2013. iz ugla NSPM

Događaji godine:

1. „Briselski sporazum“ Beograda i Prištine i izbori na severu KiM

2. Početak radova na Južnom toku

3. Proglašenje neustavnosti Statuta Vojvodine

4. Početak suđenja Miroslavu Miškoviću

5. Skandal sa provalom i poništavanjem „male mature“

Spoljnopolitički događaji godine:

1. Neuspeh udruženih snaga SAD, EU, Saudijske Arabije, Izraela, Turske i Al Kaide da sruše režim Bašara el Asada u Siriji.

2. Odustajanje Ukrajine od potpisivanja sporazuma sa EU

3. „Afera Snouden“ i obelodanjivanje američke špijunske mreže širom sveta

4. Državni udar u Egiptu i smena lidera Muslimanskog bratstva Mohameda Morsija

5. Teroristički napadi u Volgogradu

Političar godine:

1. Aleksandar Vučić – najmoćniji čovek u Srbiji, prošle godine za njega smo napisali: „svi ga podržavaju i svi ga se plaše; neobičan spoj radikalske metodologije i evropske ideologije“; ove godine ga svi još više podržavaju i svi ga se još više plaše; izgradio političko-stranačku imperiju na populističkoj „borbi protiv korupcije“ (tačnije, na hapšenju i medijskom progonu Miškovića), na podršci Vašingtona i Brisela (tačnije, na podršci njihovih ovdašnjih medijskih i političkih marioneta), i na strahu opozicije i potencijalnih kritičara od napada tabloida (tačnije, na teroru njihovih dirigovanih kampanja po nalogu vlasti); povećana moć kod Vučića praćena je teško prikrivanim uvećavanjem lične arogancije i osionosti, rastom uverenja u vlastitu istorijsku i reformsku „misiju“, te gubitkom kontakta sa realnošću; u 2014. godinu ulazi sa šansama da legalizuje svoj nezvanični status gospodara Srbije; cena koju će Srbija morati da plati kako bi ta ambicija bila zadovoljena videće se tačno tek negde krajem ove godine (a, u najgorem slučaju – ukoliko svi budu samo sedeli i „čekali da oluja prođe“ –  možda i krajem ove decenije), ali sigurno neće biti mala.

2. Ivica Dačić – i pored slikanja sa Hašimom Tačijem i neprestanog političkog potkopavanja koje mu priređuje propagandna mašinerija prvog potpredsednika vlade, zasad očuvao i rejting i vladu; sredinom godine uspešno prebrodio pripremljenu minu u vidu rekonstrukcije vlade, izbacivši iz nje veštim manevrom Mlađana Dinkića i neke moguće konkurente iz vlastite stranke; vešto balansirao u srpskom javnom mnjenju između lojalne kolaboracije sa Vašingtonom i Briselom i neobaveznog verbalnog flerta sa Moskvom; uglavnom zadržao stare pristalice i – sem Mlađana Dinkića – nije stekao nove neprijatelje; u očekivanim turbulencijama oko novih izbora i vlade uzda se i dalje u svoju osvedočenu veštinu preživljavanja, ali i u nestrpljenje i greške glavnog suparnika; ako politički preživi 2014, živeće dugo.

3. Lazar Krstić – u ovo doba prošle godine nepoznat mladi pripravnik u prestižnoj američkoj kompaniji, a u međuvremenu postao medijska maskota i simbol Vučićevih „ekonomskih reformi“; iako se njegova pojava i nastup, u najboljem slučaju, mogu oceniti kao komični, bledi i neubedljivi, uslužni mediji su hitro krenuli da pletu bajke o njegovim stručnim i muškim kvalitetima; kao neoliberalni entuzijasta odmah oporezovao plate lekara i profesora u javnom sektoru (penzije mu, zasad, nisu dali, zbog eventualnih izbora), i tako se kandidovao za „žrtvenog jarca“ u nekom od sledećih demagoških zaokreta PPV-a; ipak, mišljenja o njegovoj političkoj autonomnosti su podeljena između onih koji ga vide kao ad hoc izum Vučićevog kadrovskog voluntarizma, do onih koji ga vide kao specijalnog ekonomskog namesnika „Imperije“ za Srbiju (mada je njegov kolega Radulović verovatniji kandidat za tu ulogu); u svakom slučaju, njegov rok trajanja biće dosta ograničen, ali već samo njegovo postavljenje, praktično, iz školske klupe na najodgovornije mesto u državi predstavlja uvredu i šamar za struku i generacije srpskih ekonomskih i finansijskih stručnjaka.

4. Rasim Ljajić – političar koji uspešno pliva u svim strujama i vrtlozima vlasti na burnom okeanu srpske politike; već godinama, po kredibilnim istraživanjima javnog mnjenja, nalazi se među prvom trojicom najpopularnijih srpskih političara – s tim što se ostala dvojica menjaju, a on ostaje; najveće iznenađenje opštinskih izbora na Voždovcu: njegova stranka čak ostavila iza sebe DSS, URS, LDP i SRS; iako se trenutno verovatno nalazi na samoj ivici republičkog cenzusa, teško da će se odvažiti da ide samostalno na republičke izbore; zato će i dalje biti samo najpoželjnija „udavača“ na sledećim izborima – i u sledećoj vladi.

5. Boris Tadić; posle kraha koji je doživeo u 2012.  godini – kada je, u godišnjem pregledu NSPM, ocenjen kao „apsolutni gubitnik u svim kategorijama – u jednoj godini izgubio predsedničku, premijersku i stranačku trku“ – u 2013. doživeo primetni politički oporavak i, praktično, ponovo istakao kandidaturu za lidera stranke i partnera PPV-a u vlasti; šansu dobio zahvaljujući ubrzanoj eroziji moći Dragana Đilasa i DS-a, što je podstaklo strane i domaće arhitekte srpske politike da počnu ponovo da razmišljaju o njemu; svoj povratak začinio brojnim „konstruktivnim“ izjavama – od poziva da se otvori pitanje pristupanja Srbije NATO, do poziva da se što pre promeni Ustav – čime je javno demonstrirao svoju pokajničku „eldepeizaciju“ i oslobađanje od ranijih „natruha (polu)patriotizma“; ipak, njegove realne šanse da može da odigra važnu političku ulogu u 2014. ipak su više u kategoriji „političkog zeca“ (kao nekada Čedomir Jovanović i LDP) – da ubrzava trku ili da je usmeri u željenom pravcu – nego u kategoriji relativno autonomnih političkih aktera.

Politički gubitnik godine

1. Dragan Đilas, smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda, na kome je zasnivao prestiž i realnu političku moć; torpedovanog ličnog rejtinga, usled dugotrajne i bezobzirne kampanje tabloidne mašinerije, ulazi u (potencijalno) izbornu godinu na čelu stranke koja ipak pruža kakav-takav otpor (mada uglavnom slab i nevešt) totalitarnim ambicijama nosioca režima; usled toga percipiran od strane PPV-a kao glavni oponent, pa je neprestani cilj sasređene tabloidne paljbe i laka meta svih SNS aspiranata za neku od režimskih sinekura; njegove realne šanse za oporavak u 2014. ograničene su brojnim korupcionaškim aferama u vlastitom okruženju, kao i ličnim odbijanjem da se uključi u dominantnu političku trku „ko da više Vašingtonu i Briselu“; glavni kandidat za gubitnika i u 2014; ali ako kojim čudom uspe da je politički preživi, moći će se reći nešto slično kao i za Dačića.

2. Tomislav Nikolić – pao u potpuni zasenak svog „političkog sina“, kako u javnosti, tako i u stranci; njegova „platforma o Kosovu“, pred Briselski sporazum, suštinski ignorisana od strane Vašingtona, Brisela, ali i Beograda (premijera i PPV-a), instrumentalizovana je kao propagadna „dimna zavesa“ za docniju briselsku kapitulaciju; kasnije pokajnički podržao Briselski sporazum i politički „pokrio“ njegove potpisnike; ponovo počeo da „patriotiše“ i flertuje sa Moskvom tek kada su se Vašington i Brisel, nakon Briselske kapitulacije, „zaljubili“ u Vučića i sasvim potisnuli Nikolića na margine državne politike, ali i kada mu je Putin održao lekciju o „Južnom toku“; zbog neautentičnog „državničkog“ ponašanja, kontroverznih izjava i usredsređenosti na dvorske intrige, izgubio mnogo od ugleda predsednika i „pobednika nad Tadićevim žutim režimom“; čim pokuša da se malo oglasi, odmah ga na nož sačekuju Vučiću i Zapadu verni tabloidi, kao i funkcioneri njegove „rođene“ stranke, koje je doveo na vlast; sem strpljenja i bezbedne fotelje (mada to nisu beznačajni aduti), nema većih potencijala da u 2014. može parirati Vučiću i zaustaviti eroziju vlastite moći; zbog toga je, takođe, jedan od kandidata za gubitnika i u narednom godišnjem pregledu – drugačiji ishod je moguć, ali ne i mnogo verovatan. Po količini pretrpljenih udaraca i neuspeha, Đilas jeste šampion među gubitnicima u 2013. ali Nikolić je, iz koga god ugla gledano, pr(a)vo „razočaranje godine“. 

3. Vojislav Koštunica – dopustio da bude obmanut naprednjačkim „patriotizmom“ (naivnost ili nešto drugo?) i Nikolićevom „platformom o Kosovu“, te je tako i sam postao deo propagandne dimne zavese režima uoči Briselske kapitulacije; pružio mlak i loše organizovan otpor Briselskom sporazumu i povlačenju srpskih državnih institucija sa severa KiM (nesposobnost ili nešto drugo?), nije inicirao, ili je čak opstruirao, okupljanje patriotske opozicije režimu, pa je tako izgubio na ugledu u patritskom javnom mnjenju; njegov DSS, iako jedina evroskeptička stranka u parlamentu, pa onda i u javnosti – u situaciji kada je 30% biračkog tela protiv ulaska u EU, a pogotovo po cenu predaje Kosova – jedva prelazi cenzus kako u istraživanjima javnog mnjenja, tako i na lokalnim izborima (ili čak ostaje ispod cenzusa, kao u Kostolcu, Vrbasu ili Odžacima); bez mnogo izgleda da izbegne dalju marginalizaciju i političko tavorenje i u 2014. godini; od nacionalnog lidera dospeo u ponižavajuću situaciju da čeka na milost i zajedno sa Čedomirom Jovanovićem sakuplja mrvice vlasti ispred Vučićevog kabineta.

4. Vojislav Šešelj – potpuno politički skrajnut, njegova stranka zabeležila vrlo loše rezultate na lokalnim izborima, što je još dodatno ubrzalo stranačku eroziju i unutrašnje tenzije; krajem godine ušao u borbu za goli život, pa je razumljivo da više nema neophodne energije za stranku i politiku; sumornih političkih izgleda i u bližoj budućnosti.

5. Čedomir Jovanović – izgubio raniju poziciju ljubimca Vašingtona i Brisela, nije uspeo da svoju ozbiljno posustalu stranku fuzioniše sa, takođe oslabelim, DS-om, na lokalnim izborima jedva prelazi cenzus, a često ostaje i ispod njega, i sada održava stranku na površini samo zahvaljujući očekivanju da će ga strane arhitekte srpske politike ugurati u narednu Vučićevu vladu; to očekivanje nije bez ikakve osnove, mada Tadićev „kambek“, sa drugosrbijanskim političkim licem, možda može pomrsiti konce i LDP-u (osim ukoliko „arhitekti“ ne odluče da ih integrišu); kako stvari sada stoje, i Jovanović će u 2014. pre da tavori, nego što će moći da popravi rejting sebi i stranci – ali će, po svemu sudeći, to Jovanoviću biti mnogo manje bitno od povoljnih poslovnih bilansa „Fidelinke“.

Dnevne novine (politička rubrika)

- Politika

- Večernje novosti

- Danas

Politički nedeljnici

- Svedok

- Pečat

- Vreme

Politički novinari:

- Milan Milošević (Vreme) 

- Suzana Trninić – „Kažiprst“ (B-92)  

- Nataša Jovanović (Pečat)

- Jelena Tasić (Danas)

- Milan Dinić (Svedok)

- Miodrag Zarković (Pečat)

Kolumnisti:

- Cvijetin Milivojević (Danas, Naše novine)

- Miroslav Lazanski (Politika)

- Dragoljub Žarković (Vreme, Blic)

- Vojislav Žanetić (Novosti)

- Dragoljub Petrović (Danas, Nedeljnik)

Politička TV emisija:

1. „Utisak nedelje“ – Olja Bećković (PG Mreža, TV B92)

2. „Stav Srbije“ – Dragan Bujošević (TV Prva)

3. „Ćirilica“ – Milomir Marić (TV Hepi)

4. „Pitanja i odgovori“ – Olivera Miletović (Palma plus)

5. „Problem“ – Predrag Sarapa (St.B)

Najbolja politička radio-emisija:

1. Agora – Snežana Bićanin (Radio Beograd 2)

2. Rečeno-prećutano – grupa autora (Radio Beograd 2)

3. Sedmica – Zoran Prodanović (Radio Beograd 1)

Karikaturista:

- Marko Somborac (Blic)

Medijsko-politički treš godine:

1. Kampanja medijskog spinovanja, na čelu sa „javnim servisom“, kojom je od javnosti skriven sadržaj i suština „Briselskog sporazuma“ Beograda i Prištine, a protivnici predaje severa KiM proglašeni za „Tačijeve saučesnike“.  

2. „LDP-izacija“ SNS-a i „SNS-izacija“ Čedomira Jovanovića

3. Tabloidi kao „službeni glasnici“ i udarne pesnice režimskog  „novinarstva“ i „evropske Srbije“.

4. Petar Luković i "E-novine" – pretvaranje ovog tradicionalno vulgarnog i autošovinističkog „drugosrbijanskog“ sajta u mesto obožavanja lika i dela Aleksandra Vučića.

 5. Evolucija doskora patriotskih medija i analitičara u branitelje „lika i dela“ PPV-a i zaluđivače javnog mnjenja i preostalih patriotskih glasača SNS-a.

6. Otkazivanje svečane akademije u čast dva veka od rođenja Njegoša zato što vlada nije dala ni dinar za tu najvažniju kulturnu manifestaciju u 2013. godini.