Александар Вучић и "маказе" Милана Стојадиновића

 Нисмо имали мало непријатеља, али није узалуд речено: Много непријатеља, много части. Зна се и за квалитет наших непријатеља. Познате су и њихове пароле, као и њихов начин агитације. Три и по године они су рили и роварили, па се нису зауставили ни стукнули ни за време избора пред карактером оруђа. Није се, дакле, бирало средство, није се пазило на морал. Превртало се и по костима мртвих... Дајући нам за право, народ нас је, у ствари, осоколио да наставимо своје дело. Он нам је дао легитимацију и пуномоћје да довршимо оно што смо започели, водећи увек рачуна о трајним и врховним интересима земље и народа. Потребно је зато да се зна да ми никоме не допуштамо ни да тврди да може бити већи пријатељ народа од нас... Победила је политика нашег Вође, а не "политика" оних који су се коалирали да би на изборима рушили ту политику! У ствари, победила је народна свест, победио је здрав разум једног народа који стварно и јасно види положај своје земље и који зна и уме правилно да одлучи коме треба оставити вођство у народним пословима, а коме се оно мора да оспори!...

Можда би баш овакав победнички говор, Врховник (или неко у његово партијско име) могао да одржи, 21. липња око 21 сат, пре него што председник странке, унапред познате победнице на изборима који ће се тек одржати, како је већ три пута јавно обећао, одступи (најдаље до овог Видовдана) са страначког трона, и посвети се, од тада већ као председник Републике, свим грађанима Србије, а не, пре свега (или, само) својим партијским колегама

А ја сам, на почетку, само цитирао уводник дневног листа "Самоуправа", главног партијског гласила Југословенске радикалне заједнице (Је-ре-за), од 12.12.1938, дан после убедљивог тријумфа тадашњег премијера др Милана Стојадиновића и његове странке на последњим изборима за парламент Краљевине Југославије.

Зашто баш Стојадиновић и 1938. година? Наравно, нема то никакве везе с тим што је др Стојадиновић, тих година, био и лични пријатељ једног Геринга, али и Дучеовог зета и министра дипломатије грофа Ћана, дакле, у извесној мери и под утицајем тадашње немачке и италијанске пропаганде. Повод не лежи ни у чињеници да је наш садашњи Врховник, кад се оно, у мају 2017, физички пресељавао из Немањине на Андрићев венац,  својој наследници, "по трики критеријуму", како је сам признао, поклонио баш књигу „Милан Стојадиновић: политика у време слободних ломова", на коју се Врховникова Билдерберг Тајница толико "примила" да је, приликом посете Аргентини у функцији председнице Владе, положила цвеће на гроб др Стојадиновића. Не подсећам на Стојадиновићеву победничку "одисеју" ни због факта да је наш Врховник своју фасцинацију Стојадиновићем, ничим изазван, истицао и уочи београдских избора 2018. године, када је својој странци предложио да искористи плакат - "на коме маказама Стојадиновић показује како је смањио дуг" - којим је ондашња Је-ре-за, осам деценија раније, тријумфовала на изборима за сенаторе, иако је гроф Ћано, комплиментирао Стојадиновићу за Је-ре-зу, похваливши је да је то "копија италијанске фашистичке партије"! Наиме, на плакатима за те изборе (фебруар 1938) за сенаторе из бановина широм Југославије, главна изборна порука гласила је: "Не заборавите да је влада Милана Стојадиновића смањила сељачке дугове две милијарде 700 милиона динара".

Паралела је овде из другог разлога. Самоуверен, пресигуран у властиту снагу, Милан Стојадиновић је, већ септембра 1938. године, затражио да се не чека термин за редовне изборе (април 1939), него да се и избори за народне посланике одрже већ 11. децембра 1938. Уз снажну пропагаганду (узвикивано му је "Вођа, вођа!") и функционерску кампању вођену из позиције власти, тај је оптимизам добио потврду кроз изборне резултате: владина листа освојила је чак 306, а удружена опозиција (др Влатка Мачека) само 67 посланичких места! "Самоуправа" је известила да су, на тим изборима на којима је са главног пропагандног плаката Је-ре-зе, поручивано "... за велику и моћну Југославију, а против оних који хоће да је разделе..." - "Београд и цела земља гласали за Југославију".

Али, упркос убедљивој победи на последњим изборима у Краљевини Југославији - др Стојадиновић тада није формирао нову владу! Спречио је то кнез Павле, неки кажу зато што Стојадиновић "није успео да реши хрватско питање", други да је то учинио због Стојадиновићевих финансијских проневера, трећи, да су се уплели и Британци, и Немци, и Италијани...

И ту се враћамо на 2020. годину, када, на предстојећим изборима, најјачу странку у Србији, предводи човек који је чврсто обећао да ће 21. јуна бити последњи избори на којима ће он бити носилац листе своје партије, а да већ од Видовдана постаје председник свих грађана Србије, како то Устав Србије и налаже.

Написах у прошлој колумни ("Уочи Врховниковог најављеног повлачења са функције председника Ес-ен-еса", cvijetinmilivojevic.blogspot.com) које су све могућности да наш будући председник свих грађана поништи актуелни вануставни изборни процес, а ево му за то и додатних аргумената да, одмах увече, 21. јуна, покрене процес поништавања избора који ће бити одржавани 21. јуна, пошто (привремено конституисани) нови сазив парламента присили да, одговарајућим лекс специјалисом, "затвори" и, макар ретроактивно, премости тренутно противуставно стање. И, да то буде, можда, и први и последњи чин октроисане Народне скупштине...

Србија, рецимо, почев од 3. јуна, нема Владу, па следствено томе, ни председника Владе, неће је имати ни 21. јуна увече, и ко зна још колико недеља потом, што је невиђени преседан, с обзиром да су Устав и закони који уређују ово питање више него јасни. Јер, према Закону о Влади, члан 16, "мандат Владе тече од полагања заклетве пред Народном скуштином", а "Влади престаје мандат са престанком мандата Народне скупштине", што се догодило 3. јуна 2020. У овом тренутку, према томе, АБ није никакав председник Владе, а камоли "премијерка" (Устав Србије не препознаје такву функцију), како се, очигледно противправо, представља током, опет законом недозвољене, очите функционерске, кампање у напредњачке сврхе, односно непримерено дисквалификаторске кампање против опозиције.

Идемо даље. "Наша Маја" није никаква "председница Народне скупштине", како се потписује у кампањи одбране лика и дела (свог партијског) Врховника, односно у кампањи вербалне агресије на опозицију, поготово њен бојкоташки део. Члан 21. Закона о Народној скупштини је веома прецизан: Председнику Народне скупштине престаје функција оставком, разрешењем или (пазите сад!) – „престанком мандата народног посланика“. Дакле, пошто "Наша Маја", од 3. јуна, није ни народни посланик, онда, ни у сну, не може да буде ни„први/а међу једнакима (народним посланицима)"! Закон дозвољава могућност ранијег престанка мандата народних посланика, као и скраћивања четворогодишњег (пуног) мандата парламента, али не и могућност продужења мандата, што је, почев од 3. јуна, очигледно противзаконито, на делу у Србији!

Шта још очекујем од Врховника када - после оставке на место лидера Ес-ен-еса која ће, како је трећи пут обећао, уследити већ до овог Видовдана - постане и мој и председник свих грађана Србије? Верујем да ће, ослобођен напредних страначких стега, Врховник престати да лаже (успут, и противуставно сеје панику и шири дефетизам!) грађане Србије како би захтев за повратак српских војника и полицајаца на Косово и Метохију значио - "улазак у рат са НАТО"! Очекујем да на такве идеје престане да одговара контрапитањем "шта би било кад би било", односно "а зар би нам КФОР и НАТО дозволили да вратимо наше војнике и полицајце на Косово?".

Ако је, још почетком 2002. године, покојни Зоран Ђинђић, као председник Владе (као "издајник", мерено језиком тадашњих Врховникових радикала), смео да упути захтев команданту Јужног крила НАТО-а да, у складу са Резолуцијом 1244, омогући повратак 999 српских војника и полицајаца на КиМ - чега се то плаши прехрабри Врховник данашњи? Ако је, још током Бечких преговора о Косову, 2007, Српско национално веће северног Косова могло да захтева од (Коштуничине) Владе Србије да од Савета безбедности тражи повратак хиљаду српских војника и полицајаца на КиМ, макар на територије на којима живе Срби; ако је чак и Де-есов министар за КиМ Горан Богдановића тада подржао такав захтев...

Ако у Резолуцији Савета безбедности 1244 пише: „Потврђује се да ће, после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2“... Ако тај Анекс 2, појашњава се да ће том, "договореном броју југословенског и српског особља" бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: "везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; обележавање/чишћење минских поља; одржавање присуства на местима српске културне баштине; одржавање присуства на главним граничним прелазима.“... Ако, коначно, у Резолуцији 1244 СБ УН (то је адреса на коју треба да куца председник и Влада Републике Србије, а не неки сервиси типа КФОР, а поготово НАТО, Вашингтон, Берлин или неко од осталих окупатора 17 одсто територије Србије), пише и ово: „Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде)...“ (Овде се помиње само НАДЗОР остваривања нашег права, а никакво НОВО ОДЛУЧИВАЊЕ И (НЕ)ДАВАЊЕ ДОЗВОЛЕ о повратку српских снага, јер је СБ то већ ОДЛУЧИО текстом Резолуције 1244 која је усвојена на 4011-ом састанку, одржаном 10. јуна 1999. године!)...

Уместо поновљеног питања зашто наш Врховник не сме чак ни да пита Савет безбедности (иако Србија тамо има два сигурна гласа са правом вета!) ништа на ту тему, хајде да се подсетимо како је то и зашто Стојадиновић, упркос победи од 306 према 67 (посланичких мандата) остао без премијерског места, без владе, али и без странке? Претпостављам да његов велики фан из 2020. управо учи на Стојадиновићевим грешкама...

То што је Стојадиновић, са грофом Ћаном, дубоко зашао у разговоре о томе да Италија, помогне проглашење "Велике Србије", а да Србија, заузврат, напусти западне (хрватске) крајеве Краљевине - био је повод да кнез намесник, по наговору Британаца, мандат за формирање нове владе не повери стварном победнику избора, него једном од његових дотадашњих министара, дојучерашњих климоглаваца, Драгиши Цветковићу, са задатком да "реши хрватско питање"! То ће Цветковић и учинити, коалицирајући, у августу 1938, са др Мачеком, када је потписан споразум Цветковић - Мачек, као почетак формализовања хрватске државне независности. Тада је формирана једнонационална Бановина Хрватска, једина таква у Југославији, у коју су ушле дотадашње Савска и Приморска бановина, али и срезови Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Древента, Травник и Фојница који су, до тада, припадали Дринској, Дунавској и Зетској бановини!

Тако је, после те велике изборне победе, окончан унутрашњи сукоб унутар Је-ре-зе између дотадашње Стојадиновићеве политике засноване на српско-муслиманско-словеначкој основи (Стојадиновић - Спахо - Корошец) и политике Стојадиновићевог дотадашњег министра Цветковића који је кандидовао српско-хрватску (Цветковић - Мачек) осовину која се заснивала на формирању, практично, "Велике Хрватске".

У фебруару 1940. године, Стојадиновић је, из протеста, основао Српску радикалну странку, у чијем програму је Цветковић - Мачеков пакт квалификован као државни удар, којим је од "не само од хрватских, већ и од чисто српских крајева створена држава Хрвата". Али, већ у априлу 1940, Стојадиновић који је, између осталог, био и Герингов интимус, али и франкофил, по налогу Енглеза, стрпан је прво у кућни притвор на Илиџи, потом прогнан из земље и интерниран на Маурицијус, где је провео Други светски рат.

Велико дипломатско заигравање и преигравање на велике улоге са велики највећим белосветским коцкарима, др Стојадиновић је, после Другог рата, наставио у Аргентини. Верујем зато да ће наш Врховник, 21. јуна, по принципу "у добру се не понеси", када буде избројао резултат адекватан Стојадиновићевом, са избора 11.12.1938, иако владалац и власник фантомске изборне листе „Александар Вучић – За нашу децу", у вечери изборног тријумфа најпре да погледа у пасуљ, тј. рејтинг, али не у онај са октроисаних избора - већ стратешки, визионарски, шта би иза брда могло да се ваља...

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)