2013. из угла НСПМ

Догађаји године:

1. „Бриселски споразум“ Београда и Приштине и избори на северу КиМ

2. Почетак радова на Јужном току

3. Проглашење неуставности Статута Војводине

4. Почетак суђења Мирославу Мишковићу

5. Скандал са провалом и поништавањем „мале матуре“

Спољнополитички догађаји године:

1. Неуспех удружених снага САД, ЕУ, Саудијске Арабије, Израела, Турске и Ал Каиде да сруше режим Башара ел Асада у Сирији.

2. Одустајање Украјине од потписивања споразума са ЕУ

3. „Афера Сноуден“ и обелодањивање америчке шпијунске мреже широм света

4. Државни удар у Египту и смена лидера Муслиманског братства Мохамеда Морсија

5. Терористички напади у Волгограду

Политичар године:

1. Александар Вучић – најмоћнији човек у Србији, прошле године за њега смо написали: „сви га подржавају и сви га се плаше; необичан спој радикалске методологије и европске идеологије“; ове године га сви још више подржавају и сви га се још више плаше; изградио политичко-страначку империју на популистичкој „борби против корупције“ (тачније, на хапшењу и медијском прогону Мишковића), на подршци Вашингтона и Брисела (тачније, на подршци њихових овдашњих медијских и политичких марионета), и на страху опозиције и потенцијалних критичара од напада таблоида (тачније, на терору њихових диригованих кампања по налогу власти); повећана моћ код Вучића праћена је тешко прикриваним увећавањем личне ароганције и осионости, растом уверења у властиту историјску и реформску „мисију“, те губитком контакта са реалношћу; у 2014. годину улази са шансама да легализује свој незванични статус господара Србије; цена коју ће Србија морати да плати како би та амбиција била задовољена видеће се тачно тек негде крајем ове године (а, у најгорем случају – уколико сви буду само седели и „чекали да олуја прође“ –  можда и крајем ове деценије), али сигурно неће бити мала.

2. Ивица Дачић – и поред сликања са Хашимом Тачијем и непрестаног политичког поткопавања које му приређује пропагандна машинерија првог потпредседника владе, засад очувао и рејтинг и владу; средином године успешно пребродио припремљену мину у виду реконструкције владе, избацивши из ње вештим маневром Млађана Динкића и неке могуће конкуренте из властите странке; вешто балансирао у српском јавном мњењу између лојалне колаборације са Вашингтоном и Бриселом и необавезног вербалног флерта са Москвом; углавном задржао старе присталице и – сем Млађана Динкића – није стекао нове непријатеље; у очекиваним турбуленцијама око нових избора и владе узда се и даље у своју осведочену вештину преживљавања, али и у нестрпљење и грешке главног супарника; ако политички преживи 2014, живеће дуго.

3. Лазар Крстић – у ово доба прошле године непознат млади приправник у престижној америчкој компанији, а у међувремену постао медијска маскота и симбол Вучићевих „економских реформи“; иако се његова појава и наступ, у најбољем случају, могу оценити као комични, бледи и неубедљиви, услужни медији су хитро кренули да плету бајке о његовим стручним и мушким квалитетима; као неолиберални ентузијаста одмах опорезовао плате лекара и професора у јавном сектору (пензије му, засад, нису дали, због евентуалних избора), и тако се кандидовао за „жртвеног јарца“ у неком од следећих демагошких заокрета ППВ-а; ипак, мишљења о његовој политичкој аутономности су подељена између оних који га виде као ad hoc изум Вучићевог кадровског волунтаризма, до оних који га виде као специјалног економског намесника „Империје“ за Србију (мада је његов колега Радуловић вероватнији кандидат за ту улогу); у сваком случају, његов рок трајања биће доста ограничен, али већ само његово постављење, практично, из школске клупе на најодговорније место у држави представља увреду и шамар за струку и генерације српских економских и финансијских стручњака.

4. Расим Љајић – политичар који успешно плива у свим струјама и вртлозима власти на бурном океану српске политике; већ годинама, по кредибилним истраживањима јавног мњења, налази се међу првом тројицом најпопуларнијих српских политичара – с тим што се остала двојица мењају, а он остаје; највеће изненађење општинских избора на Вождовцу: његова странка чак оставила иза себе ДСС, УРС, ЛДП и СРС; иако се тренутно вероватно налази на самој ивици републичког цензуса, тешко да ће се одважити да иде самостално на републичке изборе; зато ће и даље бити само најпожељнија „удавача“ на следећим изборима – и у следећој влади.

5. Борис Тадић; после краха који је доживео у 2012.  години – када је, у годишњем прегледу НСПМ, оцењен као „апсолутни губитник у свим категоријама – у једној години изгубио председничку, премијерску и страначку трку“ – у 2013. доживео приметни политички опоравак и, практично, поново истакао кандидатуру за лидера странке и партнера ППВ-а у власти; шансу добио захваљујући убрзаној ерозији моћи Драгана Ђиласа и ДС-а, што је подстакло стране и домаће архитекте српске политике да почну поново да размишљају о њему; свој повратак зачинио бројним „конструктивним“ изјавама – од позива да се отвори питање приступања Србије НАТО, до позива да се што пре промени Устав – чиме је јавно демонстрирао своју покајничку „елдепеизацију“ и ослобађање од ранијих „натруха (полу)патриотизма“; ипак, његове реалне шансе да може да одигра важну политичку улогу у 2014. ипак су више у категорији „политичког зеца“ (као некада Чедомир Јовановић и ЛДП) – да убрзава трку или да је усмери у жељеном правцу – него у категорији релативно аутономних политичких актера.

Политички губитник године

1. Драган Ђилас, смењен са места градоначелника Београда, на коме је заснивао престиж и реалну политичку моћ; торпедованог личног рејтинга, услед дуготрајне и безобзирне кампање таблоидне машинерије, улази у (потенцијално) изборну годину на челу странке која ипак пружа какав-такав отпор (мада углавном слаб и невешт) тоталитарним амбицијама носиоца режима; услед тога перципиран од стране ППВ-а као главни опонент, па је непрестани циљ сасређене таблоидне паљбе и лака мета свих СНС аспираната за неку од режимских синекура; његове реалне шансе за опоравак у 2014. ограничене су бројним корупционашким аферама у властитом окружењу, као и личним одбијањем да се укључи у доминантну политичку трку „ко да више Вашингтону и Бриселу“; главни кандидат за губитника и у 2014; али ако којим чудом успе да је политички преживи, моћи ће се рећи нешто слично као и за Дачића.

2. Томислав Николић – пао у потпуни засенак свог „политичког сина“, како у јавности, тако и у странци; његова „платформа о Косову“, пред Бриселски споразум, суштински игнорисана од стране Вашингтона, Брисела, али и Београда (премијера и ППВ-а), инструментализована је као пропагадна „димна завеса“ за доцнију бриселску капитулацију; касније покајнички подржао Бриселски споразум и политички „покрио“ његове потписнике; поново почео да „патриотише“ и флертује са Москвом тек када су се Вашингтон и Брисел, након Бриселске капитулације, „заљубили“ у Вучића и сасвим потиснули Николића на маргине државне политике, али и када му је Путин одржао лекцију о „Јужном току“; због неаутентичног „државничког“ понашања, контроверзних изјава и усредсређености на дворске интриге, изгубио много од угледа председника и „победника над Тадићевим жутим режимом“; чим покуша да се мало огласи, одмах га на нож сачекују Вучићу и Западу верни таблоиди, као и функционери његове „рођене“ странке, које је довео на власт; сем стрпљења и безбедне фотеље (мада то нису безначајни адути), нема већих потенцијала да у 2014. може парирати Вучићу и зауставити ерозију властите моћи; због тога је, такође, један од кандидата за губитника и у наредном годишњем прегледу – другачији исход је могућ, али не и много вероватан. По количини претрпљених удараца и неуспеха, Ђилас јесте шампион међу губитницима у 2013. али Николић је, из кога год угла гледано, пр(а)во „разочарање године“. 

3. Војислав Коштуница – допустио да буде обманут напредњачким „патриотизмом“ (наивност или нешто друго?) и Николићевом „платформом о Косову“, те је тако и сам постао део пропагандне димне завесе режима уочи Бриселске капитулације; пружио млак и лоше организован отпор Бриселском споразуму и повлачењу српских државних институција са севера КиМ (неспособност или нешто друго?), није иницирао, или је чак опструирао, окупљање патриотске опозиције режиму, па је тако изгубио на угледу у патритском јавном мњењу; његов ДСС, иако једина евроскептичка странка у парламенту, па онда и у јавности – у ситуацији када је 30% бирачког тела против уласка у ЕУ, а поготово по цену предаје Косова – једва прелази цензус како у истраживањима јавног мњења, тако и на локалним изборима (или чак остаје испод цензуса, као у Костолцу, Врбасу или Оџацима); без много изгледа да избегне даљу маргинализацију и политичко таворење и у 2014. години; од националног лидера доспео у понижавајућу ситуацију да чека на милост и заједно са Чедомиром Јовановићем сакупља мрвице власти испред Вучићевог кабинета.

4. Војислав Шешељ – потпуно политички скрајнут, његова странка забележила врло лоше резултате на локалним изборима, што је још додатно убрзало страначку ерозију и унутрашње тензије; крајем године ушао у борбу за голи живот, па је разумљиво да више нема неопходне енергије за странку и политику; суморних политичких изгледа и у ближој будућности.

5. Чедомир Јовановић – изгубио ранију позицију љубимца Вашингтона и Брисела, није успео да своју озбиљно посусталу странку фузионише са, такође ослабелим, ДС-ом, на локалним изборима једва прелази цензус, а често остаје и испод њега, и сада одржава странку на површини само захваљујући очекивању да ће га стране архитекте српске политике угурати у наредну Вучићеву владу; то очекивање није без икакве основе, мада Тадићев „камбек“, са другосрбијанским политичким лицем, можда може помрсити конце и ЛДП-у (осим уколико „архитекти“ не одлуче да их интегришу); како ствари сада стоје, и Јовановић ће у 2014. пре да тавори, него што ће моћи да поправи рејтинг себи и странци – али ће, по свему судећи, то Јовановићу бити много мање битно од повољних пословних биланса „Фиделинке“.

Дневне новине (политичка рубрика)

- Политика

- Вечерње новости

- Данас

Политички недељници

- Сведок

- Печат

- Време

Политички новинари:

- Милан Милошевић (Време) 

- Сузана Трнинић – „Кажипрст“ (Б-92)  

- Наташа Јовановић (Печат)

- Јелена Тасић (Данас)

- Милан Динић (Сведок)

- Миодраг Зарковић (Печат)

Колумнисти:

- Цвијетин Миливојевић (Данас, Наше новине)

- Мирослав Лазански (Политика)

- Драгољуб Жарковић (Време, Блиц)

- Војислав Жанетић (Новости)

- Драгољуб Петровић (Данас, Недељник)

Политичка ТВ емисија:

1. „Утисак недеље“ – Оља Бећковић (ПГ Мрежа, ТВ Б92)

2. „Став Србије“ – Драган Бујошевић (ТВ Прва)

3. „Ћирилица“ – Миломир Марић (ТВ Хепи)

4. „Питања и одговори“ – Оливера Милетовић (Палма плус)

5. „Проблем“ – Предраг Сарапа (Ст.Б)

Најбоља политичка радио-емисија:

1. Агора – Снежана Бићанин (Радио Београд 2)

2. Речено-прећутано – група аутора (Радио Београд 2)

3. Седмица – Зоран Продановић (Радио Београд 1)

Карикатуриста:

- Марко Сомборац (Блиц)

Медијско-политички треш године:

1. Кампања медијског спиновања, на челу са „јавним сервисом“, којом је од јавности скривен садржај и суштина „Бриселског споразума“ Београда и Приштине, а противници предаје севера КиМ проглашени за „Тачијеве саучеснике“.  

2. „ЛДП-изација“ СНС-а и „СНС-изација“ Чедомира Јовановића

3. Таблоиди као „службени гласници“ и ударне песнице режимског  „новинарства“ и „европске Србије“.

4. Петар Луковић и "E-novinе" – претварање овог традиционално вулгарног и аутошовинистичког „другосрбијанског“ сајта у место обожавања лика и дела Александра Вучића.

 5. Еволуција доскора патриотских медија и аналитичара у бранитеље „лика и дела“ ППВ-а и залуђиваче јавног мњења и преосталих патриотских гласача СНС-а.

6. Отказивање свечане академије у част два века од рођења Његоша зато што влада није дала ни динар за ту најважнију културну манифестацију у 2013. години.