Teško da bi se u ovom trenutku Evropa mogla nazvati ičim bajkovitim – srpski pusti san o evropskoj rapsodiji u poslednje vreme postaje neka vrsta noćne more – odande stižu užasne vesti o propasti života desetina hiljada ljudi.

Vrlo je lepa misao Biljane Srbljanović kojom opisuje naše savremene političare: „...Živeti je lepo. A živeti lepo je najlepše.“ Ipak, možda bi trebalo nazreti i šta je to u savremenoj srpskoj politici „teško“. Teško je priznati grešku i boriti se za pravdu.

Kako je moguće da se oko nečega što je toliko bitno za jednu zemlju, a to je pokušaj njene federalizacije koji može dovesti i do secesije njenog „najbogatijeg" dela, ne vodi duga i žustra debata? Kako to da nikome previše ne smetaju ni državoliki članovi statuta?

Ništa se gore ne odražava na patriotska osećanja građana, pogotovo onda kada su pred njima velika iskušenja, od lošeg primera vladajućih. To naročito važi za primenjeni patriotizam. Za spremnost da se deluje i trpi, a ne samo misli i priča.

Tribina koja je ovde otkazana, na nekom američkom koledžu ne bi mogla da bude ni zakazana a da se najavljeni predavači prethodno ne uhapse a prisutni privedu na informativni razgovor.

Odakle nekim mlađim ljudima u Srbiji, nakon svih nevolja, ratova i žrtvi koje su našem narodu naneli nacisti uoči i tokom Drugog svetskog rata, ideja, glupost i drskost da sebe nazivaju "neonacistima" i na javnim mestima u crno obučeni pozdravljaju ostatak svoje nacije hitlerovim pozdravom?

Mislim da ne postoji slika koja ubedljivije govori o trenutnom defetizmu među Srbima, od one letošnje na kojoj se stojeći jedna pored druge smeše ''misice'' Srbije i Kosova.

„Evropska Vojvodina“, koja bi se po sličnom receptu, bilo poput Kosova ili Crne Gore, odvojila od Srbije, mogla bi iznova da reguliše svoj energetski i imovinski status. Domaćim evroutopistima nije važno što će Vojvodina ostati bez dotoka gasa.

Ako vlast u Srbiji strateški razmišlja o državnoj energetskoj strategiji, onda mora što pre da otvori i „zapadni prolaz” do istočnih polja nafte i gasa.