Svekoliko odustajanje u strategijama, razvojnim projektima, besomučno zaduživanje budućnosti i stavljanje dužničke omče Srbiji oko vrata svedoči o moralu sadašnje vlasti. Zato su izbori rešenje.

Uz uvažavanje argumenata koji su navedeni u svrhu odbrane najnovijih spoljnopolitičkih poteza MIP-a, ti potezi su, uz izvesne ograde, ipak umniji od onih koji su se povlačili u periodu od 1989. do 2000. i od 2000. pa sve do 2007. godine. 

Neke sličnosti između onoga što je govorio Nedić i što danas govori Druga Srbija zaista su upadljive. "Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru", upozoravao je Milan Nedić Srbe, "nemoj da se mešamo u tuđe stvari, gledajmo svoje interese". Politika, treba da bude "najkrući izraz stvarnosti i razuma".

Jovanovićev diskurs je revolucionaran i isključiv, a njegova partija izuzetno podseća na boljševike iz vremena obrazovanja ruskog parlamentarizma. Odnosi vlast-opozicija nerelevantni su, dokle god se država usmerava ka „svetlim horizontima“.

Ako je Tadić napravio radikalan zaokret ka Moskvi i Pekingu, a po svoj prilici jeste, koliko nas košta što takav zaokret nije napravio pre godinu i po dana, kada mu je ključni partner u vlasti bila DSS, neuporedivo korisnija za kontakte sa Moskvom i Pekingom nego Čanak, Dinkić, Krkobabić i Ugljanin?

Jasno je da Sonja Biserko ne ispunjava osnovni uslov za dobijanje nagrade jer se ona i ne zalaže za slobodu i jednakost svih ljudi, budući da se prava Srba i njihove žrtve ne tretiraju jednako kao prava i žrtve drugih naroda.

Podizanje spomenika „turskoj vojsci“ na Vezircu bilo bi provokacija, možda čak i uvreda Republike Turske, sekularne, moderne zemlje, čije je bitno obeležje to što je odbacila državno-pravni kontinuitet otomanskog carstva.

Očigledno je da predsednik Republike pokreće rešavanje pitanja koja nisu u njegovoj neposrednoj nadležnosti. Vlada i njen predsednik više funkcionišu kao deo Narodne kancelarije predsednika Republike, nego kao najviša izvršna vlast.

Iz Koštuničine političke i lične sudbine dve vrste pouka se mogu izvući. Prvu bi trebalo da izvuče sam Koštunica. Ovo je poslednji čas da pokuša da politički spase sebe, stranku i nacionalni projekat "trećeg puta".

Naša privatizacija je ispunila svoj krug, od slavljeničke privatizacije „Sartida“ do ponižavajućih ponuda za Beogradski sajam. Poniženje i osećaj gubitništva ostali su kao belezi na poprištu naše "uspešne" privatizacije.