Autoput Priština-Niš ili kako Vučić gradi koridore „Velike Albanije“

U skoro slavljeničkoj atmosferi najavljuje se izgradnja autoputa između Niša i Prištine. Sve puca od poletnih izjava: „autoput je prioritet“[1] kaže premijer, „biće gotov do 2020. godine“[2] kaže Zorana Mihajlović. Tome se pridružuju i opskurni privrednici  iz kraja gde će proći trasa novog puta koji veličaju nove poslovne mogućnost, vajni stručnjaci sa fakulteta ili privredne komore kojima se priviđa gustina budućeg saobraćaja, lokalni partijski moćnici koji po zadatku ponavljaju mantre o uspehu budućeg projekta.[3] Prošli put se uspeh ovog infrastrukturnog projekta na isti način predstavljao u našoj javnosti 2012. godine samo su drugi opskurni privrednici, vajni stručnjaci i lokalni partijski moćnici hvalili projekat.[4]

Po svemu sudeći, ovaj auto-put se nasilno nudi svim srpskim vlastima, a one se od njega manje ili više uspešno brane. Tadićeva vlast se odbranila, ali Vučićeva za to nema sposobnosti. Ovo je još jedan dokaz da se uklanjanje Tadića i instalacija Vučića dogodila između ostaloga zato što Tadić nije imao hrabrosti i snage za sprovođenje Briselskih sporazuma u stvarnost, kao i svih drugih pratećih odluka kojim se velikoalbanskoj državi u nastajanju daruje život. Jedna od njih je i odluka da se gradi ovaj auto-put.

Najbolju analizu razloga njegove izgradnje i političkih motiva koji leže iza ovog građevinskog projekta daju dvojica francuskih autora (tekst potpisuju Jean Arnault Derens i Laurent Geslin) u uglednom Le Mond Diplomatique, u broju 662 od maja 2009. godine.[5] Prema ovom dvojcu renomiranih autora ciljevi su primarno politički odnosno geostrateški. Na prvom mestu tu je geostrateško povezivanje prostora koji treba da budu uključeni u buduću Veliku Albaniju, zatim čišćenje preostalih Srba sa prostora gde treba da prođe trasa puta i povezivanje baze Bondstil sa albanskim lukama na Jadranskom moru. Da li za ovako nešto može da posluži jedan, na prvi pogled, običan saobraćajni koridor?

Svaka iole ozbiljna država gradi saobraćajnu infastrukturu koja povezuju njena najvažnija središta, kako bi osnažila jedinstvo prostora koji pokriva ili želi da pokrije u budućnosti. Najbolji primer je već legendarna mreža  puteva (nama najpoznatiji je via militaris od Singidunuma do Konstatinopolisa) koje je izgradilo Rimsko carstvo. Cilj je bio da se olakšavanjem i ubrazavanjem kretanja vojske, trgovaca sa robom i informacija kolonizuju osvojeni prostor tj. olakša njegova eksploatacija, održi stabilnost carstva i nastavi njegovo širenje. Sa istom idejom su SAD u nastajanju gradile polovinom XIX veka prugu sa istoka američkog kontinenta na zapad. Osim saobraćajnog spajanja prostora koji žele da kolonizuju ideja je bila i da se tehnološki pokori domorodačko stanovništvo koje se odsudno borilo za opstanak. Uspeli su: domoroci u SAD danas žive u siromašnim rezervatima i zaboravili su sopstveni jezik. Slično je i Rusko carstvo krajem XIX veka gradilo Transsibirsku prugu kako bi zaokružilo kolonizaciju Sibira  i zaštitilo ga od aspiracija drugih carstava u Aziji (Japana i Kine). Uspeli su: Rusija je sačuvala Sibir a domoroci govore ruski i pišu ćirilicom. Podsetiću na časove nacionalne istorije iz osnovne škole i na okolnosti pod kojim je izgrađena prva pruga u Srbiji. Ona je bila jedan od uslova koji je Srbiji nametnut na Berlinskom kongresu. Srbija je morala da o svom trošku izgradi prugu kojom bi upravljala „zajednička komisija Austro-Ugarske, Turske, Srbije i Bugarske.“ a za tranzit robe preko Srbije nije smela da naplaćuje nikakve tranzitne takse.[6] Kako piše Ćorović Austrija je htela da „osigura put svojoj industriji i trgovini na srpsko tržište bez opasnosti od konkurencije“ a da u isto vreme srpski izvoz „veže skoro isključivo za svoje pijace“.[7]

Dakle, Srbija će, prema rečima premijera, izgraditi o svom trošku (kao što su nas Austrijanci naterali da o našem trošku gradimo njihovu prugu) deo Velikoalbanskog autoputa na svojoj teritoriji (Od Merdara do Niša), dok su Albanci svoj deo već izgradili od Drača do granice, a Kosmetski Albanci od granice do administrativne linije kod Merdara upravo grade. Znači nedostaje samo deo autoputa pa da se velikoalbanski projekat proširi sa prostora Albanije i Kosmeta gde se za sada sa promenljivim uspehom realizuje (geografski i demografski - da, privredno i civilizacijski - ne) na one delove Srbije gde ga još nije bilo, a to su Toplički okrug i okolina Niša.

Izgradnjom ovog autoputa mi ćemo Albancima izgraditi saobraćajnu infrastrukturu za potiskivanje Srbije sa geostrateški najvažnijeg puta između Azije i Evrope, a to je moravsko-vardarska dolina. Drugim rečima Vučić nam kreira sudbinu severnoameričkih domorodaca sa razlikom da oni nisu gradili saobraćajnu infrastrukturu koja će ih  uništiti nego je rušili. Pokazali su više svesti i državničkog duha od Vučića. Ovo je glupost epohalnih i neopevanih razmera koja pokazuje da sadašnje rukovodstvo Srbije nije ni elementarno zrelo da se orijentiše u savremenim geostrateškim tokovima. Koliko god to zvučalo čudno, Tadić se u ovoj stvari pokazao boljim nego Vučić.

Štaviše, novac za taj put bi mogao da se upotrebi za izgradnju autoputa ka Republici Srpskoj (pravac Novi Sad-Ruma-Šabac-Bijeljina) koji je danas verovatno najopterećenija saobraćajnica u Srbiji, a nije auto-put, ili za konačno pretvaranje Ibarske magistrale u Ibarski auto-put. Takve saobraćajnice bi privredno ili strateški osnažile Srbiju. Kakve mi vajde imamo od auto-puta koji će ekonomski osnažiti Veliku Albaniju u nastajanju? Šta nas briga da li je Velika Albanija saobraćajno povezana ili ne? I da li će Albancima iz Švajcarske biti olakšan put u domovinu. Ako će neizgradnja i nespajanje ovog auto-puta pomoći da projekat Velike Albanije ostane ekonomski nerazvijen i slab – tim bolje za Srbiju. Lakše ćemo se odbraniti od tog projekta ako se zaustavi na niskom nivou privrednog i civilizacijskog razvoja, nego ako ojača i preraste u kakvu-takvu državu.