоји: „Обезбедити да закони и државна политика обезбеде вођење изборних кампања у слободној и поштеној атмосфери у којој кандидати неће бити спречавани, било административним мерама, било насиљем и застрашивањем да слободно изразе ставове и мишљења“, и: „Омогућити да никакве законске нити друге препреке не стоје на путу неометаном приступу медијима на основу једнаког права свих који желе да суделују у изборном процесу“. (исто)

[14]„Веродостојни избори су политичко такмичење које се одржава у средини коју карактерише поверење, транспарентност и одговорност, и која пружа бирачима информације на основу којих бирају различите политичке опције. Процес веродостојних демократских избора претпоставља поштовање слободе говора и слободе медија; слободе удруживања, окупљања и кретања; поштовање законских одредби; право на оснивање политичких партија и право да се боре за позиције у власти; недискриминацију и једнака права за све грађане; слободу од застрашивања; и друга бројна основна права и слободе на које су све државе чланице ОЕБС-а се обавезале да ће штитити и унапређивати.”ОЕБС, Канцеларија за демократске институције и људска права: “Приручник за посматрање избора”, Warsaw, Poland, 2006, с. 11, https://bit.ly/2CrIIsC.

[15]У земљама у којима не постоји истински независно судство, прописане прекршајне и кривичне мере за кршење изборних правила заправо не делују одвраћајуће на прекршиоце и губе на значају. Наиме, пошто сустраначки војници практично уверени у сопствену некажњивост пред законом, који у овом случају „заступају“ партијске судије и тужиоци, они се препуштају опуштеном манипулисању изборним процесом и кривотворењу резултата. Заправо, показује се да због практичне некажњивости изборних манипулатора у таквим системима режим често прописује драконске казне за кршење изборних правила (јер се не примењују на његове чланове), док је обрнут случај у консолидованим демократијама са стриктном поделом власти и независним судством, где се политички актери углавном добровољно придржавају изборних правила прихватајући да је демократија „једина игра у граду“.

[17]То су: 1. Тела/институције за управљање изборима која имају законску обавезу да правилно спроводе изборни закон; 2. Полиција и правосуђе који би требало да прикупљају податке о кршењу изборног закона. Правосуђе може имати уставну или законску одговорност за преглед и проглашавање резултата избора или за решавање изборних спорова; 3. Политичке странке и кандидати; 4. Цивилно друштво и међународне посматрачке мисије врше директно посматрање неких или свих делова изборног процеса; 5. Даваоци техничке помоћи на изборима не само да процењују област у којој раде, већ такође могу да процене и друга подручја која се пресецају с њиховим радом (нпр. обука политичких странака); 6. Медији - домаћи и међународни; 7. Истраживачи пружају политичку анализу многих аспеката избора и демократије, кроз низ научних алата и методологија, укључујући анализу резултата избора, истраживања јавног мњења и фокус групе, 8. Појединачни гласачи формирају сопствени утисак о изборном квалитету, ослањајући се на низ извора. Скупно, они чине „јавност“ на коју се често позивају други актери који оцењују изборе и са којима се могу или не морају консултовати.

[18]„Избори би требало да буду равноправна политичка борба која се одвија у оквиру прихваћеном од свих“, Jonathan Hartlyn, Jannifer McCoy: “Observer Paradoxes, How to Assess Electoral Manipulations”, Electoral Authoritarianism, The Dynamic of Unfree Competition, 2006, str 43.

[19]ОЕБС, Канцеларија за демократске институције и људска права ОДИХР: “Приручник за посматрање избора”, Warsaw, Poland, 2006, стр 11

[20] Jonathan Hartlyn, Jannifer McCoy: “Observer Paradoxes, How to Assess Electoral Manipulations”, Electoral Authoritarianism, The Dynamic of Unfree Competition, 2006, str. 45.

[21]Разумевање репрезентативне демократије као система којим се интереси и вредности грађана посредством политичких партија „преводе“ у поље јавних политика подразумева важну улогу медија да упознају грађане са опцијама које се такмиче у изборној утакмиц, Michael J Sodaro, Comparative Politics, A Global Introduction, Mc Graw-Hill, New York, 2004. str 182, u: Slaviša Orlović, Mediji i demokratija ili mediokratija, str 3.

[22]И поједини аутори кажу да су само понудили нови оквир за свеобухватнију методологију, која је заснована “више у доказима него у импресијама посматрача”.Jorgen Elklit: “A Framework for Systematic Study of Election Quality”, Democratization, Vol.12, No.2, April 2005, str. 150.

[23]„Мерење квалитета избора је као да јурите мету која се стално креће. Само што професионалци који се баве проценом квалитета изборног процеса унапреде своје вештине, неки од фактора се промени и утиче на квалитет“, https://bit.ly/2AT2GvK

[24]Роберт Дал (Robert Dahl) је држао да постоје две димензије демократије: надметање и учествовање, и да су та два елемента пресудна у разумевању тзв. реалистичне демократије. Ове две димензије омогућавају процену да ли је одређени политички систем демократски, тј. да ли је друштво мање или више демократско.

[25]Andreas Schedler: Elections Without Democracy, The Menu of Manipulations, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2. April 2002.p.40.

[26]Предизборни период: у овој фази кључни елементи за посматрање су транспарентност предизборног процеса, благовремено ажурирање бирачких спискова, једнаки услови за представљање кандидата у јавним гласилима, изборни закони који не фаворизују унапред ни једну политичку странку, једнака расподела јавних финансијских средстава за спровођење кампање, законит рад изборних комисија, независно и објективно представљање свих кандидата.Дан избора: стандарди који би требало да буду остварени су: слободан приступ овлашћеним домаћим и страним посматрачима, медијима, законит рад бирачких одбора, тајност гласања, чување и сигуран транспорт бирачког материјала, адекватно бројање гласова.Постизборни период: у овој фази морају да постоје: непристрасно извештавање о привременим резултатима избора, непристрасно разматрање приговора на изборни поступак, објективно и правовремено објављивање званичних изборних резултата, прихватање коначних резултата избора од свих учесника изборне трке. Сораја Соковић: “Право на посматрање”, ЦЕСИД, Београд 2002.

[27]„Свако ко је иоле упућен у мониторинг изборног процеса зна да изборне преваре могу бити веома компликоване, добро прикривене и софистициране“, Andreas Schedler: Elections Without Democracy, The Menu of Manipulations, Journal of Democracy, Volume 13, Number 2. April 2002.

[28]Бивши председник општине Нова Црња и носилац листе за локалне изборе у поменутој општини Пера Миланков, оптужио је руководство те локалне самоуправе да грађанима ромске националности дели по 2.000 динара како би на локалним изборима гласали за власт. Миланков: Напредњаци дају Ромима 2.000 динара за глас, Данас, 17.6.2020. https://bit.ly/2YlryoZ

[29]Бугарски политиколог Георги Лубенов Манолов у свом раду „Трговина гласовима у Бугарској“наводи истраживања да је 10% бирача спремно да прода свој глас и то користе све политичке партије.Georgi Lybenov Manolov: The vote trading phenomenon in Bulgaria, Facta Universitatis, 2010.

[30]Freedom House, Dropping the democratic facade in Europe and Eurasia, https://bit.ly/3fFSmpR

[31]Стивен Левицки и Лукан Веј сматрају да су изборни ауторитаризми у највећој мери пост-хладноратовски феномен, иако су се појавили и у међуратном периоду (Мађарска, Пољска). Након краха СССР и распада источног блока новостворени режими су имитирањем западне либералне демократије изградили демократску фасаду. Фасадна демократија подразумева да формално постоје базичне институције репрезентативне демократије, устав, парламент, медији, цивилно друштво, али су компромитоване и инструментализоване злоупотребама, укључујући манипулисање и самим изборима.

[32]Невладина организација "Транспарентност Србија" саопштила је да је, према резултатима њиховог мониторинга, интензивна функционерска кампања пред парламентарне изборе 21. јуна у Србији засенила представљање листа учесника избора.Наводи се да су "председник, премијерка, двоје потпредседника Владе и тројица министара (одбране, просвете и рада) имали током 50 дана кампање укупно 173 промотивна догађаја, што је око 50 одсто више него током истог периода у 2019. години".ТС: Функционерска кампања засенила представљање изборних листа, РСЕ, 18.6.2020. https://bit.ly/3hX7voK

[33]Истраживање агенције Конрад Аденауер о медијима у Југоисточној Европи је показало да Србија предњачи у региону по неповерењу у ТВ станице: 81% грађана не верује информацијама приватних телевизија, 67% нема поверења у Јавни сервис, а 80% факултетски образованих испитаника верује да је РТС под јаким политичким утицајем. У том истраживању, медији су најслабије оцењен актер изборне кампање (оцена 2,57), DW: Јавни сервиси у Југоистoчној Европи под политичким притиском, https://bit.ly/2AUF7CW

[34]Andreas Schedler, Electoral Authoritarianism, The Dynamic of Unfree Competition, 2006. p.12.

[35]Шедлер оцењује да се највећи број данашњих режима, било да су заглављени у неуспелој транзицији из тоталитарног система ка демократији, или су из периода „демократског оптимизма“ склизнули ка ауторитарној регресији, налази у сивој зони између изборне демократије и отвореног ауторитаризма.

[36]Megan Hauser: Electoral Strategies under Authoritarianism, Evidence from the Former Soviet Union, Lexington Books, 2019.

[37]Три кључна негативна ефекта које бојкот може произвести по Френкелу су: маргинализација партије која бојкотује (губитак неких позиција у систему - нпр. посланичких мандата, што може да изазове незадовољство оних који очекују партијску патронажу); учвршћивање лидера или јачање партије на власти; неочекиване негативне промене у изборној динамици (бојкот може да омогући странкама које би иначе изгубиле изборе да тријумфују на њима, или да омогући новим актерима да „попуне изборну празнину“).

[38]Hybrid regimes that live by the ballot box die by the ballot box, and those that live by the sword die by the sword.”

[39]Jedanaest zaključaka za 11 dana razmišljanja u štrajku glađu, https://bit.ly/2YgXw5M

[40]Драган Ђилас сменио Марка Бастаћа - Спутњик Србија, 6.6.2020. https://bit.ly/2AT2Wec

[42]Један од наживописнијих и најтачнијих описа актера покушаја преврата у ДС написан је још у фебруару: Весна Пешић; У потрази за опозицијом, Пешчаник, 11.02.2020, https://bit.ly/2Neh6Jp

[44]Као што је приметила Весна Пешић: Ко би веровао да ће Мартиновић изјавити да жали што ДС неће изаћи на изборе, јер је то странка која „има репутацију и дугу политичку традицију“. (исто)

[45]У разговору са грађанима Крагујевца Лутовац је навео да више никад не сме да се ставља лични или страначки интерес испред интереса целог друштва. "Демократска странка је спремна да буде пример промена и да сама докаже да су промене могуће ако смо сви заједно, јер искрено желимо Србију која је понос свим својим грађанима. Ово је почетак наше борбе за Србију какву сви желимо", обећао је Лутовац. Лутовац: Бојкот показује на кога грађани могу да рачунају ако желе промене, Данас, 16.6.2020. https://bit.ly/2CjYVzQ

[46]Ангела Меркел: Пандемија показала рањивост Европе, Политика, 18.6.2020.https://bit.ly/2YRF1nG

[47]Ле Бон је тврдио: „Видљиви историјски догађаји видљиви су учинак невидљивих промена у људском мишљењу.“ (Гистав Ле Бон, Психологија гомиле, Глобус, Загреб, 1989, с.25.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер