Naš zdravstveni sistem baziran je na konfliktu interesa (isti lekari rade u državnom i privatnom sektoru), u kojem je korupcija ozakonjena (lista čekanja se, prema zakonskoj odredbi, preskače uz plaćanje), gde se direktori postavljaju uz blagoslov partijskih, a ne stručnih krugova.

Da li je samo policajac koji je zamahivao pendrekom kriv za smrt Panića? Pošto ni posle godinu dana ne znamo krivca, očigledno je da on ima neku vrstu saučesnika. Njegovi saučesnici su svi odgovorni iz tužilaštva i policije, koji nisu sproveli poštenu istragu. 

Odbrana prava na dolazak Tompsona, preko mreže kablovskih operatera, u srpske domove, samo je pervertirani izraz stanovišta koje je odavno izgubilo vezu sa stvarnošću. Ono i nas hoće da uvuče u svoj nadrealni svet, u kome je normalno ono što nije normalno, a nenormalno ono što je normalno.

Prisetite se bezbrojnih poziva dekama, bakama mamama i tatama da glasaju kako im deca kažu. Sve za bolju budućnost dece, jer deca bolje razumeju i shvataju vreme u kome žive i na koji način da dostignu evropski san u sopstvenoj zemlji. I poče pritisak starije i baš stare da slušaju svoju golobradu decu.

Kada je, pre nekoliko godina, počeo rat Kurira i nekih drugih štampanih medija sa ministrom Mlađanom Dinkićem, ali i nekim drugim najvišim funkcionerima u Srbiji, sasvim je bilo jasno da će žrtava biti na sve strane. Tako smo došli do današnjeg Dana D. Od ishoda glasanja strahuju svi.

Kada dođe vreme da se obaveste gledaoci RT Vojvodine o sutrašnjem vremenu, na ekranu se prikaže karta Vojvodine sa nazivima većih gradova i animiranom kišom ili suncem. Kiša pada samo do Save i Dunava a sunce sija samo iznad Fruške gore.

Stvar je tako postavljena da se Srbija dok „grabi“ ka EU, a pošto se zna da neće tek tako priznati novu državu, konstantno suočava sa nametnutom i „neizbežnom stvarnošću“. Svaki novi ugovor koji državu približava Evropi potpisuje se sa Srbijom bez Kosova i Metohije.

Dobrica ili Latinka - to nije i ne mora biti jedini srpski izbor. Ta dilema je lažna, kao što je lažna i podela koju Druga Srbija unosi u naše društvo. Ne postoje dve Srbije. Postoji samo Druga Srbija, kao ideloški bunker iz koga se puca na sve što se napolju kreće.

Učestale posete sve jasnije ukazuju da će Srbija u ovoj geopolitičkoj stisci pokušati da zaigra na kartu nesvrstanih. Usudio bih se reći, za Srbiju danas gotovo da i nema drugog puta – sem „trećeg puta“. I to kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Što pre to svi uvide, biće bolje za sve.

Pitao bih gospodina premijera zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su kobnije? Tragičnije? Odnose više života?