Афере и немоћ наше интелектуалне заједнице

Свака наша афера, а ређају се као на покретној траци, поставља за наше друштво изузетно важно питање - имамо ли ми јавност, каква је њена стварна улога у нашем политичком животу и какве све последице афере производе и остављају. Већину њих врло брзо прекрије заборав и убрзани ритам наше дневне политике у којој нема места за суштинску улогу јавности – утврђивање правих факата и одговорности.

Осим медијске таблоидне прашине која остаје иза наших афера, оне врло брзо нестају из нашег видокруга, а друштвени проблеми се само наговештавају, али њихово решавање остаје ван утицаја и деловања јавности. Зато је све присутнији осећај да непрестано стојимо у месту и да нам се увек понављају исти проблеми и политички изазови.

Истине ради, треба рећи да су неке афере довеле до оставки, судских процеса, јаснијег сагледавања друштвених и социјалних проблема, али остаје отворено питање да ли наша крхка демократија може имати своје снажно упориште у делатној јавности јер у њеној основи се налази тежња ка развоју критичке свести и слободног дијалога који су у нашим условима само на површини друштва без дубљег утицаја и значаја.

Без обзира на то што се сви важнији политички актери залажу, пре свега декларативно, за подстицање и развој критичке свести, постоји једна јасна константа у нашој политичкој традицији – наше владајуће политичке структуре нису спремне да прихвате улогу јавности као једног од најважнијих коректива у систему контроле и поделе власти. У време изборне кампање сви се залажу за слободу медија и обуздавање политичких притисака, а чим нека странка или коалиција дође на власт, одмах се може видети да прво успоставља чврсту контролу и утицај на медијској сцени и да при томе није спремна да прихвати ни наговештаје истинског критичког дијалога. О томе нам сведочи и расправа која се води у нашој јавности поводом афере настале након анализе доктората министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. 

Постављање врло аргументованих увида који су довели у питање оригиналност овог докторског рада указујући при томе да је у питању плагијат изазвало је реакцију представника владајуће странке да се ради о покушају мафије и полиције да сруши министра унутрашњих послова баш у време када је он решио да спроведе опсежене кадровске промене, о безочном настојању да се отвори афера о плагијату која има за циљ напад на владу и премијера А. Вучића, да је на делу брижљиво координирана, озбиљно испланирана и обилато финансирана операција рушења угледа и рејтинга Вучића и његове владе.

Ове политички инструментализоване реакције, које штите пре свега углед и рејтинг владе и њеног свемогућег премијера, подсећају на нека стара и изгледа још непревладана времена једноумља и гашења критичке мисли. А ради се о врло једноставном питању - да ли ми имамо данас интелектуалну заједницу и универзитетске професоре који имају снаге, моралног интегритета и елементарног осећаја да је неопходно да бране изнад свега достојанство свог научног рада, али и дигнитет нашег образовања и просвете. Они би морали да буду творци и чувари утицаја јавности и критичке свести и слободе говора. Они то данас нису, као што су то показали и много пута до сада. Сетимо се само како је готово без отпора увођен изузетно рестриктиван и ретрогадан Закон о Универзитету у време владавине Милошевића и Српске радикалне странке.Још трагичније је што многи професори и са државних факултета учествују у давању легитимитета онима који својим деловањем управо делегитимишу и обесмишљавају сам процес високошколског образовања јер су део одређене политичке групације којој треба и производња докторских звања како би показала да она има способне и образоване кадрове који могу да воде земљу.

Ако из редова нашег министарства просвете и осталих просветних структура чујемо да не постоји механизам за утврђивање плагијата, онда ми признајемо немоћ нашег друштва да сачува и брани основне моралне и интелектуалне вредности. Када се ректор Мегатренд универзитета позива на аутономију Универзитета, онда је то врхунац фарсе и хипокризије јер је управо овај универзитет само врх леденог брега дугогодишње погубне појаве која доводи до девастирања и девалвирања нашег укупног образовног система.

Када су у Немачкој смењивани високи државни и партијски функционери за које је веома брзо и ефикасно утврђено да су плагизирали делове свог доктората, захтев за њихову оставку потписало је више од 400 универзитетских професора. У нашим оконостима изгледа да нема ко да поуздано утврди да ли је неки научни рад плагијат. Зато је сасвим на месту логично питање – где се дедоше наши универзитетски професори и ко треба да покрене и формира нашу јавност и тако омогући услове и претпоставке за развој и функционисање критичке мисли и слободни дијалог у друштву. Сетимо се само да у се време када је постојао једнопартијски систем управо на нашем универзитету водила дуготрајна борба за заштиту осам професора Филозофског факултета који су били одређени за партијски одстрел. Морала је држава да донесе посебан закон како би их одстранила са Универзитета и из наставе. Тим више је значајан отпор интелектуалне заједнице јер једино се тако јавност конституише као један од пресудних ослонаца и фактора нашег демократског друштва.

Постојање синдрома мегатрендизације не само нашег образовања је само израз дубоког и разарајућег процеса моралног растакања нашег друштва и његове све погубније деинтелектуализације. У исто време то је знак да у Србији постоји (што је део њеног историјског и политичког наслеђа) већинска интелектуална и политичка елита која ће увек бити на услузи свакој власти, али зато не постоји она која ће имати снаге и грађанске храбрости да буде снажна брана свакој политичкој узурпацији и бахатости и тиме показати да је спремна да се жртвује у одбрани свог интелектуалног, научног и људског достојанства и интегритета.

Док се то не деси, и даље ћемо немоћно посматрати како се нижу афере и мењају све фарсичнији и гротескнији актери на нашој не само политичкој сцени.