На једном плакату пише: „Србија се налази на Балкану. Балкан у Европи. Европу представљају европски народи. Србија мора постати члан европске породице народа... Србија није изоловано острво... Србија је саставни део Европе“.

У Србији нема антифашистичких покрета налик западноевропским. Код нас не постоје организоване групе тзв. активних антифашиста. Што се профашистичких групица тиче, њих има али су маргиналне – како у погледу бројности, тако и друштвеног значаја. 

Иако је ЕУ пожурила да у року од 24 сата „прими к знању” једнострану одлуку Приштине, она до данашњег дана није „примила к знању” одлуку Београда да поништи тај акт.

На сцену је изашла генерација која мења стереотип по коме у Србији расте генерација анационалних, аполитичних девојака и момака које само занимају шенгенске визе, авганистански прах и хонгконшки плазма екрани. Али, колико су „нови клинци” несклони аутизму естаблишмента деведесетих, толико им је мука и од демократске кооперативности” пред силом „која ни Бога не моли” – и што се претвара у понижавајућу снисходљивост

Данас не само да ствари стоје суштински другачије по свим основама (осим што је руска култура и даље неправедно маргинализована у Србији), већ се некада озлоглашено „Русија и Кина“ на сав глас понавља можда и учесталије него у златна времена бомбардовања.

Дакле, насупрот званичној верзији и њеној јеретичкој алтернативи, рекао бих да је Ђинђић постао жртва несрећног споја прилика (пост)милошевићевске Србије и властитог политичког темперамента.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.