Udvorištvo i manipulacija

Da u poslednjem delu svog teksta gospodin Velimir Ćurguz Kazimir nije pokušao da bude duhovit, zajedljiv i vrcav („Navijači, gledajte...“), ovo bi mogla biti gotovo primerna polemika. Gospodin Kazimir i ja očigledno nismo istomišljenici, ali to ne bi trebalo da bude prepreka da se razgovara.

Ja sam, pre svega, ukazao na jednu, naizgled, sitnu, ali veoma indikativnu manipulaciju, u kojoj je učestvovala lokalna medijska i politička elita. I zapitao: "Ako nas, naime, ovako obmanjuju povodom relativno nevažne stvari i događaja kojem je prisustvovalo najmanje pedeset hiljada neposrednih svedoka, možemo samo pretpostaviti šta se sve radi i kako se manipuliše onda kada je svedoka mnogo manje, a ulog mnogo veći." Sve drugo je tu sekundarno, uključujući i „Marseljezu“, zvižduke i aplauze, sjajne francuske fudbalere, bledunjavu igru Antićevih izabranika, pa čak i pomenuto, upadljivo i bezbroj puta demonstrirano poltronstvo domaćih političkih čimbenika.

Stvar je relativno jednostavna i treba je raščlaniti na ono što jeste i ono što nije, ili barem što ne bi smelo da bude predmet spora. Mi se možemo razlikovati oko toga da li je trebalo ili nije trebalo zviždati francuskoj himni. (Uzgred rečeno, ja i ne tvrdim da je TREBALO zviždati, već samo da je i za te zvižduke bilo nekih valjanih razloga.) Ali svejedno. Možemo imati različita mišljenja oko toga i ona mogu biti uzrok i posledica našeg političkog, kulturološkog i karakternog razlikovanja. I to je u redu. Ja ne mislim da bi gospodin Kazimir MORAO misliti isto što i ja kada je u pitanju francuska politika prema Srbiji, njihov doprinos NATO bombardovanju, ili zviždanje kao sredstvo za izražavanje protesta protiv francuske politike i propagandne kampanje domaće vlasti. To je, u krajnjoj liniji, pitanje moralnog osećaja, takta i ukusa. Ja samo kažem da i stav desetina hiljada prisutnih na stadionu, kao i stotina hiljada onih pred televizorima ima pravo građanstava i ne sme biti automatski diskvalifikovan na način na koji je to učinjeno. A pogotovo ne falsifikovan pričama o „šačici huligana“ i „četrdesetdevet hiljada pristojnih“ koji su nam osvetlali obraz. (Moje oči, uši i razum mi kazuju da je pre bilo obrnuto.)

Ali, rekoh, oko ocene samog događaja se možemo raspravljati. Ne bismo se, međutim, smeli razlikovati oko toga da li je legitimno lagati i obmanjivati javnost po pitanju elementarnih činjenica. Da li se zviždalo? Jeste. Da li su ti zvižduci bili usamljeni incident „malobrojnih primitivaca“? Nisu. Da li su mediji pokušali da prikriju i zabašure tu, po srpski politički mejnstrim, neprijatnu činjenicu? Jesu. Da li je to manipulacija? Jeste. Da li je to u redu? Nije. Da li je danima pre utakmice, preventivno, vođena jedna prilično agilna, da ne kažemo, agresivna kampanja protiv zvždanja himni gostujuće ekipe? Jeste. Da li je ta kampanja bila uspešna? Nije. Da li to sme biti razlog za obmanjivanje građana o tome šta se događalo na stadionu? Ne sme. To su stvari oko kojih u demokratskom i civilizovanom društvu ne bi smelo biti razlike ni spora. Činjenice bi trebalo da budu svetinja (mada ih nije uvek lako utvrditi), a komentari slobodni. Zato smo kritikovali nekadašnji sistem komunističkog jednoumlja i zato se valjda svojevremeno lupalo u šerpe povodom lažnih i tendencioznih priloga na državnoj televiziji.

Ovo su dva bitno različita nivoa. Ali nisam siguran da gospodin Kazimir shvata razliku među njima, iako je baš ona suština modernog, demokratskog i, ako hoćete, liberalnog shvatanja politike i javnosti. To je razlika između forme i sadržine. Između principa autonomije, dostojanstva i samopoštovanja, i ciničnog, ad hok makijavelizma, po kojem su sva sredstva dopuštena, samo ako vode uzvišenom, božanskom, revolucionarnom, nacionalnom ili evroreformskom cilju. I po kome, na primer, zviždanje može da bude skandaloznije od brutalnog bombardovanja, protivpravnog oduzimanja dela teritorije, obmanjivanja javnosti i poniznog izvršavanja izrečenih i neizrečenih naloga prijatelja iz inostranstva.

Ovo je suština mog nesporazuma sa gospodinom Kazimirom, kao i jednim delom naše neoboljševičke javnosti, koja je u međuvremenu navukla liberalnu i mondijalističku odoru. A što se tiče njegovih ostalih tvrdnji i blagih insinuacija, samo ukratko. Uopšte ne mislim da je narod uvek i apriori u pravu. A još manje mislim da su uvek u pravu navijači. (Uzgred, najviše im zameram što su, pod problematičnim izgovorom, a uz blagoslov dela – tada, opozicione – političke elite, svojevremeno ružno zviždali sopstvenoj državnoj himni, kao što zameram i državi što, nakon raspada SFRJ, nije himnu na vreme promenila i tako onu lepu sveslovensku pesmu zaštitila od obeščašćivanja i sačuvala za neko drugo vreme.)

Elem, nije mi problem da budem u manjini. Ali ne volim kada me ubeđuju da sam u manjini i onda kada nisam. Ne udvaram se nikome, a kamoli „primitivizmu i prostaštvu kao izrazu iskonskog narodnog bića“. Ali se, avaj, vrlo dobro sećam kako su ti isti navijači, i to mnogo ratoborniji, agresivniji i „primitivniji“, godinama, od 9. marta pa sve zaključno sa 5. oktobrom, tretirani kao dragoceni saborci i dobrodošli saveznici, takoreći, udarna pesnica demokratskih snaga i heroji demokratskih promena. A onda su, preko noći, postali „stoka“ i „primitivci“ koji nas brukaju pred gostima u svečanoj loži „Marakane“. U koju, uzgred rečeno, mnogi nikada verovatno ne bi ni kročili da nije bilo tih istih „primitivaca“ da za njih gutaju suzavac i razbijaju policijske kordone. A ko im je kriv kada nisu shvatili da je suštinska demokratska promena (a možda čak i suština demokratije same!?) u tome što, umesto „onih njihovih“, sada „mi/naši“ medijski manipulišemo, obmanjujemo, „kraduckamo“ i sedimo u počasnim ložama.