У једном су, ипак, у праву творци “Преокрета” – Србија је заиста протраћила бројне шансе када је реч о Косову и преко јој је потребна “нова политичка храброст”. Она се, међутим, не огледа у једноставном одрицању од легитимних државних интереса, већ у проналажењу дипломатске мудрости.

Ко то данас призива нову Олују која би етнички очистила север Косова? Али то не интересује ЛДП као дисциплиновану бриселску секцију јер они треба да утру пут за прихватање истине да је Косово изгубљено и да треба прихватити реалност тзв. државних граница Косова.

Српски парламент у Београду није прихватио предлог опозиције да се расправља о злочину у селу Добруша. „Снаге Кфора и Еулекса имају пуну подршку ЕУ у успостављању владавине права и слободе кретања на Косову“, рекла је Маја Коцијанчич.

Прихватајући право албанском народу на уједињење, ја прихваћам и право других на уједињење, у конкретном случају и српском народу. Не бих се уопће чудио, те ћу сматрат за нормално ако би ускоро у Републици Српској у БиХ, одржати референдум и она припојити Србији.

Узалудно је очекивати да ће брутално кршење људских права Срба на Косову и Метохији бити повод нашим заговорницима људских права да се заложе за поштовање људских права српског народа, како то иначе тако приљежно чине када треба Србију оптужити.

Да је овде реч о томе, може се видети на системском разбијању како СФРЈ, тако и потискивању само српске стране од почетка распада СФРЈ, па до данас, са тенденцијом даљег развоја на штету те српске стране. Та систематичност и постепеност подсећа на „домино ефекат“.

Руски амбасадор је рекао да је збуњен јер НАТО, КФОР и Еулекс планирају да доведу косовске царинике на прелазе на северу Косова , а из публике није постављено ни једно једино питање.

У модерно уређеним друштвима, ваљда то знају и министар и надређени, постоји институт оставке и опозива. Не, то је у постоктобарској Србији нешто на што се, зарад очувања крхке власти и симболичне парламентарне већине, и не помишља. Али зато чинимо нешто треће.