Činjenica da u godini jubileja - 20 godina od pada komunizma u istočnoj Evropi - mi i dalje rušimo komunizam, pokazuje da nešto ipak duboko antropološki nije u redu. I taj (neo)komunizam ne osećamo tamo gde bi on bio logičan i socijalno prihvatljiv - u sferi „udruženog rada“.

Samo 24 časa pre Tadićevog uspeha, Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa”, vratio se iz Mađarske praznih ruku. Ispada da je Tadić uzeo u ruku čarobni štapić i spasao nas. Predsednik Srbije se inače kreće po minskom polju ustavnih ovlašćenja i svako malo izlazi iz tih okvira.

Pred našim očima se troše poslednji ostaci autoriteta političara, medija, ali što je verovatno važnije, potrošile su se gotovo sve ideološke priče. Potrošena je priča o demokratiji, o reformama, pa i ona o evrointegracijama.

Opasna se igra zavrtela oko Vojvodine. Nemojmo se graditi nevešti, nemojmo da se pravimo da ne razumemo šta se dešava. Dinko Gruhonjić, HOS, NDI, "Treća vojvođanska konvencija" i ostali samo rade svoj posao.

Aktuelna vladajuća neprirodna koalicija je proterana u sam ugao ringa sa sve slabijim gardom da se odbrani od udaraca. Poslednji trzaji vlasti se prepoznaju u svojim kupovinama opozicionih funkcionera i lidera.

Dosledan srpski nacionalista svakako ne može biti privezak neprijateljskih sila niti biti vičan ubrizgavanju štetnih tuđinskih upliva u sopstveni narodni organizam.

Mađarskoj manjini je odavno trebalo političko jedinstvo, ali joj sada treba lider koji će umeti operativno da ostvari njene interese legitimnom političkom trgovinom, nezavisan, pouzdani saradnik, koji ne „hvata na buku“, a razvija dobre odnose sa partnerima.

Moglo bi se zaključiti i da je odzvonilo Draganu Šutanovcu i Mlađanu Dinkiću, što, naravno, ne mora biti tačno, kao ni u slučaju generalnog direktora RTS-a. Ova vrsta „kremljologije” će se umnožavati sa političkom konfuzijom u odnosima između koalicionih stranaka.