Zašto je veći deo onoga što se govori u Drugoj Srbiji, osobito trenutno, jedan ogroman ad hominem argument koji treba da spreči da se neki plodan razgovor povede?

Treba imati u vidu i sledeće: nesumnjivi politički potencijal SNS da dovede u pitanje popularnost radikala nije garantija da će ova stranka lako i brzo doći u poziciju da političku scenu u Srbiji učini bipolarnom.

Za Zapad veći od finansijskog problem je – problem moralni. I zalud bi Gospod oprostio Zapadu dugove njegove, kad to društvo ovakvo kakvo je – ne može da prašta. Kapitalizam se, kao što je uočio nobelovac Muhamed Junuz, “degenerisao u kasino”.

Sve je krenulo kad je “pao Milošević”. Onda je “odjedared” sve iz Beograda namenjeno za Vojvodinu “moglo da prođe” i ništa nije smetalo. Donet je takozvani Omnibus, skup propisa kojim je privremeno uređena vojvođanska autonomija.

Ne buni se naša vlast zato što je Milo priznao Kosovo, već zato što im izgleda kao da veliki gazda više voli Mila od Borisa, što veliki gazda nema razumevanja za potrebe naših vladara koji bi isto priznali Kosovo, ali ne mogu sada, nije trenutak.

Teško da mogu da prihvatim frazu o ''dve Srbije''. Ma kako to za novinare zgodno i kratko zvučalo, verujem da dovoljno puta ponovljene reči mogu da utiču na promenu mišljenja i stvaranje stava.

Srbija u odnosu na 1990. ima daleko bolju izbornu proceduru i atmosferu, ali i lošiji parlament. I to je priličan paradoks, s obzirom da 5. oktobar maltene i kalendarski i simbolički deli dve srpske decenije.