Srpska režimska inteligencija

1.

U tipologiji modernih prevaranata, kao naslednika davnašnje veštine veštičarenja, posle finansijskih avanturista izdvajaju se agenti-provokatori: „Zatim sledi kategorija u francuskim kriminalnim krugovima poznata kao agents provocateurs – agenti provokatori, čiji je posao ne samo da unaprede tobožnji zločin nego i da pripreme otpor protiv njega.”[1] U ovoj dvostrukosti lako prepoznajemo našeg agenta-provokatora.[2] On svakako nastoji da opravda političku izdaju Vučić-Brnabić režima. Ali, optužbom da je moja kritika tog režima štetna po nacionalnu opoziciju, jer je politička a ne revolucionarna i nasilna, on nastoji da odredi kojim pravcem nacionalna opozicija treba da ide. On, dakle, teži da profiliše kakav treba da bude opozicioni otpor režimu koji sam zdušno podržava. Njegova preporuka, naravno, predstavlja ono što najviše koristi režimu, koji takve opozicione političare lako pretvara u svoje ministre.

I u drugom momentu sudbine agenta-provokatora lako je pronaći našeg junaka: „Svaka od grana njihovog umeća verovatno bi bila sama po sebi nedovoljna, ali povezivanjem svog rada oni uspevaju da nakupe dovoljno da prežive.”[3] Nesposoban da sebi obezbedi novac za život kao elektroinženjer, novinar, šofer inostranih agencija, člankopisac, naš agent-provokator uspeva da spoji sva svoja svojstva unitar iznajmljivanja svojih usluga. I tako preživljava.

Ova veza između predsednika Srbije i agenta-provokatora, odnosno nacionalne inteligencije koja ga je prigrlila kao svog člana, naznačena u prvom izdanju Manekena laži, direktno je potvrđena u burnim danima studentskog protesta iz decembra 2024. i januara 2025. godine. Nastao kao plod višedecenijskog društvenog truljenja, koje se pojačalo u vladavini Vučić-Brnabić režima, došavši posle 28 godina studentskog oportunizma, ovaj protest – izazvan pogibijom 15 ljudi zbog pada nesavesno obnovljene nadstrešnice u Novom Sadu – odigrao je ulogu katalizatora na društvenoj i političkoj sceni. Nastupio je upad stvarnosti u virtuelni svet simulakruma čija skrama je zaposela društveno tkivo. Jer, pojavila se vododelnica na kojoj se moralo opredeliti: studentski protest ili Vučić-Brnabić režim?

Čedomir Antić, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica, Miloš Ković, Zoran Čvorović, nisu podržali studentski protest sa obrazloženjem da ga vode politički predstavnici nevladine inteligencije. Time su direktno pružili ruku Vučić-Brnabić režimu koji je tvrdio da zapadni (američki) činioci upravljaju zbivanjima

Odgovor nacionalne inteligencije bio je nedvosmislen: Čedomir Antić, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica, Miloš Ković, Zoran Čvorović, nisu podržali studentski protest sa obrazloženjem da ga vode politički predstavnici nevladine inteligencije. Time su direktno pružili ruku Vučić-Brnabić režimu koji je tvrdio da zapadni (američki) činioci upravljaju zbivanjima. Ako je to tačno, ostaje nejasno zašto su ti činioci prihvatljivi kada upravljaju režimom, pa se svi predstavnici nacionalne inteligencije posredno svrstavaju uz njih? Jer, ko god da vodi društveni pokret, ništa ne sprečava ljude nacionalne orijentacije da se u njega uključe i bore se za ono do čega im je stalo.

Njihove izjave protiv režima otkrile su svoj prevarni karakter. Zanemarujući ogromnu masu studenata, koji su zaustavili rad četiri srpska univerziteta, kao i srednjoškolsku omladinu koja im se priključila, zapostavljajući činjenicu da su se mnogobrojni profesori i đaci srednjih škola tome priključili, da su se uključili predstavnici drugih esnafa, advokati, sudije, brojni građani, ne uvaživši razumnu pretpostavku da svi oni ne mogu biti politički predodređeni u istom pravcu i sadržaju, već su deo razuđene podloge društvenog nezadovoljstva, oni su se opredelili za posrednu podršku Vučić-Brnabić režimu.

Na početku studentskog protesta odlučio sam suprotno. U izjavi agenciji Beta od 5. decembra 2024. godine, ocenio sam da nije nikakvo čudo što su studenti Beogradskog univerziteta – i drugih srpskih univerziteta – proglasili blokadu svojih fakulteta. Šteta je što to nisu – ne ovi studenti – učinili ranije: Briselski sporazum, neustavno ponašanje predsednika Srbije, sramotne odluke Ustavnog suda, helikopterske pogibije i pogibije na naplatnim rampama, javna batinjanja neistomišljenika, verbalne i medijske odmazde, ustoličena korupcija, Francusko-nemački plan. No, zar nisu sve to prećutali i njihovi profesori?

I kada je dugo tinjajući revolt pronašao svoj izraz u akciji kakva je blokada, odjednom su se nosioci vlasti setili pravila: ima onih koji se ne slažu, nastaje veliki gubitak nastave, odakle novac da se to nadoknadi. Kao da do sada nije bilo ponekog ko se nije slagao, pa se vlast na to nije obazirala, kao da nije izgubljeno dve godine nastave zbog korone, pa je vlast uterivala ljude u kuće kao u torove, kao da novac nije potrošen višestruko više nego što je bilo potrebno da se renovira železnička stanica u Novom Sadu, čija nadstrešnica je – nedugo posle svečanog otvaranja – ubila petnaestoro ljudi. Trebalo je da se te smrti pojave u tako zastrašujućem vidu da bi se probudilo osećanje opšte svesti u javnosti: ne moj problem, niti tvoj problem, nego nešto što povezuje ljude u zajednicu.

Vesnici te svesti postali su studenti. To je u našoj univerzitetskoj tradiciji. Od demonstracija za prava srpskog naroda, pre balkanskih ratova, preko međuratnih demonstracija, često ideološki motivisanih, do posleratnih demonstracija i onih kojima smo bili svedoci: 1992, 1996, 1998. Ako znamo kako su se građanski profesori – između dva svetska rata – ponašali kada je vlast gonila studente, kada su rektori davali ostavke, ako se setimo kako je kod podvožnjaka 1968. godine jedan profesor Filozofskog fakulteta dobio batine, u pokušaju da spreči batinjanje studenata, onda su pravila ponašanja jasna: profesori su dužni da štite pravo studenata na revolt, na pobunu, na blokadu. Ako se ne slažu sa njihovim ciljevima, utoliko su više dužni da brane njihovo pravo na sopstvene ciljeve. Ako ih ciljevi iznevere, ako budu prevareni, niko im to nije učinio, možda ih je život nečemu poučio. Ali, ostaje pravo na pobunu: uvek.

Ciljano spuštajući standarde javnog ponašanja, vređajući svakog neistomišljenika, vlast je stvorila podlogu za političku izdaju

Ciljano spuštajući standarde javnog ponašanja, vređajući svakog neistomišljenika, vlast je stvorila podlogu za političku izdaju. Raslojavajući društvo u svakom pravcu, cepkajući svaki deo društva, kao što neprekidno nastoji da podeli studente, pospešujući apsolutni sebičluk i pohlepu kao jedini vredan cilj, vlast je – uz snažnu pomoć zapadnih (američkih) i ruskih činilaca – uzurpirala pravo da sve uništi. Takva vlast je u terminalnoj fazi, jer nema nijedne vrednosti na koju bi se mogla pozvati: ni nacionalne, ni demokratske, ni obrazovne, ni društvene, ni humane, ni pragmatičke. Ali, terminalne faze mogu trajati dugo. Bilo bi najbolje – što ostaje pod sumnjom – da ona krene putem ispunjavanja razumnih zahteva koji se pred nju postavljaju: prepoznavanje krivaca za pad nadstrešnice i potonje ulično nasilje, prelazna ili privremena ili ekspertska ili tehnička vlada, uklanjanje medijskog monopola, izbori u regularnim uslovima.

Buđenje opšte svesti – ospoljeno u studentskoj blokadi – moglo bi biti znak nastojanja da se brodolom društva ublaži, ako ne može da se izbegne. Da se ima odakle početi. To je najvažnije. Jer – kako je pisala Hana Arent − „ljudi, premda moraju umreti, nisu rođeni da umru nego da počnu”.[4] U tom početku, u toj blokadi apsolutne sebičnosti koja izjeda i onog koji za njom poseže, leži studentsko pravo na pobunu. Ono je večno: kao i život.

2.

U skladu sa ovakvim uverenjem, učestvovao sam u televizijskom razgovoru u emisiji Utisak nedelje, 7. decembra 2024. godine, i ponovio svoj stav da je neophodna korelacija nacionalne i građanske opozicije da bi se stvorilo jako opoziciono dejstvo protiv Vučić-Brnabić režima. Jer, ako režim sprovodi simulakrum politiku, on prevarno apsorbuje oba pola naše političke scene: da bi se to onemogućilo, neophodno je da protagonisti tih orijentacija – ostajući dosledni međusobnim neslaganjima koja su ispoljena – pronađu tačke saglasnosti u opštedemokratskim sadržajima, u poštovanju ustavnosti i zakonitosti, u civilizacijskim standardima. U skladu sa takvim javnim opredeljenjem, prihvatio sam poziv građanske grupe Proglas da učestvujem na jednoj od njihovih tribina. Da sam to odbio, ponašao bih se licemerno: kako neko ko se zalaže za saradnju nacionalnih i građanskih činilaca u srpskoj opoziciji nije spreman da ličnim primerom svedoči o iskrenosti sopstvenih reči?

Posle mog učešća na tribini u Lučanima, u organizaciji grupe Proglas, 24. decembra 2024. godine, na kojem sam se iznova založio za saradnju nacionalne i građanske opozicije Vučić-Brnabić režimu, i na kojem sam osudio nedemokratsko uskraćivanje javne prostorije za tribinu, koja se odvijala napolju, na temperaturi od jednog stepena, nastupio je medijski pandemonijum koji je obeležio drugu medijsku kampanju protiv mene. Reklamnu krilaticu da jedan poziv menja sve mogao bih preinačiti u tvrđenje da jedan govor menja sve. Nisam mogao predahnuti od režimskih napada. Oni su bili rasprostrti po širokoj skali: tviter nalozi, instagram nalozi, elektronski portali, štampani mediji, brojni podkasti. Lažne tvrdnje su se množile velikom brzinom: da sam stari saradnik službe; da sam bio član Saveza komunista; da sam po nacionalnosti Crnogorac. Nije pružen nikakav dokaz, jer ništa nije tačno, ali je izrečeno sa naumom da bude ubitačno.

U propagandnom pogonu režima očigledno ne veruju u Andrićevu misao da mnogo govori o jednom čoveku ono što se o njemu može izmisliti. Dakle: ne može se baš sve izmisliti, jer ima stvari koje ne deluju uverljivo. Ali, ko je u pravu: Andrić ili don Bazilio koji je poučavao da treba klevetati, jer uvek nešto ostane u publici?[5] Očigledno je u stožeru propagandnog pogona vladajućeg režima ocenjeno da istrajno višegodišnje delovanje agenta-provokatora protiv mene, koje je uključivalo pisanu i izgovorenu reč na internetu i u štampi, na tviteru i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, lažne profile, lične i porodične uvrede, nije dalo očekivani rezultat. Jer, niti je uspelo da promeni odnos javnosti prema meni niti da utiče da promenim ponašanje, odnosno da počnem da izbegavam kritiku režima.

Otud se moralo pristupiti organizovanom dejstvu više aktera. Tako se pojavio, na elektronskom portalu RT Balkan, 24. decembra 2024. godine, da odatle listom bude prenet na režimske portale, tekst Slobodana Antonića o „korisnim idiotima” koji su na strani studentskog protesta. Sam tekst ima programski karakter, prividno je neutralan pod naslovom „nikome ne biti korisni idiot”, kao da daje smernice za delovanje: baš kao u autorovoj komitetskoj mladosti. U skladu sa takvom orijentacijom, tekst ima sasvim populistički karakter. Tako autor piše kako je naš narod – „dobar i prostodušan”. Šta to znači? Reč je o klasičnoj grešci hipergeneralizacije. Ako ima dobrih naroda, onda ima i zlih naroda. Kako se to može uopšte kazati? Ima dobrih i zlih pojedinaca ili dobrih i zlih politika, ali u narodu ima različitih ljudi, pa se ne može totalizovati pojam narod ni u jednom pravcu. Druga sramotna insinuacija u ovom tekstu ima dva momenta. (1) Studenti su pripadnici srednje klase, potiču iz takvih porodica, pa su otud podložni delovanju „luksemburških televizija”, koje ih usmeravaju i vode u njihovom protestu. (2) Većina naroda pripada nižoj klasi i ima očuvanu rodoljubivu svest.

U ovim tezama nije teško prepoznati mehanizam komunističke kritike svakog nezadovoljstva njihovom vlašću. Kada bi neko kritikovao konkretne sadržaje komunističkih poredaka, onda bi mu se uzvraćalo tvrđenjem da je njegova kritika data iz malograđanske perspektive, jer ne vodi računa o istorijskim interesima radničke klase, koju superiorno vodi komunistička organizacija. Kao što su studenti nosioci srednje klase i suprotstavljeni ljudima koji pripadaju nižoj klase, tako su u komunizmu kritičari režima nosioci malograđanske klasne svesti i suprotstavljeni su radničkoj klasi kao motoru istorijskog delovanja. Ovaj propagandni mehanizam, koji treba da podjari gnev siromašnijeg dela stanovništva protiv studentskog protesta, da nahuška građane jedne protiv drugih, da izazove podelu koja treba da olakša režimu, potiče dakle iz nasleđenog stanja svesti čoveka koji za sebe kaže da je ni manje ni više nego – pravoslavni sociolog.

On je zapravo uzorni nastavljač komitetske tradicije. Kada se stavljao na moju stranu protiv kritičara iz redova Druge Srbije – bez ikakvog mog podsticaja ili znanja – nije to bilo zbog uverenja u ispravnost mojih stavova, ni iz načelnih razloga da svako ima pravo na nezavisno mišljenje, niti zbog solidarnog odnosa prema mojoj ličnosti, nego zato što mu je ona bila pogodno i upotrebljivo oruđe u njegovom sopstvenom obračunu sa protivnicima. Jer, kada sam na najgori mogući način, u skladu sa drugosrbijanskim repertoarom ideoloških i ličnih vređanja, u serijama napadan od agenta-provokatora Vučić-Brnabić režima, njemu nije palo na pamet da se protivi onome što ga je ranije navodno podsticalo da se oglasi. Nisu, dakle, bili u dejstvu argumenti, ni činovi, nego adrese sa kojih dolaze: u komitetskom načinu ponašanja nikad se nije računalo na doslednost, ni na etičnost, nego na liniju vlasti koja se neprestano prati.

Takva je čitava strategija njegove argumentacije: izdvajajući radikalni deo nevladine inteligencije kao predmet svoje kritike, on neopravdano širi njihove iskaze na celinu građanske orijentacije, u skladu sa logičkom greškom pars pro toto. Nije većina ljudi građanske orijentacije bez osećanja za nacionalne vrednosti i interese, niti su deo drugosrbijanske ideologije; nije ni većina ljudi nacionalne orijentacije bez osećanja za građanske vrednosti i interese. Njihovim sukobljavanjem – u čijoj orkestraciji učestvuje Antonić – režim gradi sopstveni monopol u odlučivanju. Otud oni koji su predali srpske interese na Kosovu i Metohiji mogu da se lažno predstavljaju kao rodoljubi. Oni koji se toj predaji nisu protivili, iako je bila protivustavna, odjednom su protiv režima zbog zakonitosti. To je omiljeni igrokaz Vučić-Brnabić režima: lažemo se.

Antonić, dakle, strateški sakriva da su upravo neki od predstavnika radikalnog dela nevladine inteligencije deo politike Vučić-Brnabić režima. Medijsko likovanje zbog odluke nove američke vlade da se ukine novčana podrška USAID-u, u januaru 2025. godine, treba da sakrije činjenicu da je osoba koja je najduže bila predsednik srpske vlade bila dugogodišnji službenik upravo USAID-a: Brnabić. Na dirigovanom prekidu javne svesti počiva komentatorska strategija Slobodana Antonića. Kritika drugosrbijanskih aktera služi da se sakrije učešće istih takvih aktera u vlasti. Jer, vlast je gotovo izuzeta iz njegove kritike, pošto je potisnuta na marginu interesovanja.

Sa stanovišta geneze Vučić-Brnabić režima to je pogrešno. Jer, taj režim je nastao u sadejstvu srpskih populista i drugosrbijanskih građanista. Portal E-novine, zastava drugosrbijanske prostote i pornografije, čiji jurišnici danas u Autonomiji pišu protiv mene, godinama je utirao put Vučićevom dolasku na vlast: nisu im valjali ni Koštunica ni Tadić, pogotovo mitropolit Amfilohije. Akciju „belih listića”, koja je dovela 2012. godine do pobede ovog režima, vodili su Vesna Pešić i advokat Srđa Popović, korifeji drugosrbijanske inteligencije. Nikada nije dovoljno ponavljati činjenicu da je, kada je potpisan Briselski sporazum 2013. godine, Vesna Pešić nazvala Dačića i Vučića – Čerčilom i De Golom. Jedan od mojih kritičara pozdravio je u Politici – 2014. godine – Vučićevo priklanjanje njihovom kursu u skladu sa formulom da je bolje ikad nego nikad.[6] A 2. avgusta 2017. godine Vesna Pešić je zaključila da je Vučić bolji od nacionalističkih morona.[7] Čitav arsenal drugosrbijanskih i američkih ciljeva ostvaren je u Vučić-Brnabić režimu. Do toga je došlo obmanom, propagandom, ciljanim uprostačenjem javnosti i političkom izdajom. Korupcija društva je način na koji režim kupuje lojalnost nacionalnih glasača. Tako se i nacionalna inteligencija pretvorila u režimsku inteligenciju.

U svojim istupanjima u decembru 2024. godine, u razmaku od dva dana, Antonić i Ković su rasejavali sumnju da studentski protesti imaju prikriveni cilj u „autonomaškoj” Vojvodini u odnosu na Srbiju. Nije bilo nikakvog realnog povoda za ovakva sumnjičenja. Šta se dogodilo nedugo kasnije? U krizi koja traje, 8. februara 2025. godine, oglašava se predsednik Srbije sa naumom da se donese deklaracija o tome da je Vojvodina deo Srbije, pa ona biva oglašena 15. februara 2025. godine. Tako je ideja o „autonomaškoj” Vojvodini poslužila za neopravdano sramoćenje studentskog protesta.

Ova ideja je pokazatelj procesa u kojem nacionalni stavovi postaju režimski stavovi, da bi potom prestali da budu shvatani kao nacionalni stavovi. „Autonomaški” naum može biti shvaćen kao jedna realna politička pretnja. Njegovo poreklo je višestrano. Jer, on predstavlja produženo dejstvo habzburške konstante prema srpskom integralizmu. Kao takvo, to dejstvo je imalo kristalizaciju u titoističkom institucionalnom nasleđu. Oni koji nastoje da ga iznova afirmišu ciljano previđaju da je sama kristalizacija plod nedemokratskog i  diktatorskog poretka. Ali, sve se to obezvređuje u času kada se „autonomaško” dejstvo potapa u nerealan kontekst, odnosno pripisuje studentskom protestu. Režim to čini da bi se otklonio društveni pritisak na vlast. A taj pritisak je vođen potpuno drukčijim ciljevima i nastojanjima. Tako se istorijska zasnovanost „autonomaškog” dejstva pretvara u instrumentalno oruđe za održavanje režima. Otud „autonomaško” dejstvo gubi svoja primarna obeležja i biva premešteno u neodgovarajuće okruženje. Njegov istorijski sadržaj se ispražnjava od realnog sadržaja i pretvara u neodrživu fikciju. Zašto je takvo ponašanje antinacionalno? Zato što u trenutku ponovnog pojavljivanja „autonomaškog” dejstva u realnim sadržajima, opšti ambijent biva tako ustrojen da ga oblikuje kao fiktivnu pretnju. Jer, obrazovano je javno predrazumevanje koje oduzima opravdanost svakog pominjanja „autonomaškog” dejstva. Do toga dolazi usled ponašanja vlasti, a ne potreba naroda i države.

Ova zloupotreba nacionalnih osećanja i strahova pokazala je spremnost Vučić-Brnabić režima da upotrebi jednu u studentskom protestu nepostojeću ideju da bi se održao na vlasti. To je reprezentativan primer izopačavanja nacionalnih osećanja u cilju podrške režimskoj politici. Ne uključivši se u studentske proteste, uprkos vidnom rodoljubivom raspoloženju omladine, sejući – kao Antić, Antonić, Ković, Čvorović, Koprivica – sumnju u njihovu političku pozadinu umesto borbe za njihovu podršku, nacionalna inteligencija istrajno pothranjuje iluziju da ovaj režim ima nacionalni politički predznak.

Potom je zablistao tekst agenta-provokatora u kojem me naziva „korisnim idiotom barjaktara kulture autošovinizma”. Ovaj tekst deluje kao dogovorena razrada programskih smernica Antonićevog teksta. (Oba teksta su se pojavila u elektronskom izdanju Večernjih novosti i Politike od 25. decembra 2024. godine.) Kao analiza i intelektualni domet, sami tekstovi su bezvredni. Kao pokazatelji namere i prirode napada na mene, nisu lišeni značaja. Oni iznova pokazuju koliko je lažna tvrdnja agenta-provokatora da je poništen kao javna ličnost. Jer, njegovi napisi se prenose u glavnim medijskim glasilima režima. Tekstovi, potom, potvrđuju moje davnašnje – iz prvog izdanja knjige Manekeni laži – upućivanje na okolnost da je Slobodan Antonić snažno podstakao uvršćivanje agenta-provokatora u nacionalnu inteligenciju i da to nije bilo lišeno podrške režima: sve do ničim opravdanog institutskog zaposlenja.[8]

Ništa ne menja na toj činjenici okolnost da se, u tekstu agenta-provokatora, Antonić naziva „korisnim idiotom vlasti”. Jer, tome se daje pozitivan predznak, pa agent-provokator zaključuje kako su on i Antonić „korisni idioti istog čoveka”, odnosno predsednika Srbije. U govoru u Sava centru od 25. decembra 2024. godine, predsednik Srbije je pomenuo moje učešće na tribini u Lučanima, nazvavši me „korisnim idiotom”, sa osvrtom na „izvanredan tekst” agenta-provokatora. U televizijskom obraćanju od 26. decembra 2024. godine, u kojem mene ponovo imenuje „korisnim idiotom”, predsednik Srbije je dotakao vrelo svoje mudrosti: „Antonić i Ćirjaković su napisali dva najbolja teksta koje sam pročitao u poslednjih mnogo vremena.” Ovaj iskaz potvrđuje davnašnji utisak da predsednik ne čita mnogo, ako uopšte nešto čita: on prevashodno gleda televizije i sebe na ekranima. Posledice su očigledne na svakom koraku i u svakoj njegovoj reči.

No, presudan je podatak da njegov iskaz potvrđuje davnašnje indicije, jer otkriva dvosmernu vezu ovih aktera: oni serviraju, on poentira. U jednoj tviter objavi, kao reakciji na tekst Miloša Kovića od 30. januara 2025. godine, agent-provokator tvrdi da nije nikakav bot nego ni manje ni više − „ideolog iz senke” predsednika Srbije. Tako se pokazala utemeljenom teza da su brojni javni napadi na mene – u veoma dugom periodu – podsticani sa iste adrese: sa adrese predsednika Srbije.

U propagandnom pogonu kao da je dato uputstvo da me treba imenovati kao „korisnog idiota” u svim prilikama. Tako je primena te oznake u odnosu na mene – u samoj kampanji – postala signal za bliskost vlastima. Kao pozicija idiota označena je nacionalna pozicija sa koje se kritikuje politika srpskog predsednika. Na tu javku odazvali su se članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Bili su to oni isti ljudi koji nisu hteli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsednika Srbije zbog veleizdaje 2020. godine, kada uopšte nije bilo Proglasa, i koji – za razliku od mene – nisu podržali studentski protest u decembru 2024. godine. Nije, dakle, razliku unutar nacionalne inteligencije stvorio Proglas, koji – ponavljam – tada nije ni postojao nego Vučić-Brnabić režim.  Otud oni nisu sumnjičili i klevetali studentski protest  u 2024. godini zbog Proglasa, koji ga navodno vodi, nego zbog prikrivene podrške Vučić-Brnabić režimu, čije su optužbe ponavljali u svojim iskazima. Otud su svi, počev od agenta-provokatora, u elektronskim i televizijskim medijima vlasti, ponavljali sintagmu o „korisnom idiotu”, direktno me pominjući ili nedvosmisleno aludirajući na mene.

Na to su, pak, upućivali oni čije su me aluzije odredile kao „patriotski privezak” i „maskirovku” Proglasa. (To piše u tekstu Zorana Čvorovića: objavljenom na Novom Standardu 27. decembra 2024. godine.) Njihovu odrednicu preuzeli su i moji kritičari koji nisu članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, pa je na portalu Večernjih novosti od 27. januara 2025. godine saopšteno da sam postao „privezak” ne samo Proglasa nego i Đilasa. U par dana, uzastopno, u svojim tekstovima i intervjuima, tako su se ponašali: Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj, Čedomir Antić. Svi su se – zbog mog učešća na tribini Proglasa – stopili u figuru kolektivnog agenta-provokatora.

Koliko je njihov napad na mene bio neobrazložen, vidi se po tome što nisu mogli da navedu nijednu reč, sintagmu ili rečenicu iz mog govora kojom bi mogli pokazati kako izneveravam svoje ranije stavove u bilo kom aspektu. To znači da sam – i na tom mestu – govorio ono što uvek govorim. Bilo je to sasvim u skladu sa pohvalom koju sam davno – u Moralističkim fragmentima – izrekao „korisnom idiotu”.[9] Zbog svoje nekoristoljubivosti, on je etički neuporedivo iznad slugu režima: bez obzira da li je reč o vrataru, batleru, konobaru ili zabavljaču u liku agenta-provokatora. Medijski napad na mene bio je podstaknut mojim ličnim svedočenjem ideje o zajedničkom dejstvu građanske i nacionalne opozicije u cilju obaranja Vučić-Brnabić režima kao režima smrtolikog simulakruma.

Moji režimski kritičari su uzurpirali pravo da određuju gde smem da se pojavim, a gde ne smem, bez obzira šta govorio. Ali, ko ocenjuje, biće i ocenjen. Nema boljeg pokazatelja prostaštva i nasilja od ovakvog predrazumevanja koje teži da upravlja ponašanjem čoveka koji im ništa ne duguje, nikada im ništa nije tražio, koga su vukli za rukav da ih podrži u više prilika ili da im pomogne u više navrata. Istovetni tekstovi rasejavani su po režimskim glasilima: aluziju Miloša Kovića da sam „korisni idiot” i „fikus” Proglasa iznetu na režimskom portalu Novog Standarda prenela su 1. januara 2025. godine elektronska izdanja Politike, Novosti, Aloa, Kurira, B 92, i TV Pink. To me je podsetilo načina na koji su se partijski komiteti obračunavali sa intelektualcima u komunizmu ili kako su me u rojevima napadali predstavnici nevladine inteligencije povodom Duha samoporicanja.

Oni su nastojali da nametnu lažnu dilemu: Vučić ili Proglas. Prava dilema je glasila: Vučić ili studentski protest

Cilj kampanje je bio dvostruk. Medijskom bukom trebalo je sakriti dve činjenice: da su svi oni bili protiv studentskog protesta i da teže da nametnu razgovor o Proglasu umesto razgovora o studentskom protestu. Oni su nastojali da nametnu lažnu dilemu: Vučić ili Proglas. Prava dilema je glasila: Vučić ili studentski protest. Na političkim vododelnicama prestaje vijuganje i pravi se izbor. Otud su sve njihove reči u korist studenata ili protiv režima − „privezak” i „maskirovka”. Jer, kraj svih njihovih reči, Vučić-Brnabić režim ne napada njih nego mene: na njih se, naprotiv, poziva i hvali ih. Bio je to ispit na kojem su se opredelili – sve tvrdeći da je veleizdajnički – za Vučić-Brnabić režim. Zašto su me uopšte napadali kada ih ni na koji način nisam doticao i kada nemaju primedbi na sadržaj mog govora? Ako to nije pogađalo njihove interese, čije je pogađalo? Režima. Zašto bi, inače, u uslovima antirežimskog protesta, jedna opoziciona formacija napadala drugu, koja je uopšte ne pominje? I koja, štaviše, ne računa na istu opozicionu publiku? I u tom napadu postala podudarna sa Vučić-Brnabić režimom?

No, postoji još jedan aspekt cele stvari, koja dodatno i možda presudno osvetljava neuobičajeno veliku koncentraciju medijskih udara na jednog čoveka i jedan njegov govor. U intervjuu, koji prenosi portal NSPM od 8. januara 2025. godine, jedan izraelski novinar opisuje glavnu propagandnu matricu Vučić-Brnabić režima. Njom upravlja medijski savetnik predsednika Srbije – koga u Izraelu nazivaju „agent haosa”: on je „poznat uIzraelu po širenju lažnih informacija o ličnostima i stvaranju veoma otrovne atmosfere koja za posledicu ima polarizovano društvo”. Jer, osnovni njegov cilj – koji se potpuno poklapa sa dominantnim propagandnim vektorom kod nas – predstavlja izazivanje oštrih sukobljenosti između subjekata političkog života. Upravo to neprestano čini propagandni pogon režima i posredno to prate oni koji unapred osporavaju studentske proteste.

I ko još prati takav ritam? Kao u najboljem dosluhu, na portalu Autonomija, 10. januara 2025. godine, kao portalu koji zagovara drugosrbijansku (nevladinu) ideologiju, baštini titoističko nasleđe i protivi se bilo kom obliku srpskog integralizma, pojavljuje se napad na mene. Ni oni nisu izostali. I Autonomija je uznemirena saznanjem o tome da sam gostovao na televiziji Nova S i na tribini Proglasa.  Ni njima se – kao ni članovima Pokreta – ne dopada ideja o saradnji nacionalne i građanske opozicije u cilju obaranja Vučić-Brnabić režima.

3.

U vreme opštih medijskih udara na mene, koji se sistematično pojavljuju sa svih strana, nadahnutih režimskim impulsom, upućen mi je i jedan akademski prekor. U hitanju nenadmašan, odan drugosrbijanskim (nevladinim) uverenjima i zapadnim (američkim) interesima, oglasio se 14. januara 2025. godine akademik Dušan Teodorović, da bi u Danasu od 18−19. januara 2025. godine napisao članak koji nosi naslov: „Milo Lompar je za budućnost Srbije opasniji od Šešelja.”  

On je – na svom tviter nalogu – spojio prvu i poslednju stranu Glasnika Srpske književne zadruge. Na prvoj strani je utisnut dnevni red redovne skupštine. Tu moje ime obeležava predsednika SKZ-a. Na poslednjoj strani dat je spisak „pokrovitelja i prijatelja SKZ 2023/2024”. To je poslužilo za ovakav komentar: „Lepa pažnja. Profesor Milo Lompar, predsednik SKZ, se uredno, pre podne, zahvaljuje na pokroviteljstvu i prijateljstvu gospodinu Aleksandru Vučiću. Posle podne je rezervisano za političke napade.”  Ovaj zapis je dobar primer kako funkcioniše sužena ideološka svest. U raščlanjavanju njenih sastojaka, valja početi od najuočljivijeg – pravopisnog. Nikada se ne piše rečca se iza zapete. Nije pohvalno da jedan saobraćajni inženjer zapadne (američke) orijentacije i srpski akademik to ne zna. Baca senku na opštu solidnost stvari koje zastupa. Dopušteno je, međutim, da rđav dečiji pesnik to krši. Jer, deca i pesnici često ne poštuju pravopisna pravila.

Da bismo videli kako je ironija u sintagmi „lepa pažnja” promašena, kako je tvrđenje o „zahvaljivanju” lažno i kako je sintagma „gospodinu Aleksandru Vučiću” notorni falsifikat, dovoljno je da navedemo celokupnu stranicu: „Pokrovitelji i prijatelji SKZ 2023/2024 ⁎ Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije ⁎ Ministarstvo kulture Republike Srbije ⁎ Mitropolija crnogorsko-primorska ⁎ Ministarstvo nauke Republike Srbije ⁎ Predstavništvo Republike Srpske u Srbiji ⁎ Transportšped doo ⁎ Narodna biblioteka „Stevan Raičković” – Kučevo ⁎ Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta” – Zagreb ⁎ Srpski nacionalni Savjet Crne Gore ⁎ Dom kulture „Stari Kolašin” – Zubin Potok ⁎ Privredni savetnik – Ratomir Ćirović ⁎ Odbor „Valjevska bolnica 1914 − 1915” – Valjevo ⁎ Fondacija „Hildegard – Hili Kesler, Hanover – dr Ljiljana Verner ⁎ Ivan Lukić (Beograd) ⁎ Vera Perić (Beograd).” To je sve.

Ironija u sintagmi „lepa pažnja” nema svoj korelat, jer nije reč ni o kakvoj pažnji, posebno upućenoj nekom licu, već o uobičajenom spisku donatora, čiji su novčani prilozi omogućili štampanje knjiga. Sa istih razloga, nije tačno ni tvrđenje o „zahvaljivanju”, jer nema ničeg osim spiska donatora. Da je sintagma „gospodinu Aleksandru Vučiću” notorni falsifikat vidi se po tome što – na koricama Glasnika SKZ − reč „gospodin” nije upotrebljena i, ključno, što je akademik izostavio da je precizno naznačeno kako je reč o „predsedniku Republike Srbije”. SKZ je iz sredstava Republike Srbije, kao budžetskih sredstava kojima raspolaže predsednik, dobila novac za produžetak svoje edicije Istorija srpskog naroda.

Ničega tu nije bilo skrivenog: kada je ta odluka doneta, objavljena je na sajtu SKZ-a; kao što je objavljena i fotografija na kojoj se vidi ko je bio i ko nije bio u poseti predsedniku Srbije. Mene tamo nije bilo. Nije, dakle, reč ni o kakvom ličnom odnosu nego o novčanoj podršci koju institucija predsednika Srbije, koji se trenutno zove Aleksandar Vučić, daje ustanovi koja je najstariji izdavač u Srbiji i traje 133 godine. Kao što se iz spiska donatora vidi, navedena su i imena pojedinih ljudi koji su bili donatori. Da je kao građansko lice nešto donirao SKZ-u, bio bi – u tom svojstvu − naveden i Aleksandar Vučić. To bi bila činjenica, a ne stav: kao takva, ona ne zavisi ni od čije volje ili opredeljenja. Ako želi da proveri istinitost ove tvrdnje, akademik može uplatiti donaciju na račun SKZ-a i ugledaće svoje ime na spisku donatora u Glasniku SKZ: uprkos gađenju i odvratnosti koje ono izaziva kod mene kao predsednika Srpske književne zadruge.

U ovom spisku nema, dakle, ničeg osim uobičajenog – što se može proveriti na izdanjima Glasnika SKZ iz ranijih vremena – ređanja donatora u određenim godinama. Otud sledi da je akademikovo povezivanje mog imena, kao predsednika koji saziva Skupštinu SKZ-a, sa nekom posebnom pažnjom i zahvalnošću upućenom Aleksandru Vučiću jednostavno – laž. Jer, ne mogu upravljanje jednom ustanovom kao što je SKZ staviti u službu sopstvenih političkih uverenja. To je osnovno razlikovanje ustanove i pojedinca, javne službe i privatnog stava.

Bilo bi to, štaviše, i protiv tradicije na kojoj počiva SKZ. Nju su osnovala najznatnija imena srpske kulture koja su politički bila suprotstavljena, pa su katkad neka bila na vlasti, a neka u opoziciji. Na dan 29. aprila 1892. godine njen prvi predsednik Stojan Novaković je izgovorio poznate reči da su osnivači Srpske književne zadruge „ostavljali na stranu sve što bi nas moglo deliti”, da bi, s druge strane, „jače potražili ono što nas može zbližiti i sastaviti”. On svakako nije mislio da promeni političko uverenje nego je smatrao da u opštem kulturnom području, u postupcima koje takvo područje zahteva, ono treba da se podredi drugim činiocima narodnog postojanja: u dugom trajanju. Samo sužena ideološka svest, kakvu nam je zaveštao titoizam, produžen u drugosrbijanskoj (nevladinoj) inteligenciji, tako bliska suženoj režimskoj svesti u našim danima, može pomišljati na uklanjanje ovakvih kulturnih zasada.

U moralnom smislu, stvari stoje još gore. Kao predsednik SKZ-a nemam nikakvu novčanu nadoknadu. To je volonterski posao. (Takav posao radim i u Zadužbini Miloša Crnjanskog.) Otud sledi da od budžetskih sredstava koja je predsednik Srbije dodelio SKZ-u nemam nikakvu korist. Ako tako stoje stvari, jasno je da postupam u duhu načelne i istrajne brige oko dobra SKZ-a. Na kakvu bih inače korist mogao računati? Kao da akademik ne može zamisliti da postoje ljudi koji imaju načela, koji kada rade opšte poslove, ne misle na ličnu korist i koji odbijaju da se kandiduju za akademike: i kada ih za tako nešto predlažu u više navrata. Ovo je prilika da nauči da ima takvih ljudi. I da oni ne pišu pesme, ali znaju da su njegove – loše.

Nedavno je Aleksandar Vučić držao govor na Skupštini SANU. Bilo je to 20. novembra 2023. godine. Predsednik SANU – prenosi Nova – „Zoran Knežević je pozdravio predsednika Srbije Aleksandra Vučića.” Nisam opazio javno suprotstavljanje tom činu i samom predsedniku SANU koje bi označilo stav akademika Dušana Teodorovića. Da li treba da ga podsetim da je rukovodstvo SANU, koje je toplo i lično – za razliku od mene – dočekalo predsednika Srbije, podržalo studentske proteste: posle mene? No, možda je akademiku u duši bilo teško. Možda se neiskazana gorčina izlila u kakav banalan stih ili trivijalan tviterski zapis. Ali, kao i drugi akademici, on uredno iz državnih budžetskih sredstava mesečno prima − u vidu akademskog dodatka – dve ili tri prosečne plate u Srbiji: možda se taj prihod, da bi bio oslobođen poreza, naziva „nagradom”, ali svakako ide preko svih drugih ličnih prihoda.

 U opširnom tekstu koji je objavio Danas, Dušan Teodorović nije uspeo da demantuje da je lagao kada je tvrdio da sam se zahvaljivao – u ime Srpske književne zadruge – Aleksandru Vučiću. Objašnjavajući kako je protestovao zbog Vučićeve posete SANU u kancelariji predsednika, uspeo je da pokaže kako ne zna da nije isto kada čovek nešto kaže u kancelariji i kada to kaže u javnosti. To znači da ne razlikuje javnu od privatne upotrebe uma. Uspeo je, potom, da slaže o indeksu citiranosti mojih radova. Na osnovu dva rada, od kojih jedan i nije moj, nego je zbornik najboljih radova o Njegošu u poslednjih sto godina, koji sam priredio, zaključio je da nisam dovoljno citiran. To je toliko netačno da nije ni smešno koliko je glupo.

Ali, važnija je ova opsednutost citiranošću: ona odslikava duhovnu situaciju vremena kao intelektualnu i moralnu pustoš. Jer, kada bi nešto znao o istoriji nauke, akademik bi mogao znati da je bilo otkrića u prirodnim naukama koja su dugo bila nepoznata: da je bilo indeksa citiranosti, kao vrhunskog i manipulativnog sredstva koje danas omogućava da čak i on postane akademik, neka od najvećih imena nauke ne bi bila uopšte pomenuta u svom vremenu. Da bih poučio našeg akademika, prirodno je da opisujem stanje u prirodnim naukama: on je, naime, pokazao da ne razume razliku između tehničkih i društvenih nauka, kao i, unutar društvenih nauka, razliku između opštih i nacionalnih nauka.

No, na kraju, zaključio je da su moji stavovi bili jedan od uzroka što je prilikom raspada titoističke Jugoslavije poginulo 140.000 ljudi. Kao čovek opoziciono određen u čitavom višepartijskom životu naše zemlje, kako mogu biti bilo kakav učesnik u odgovornosti kada ne samo da nikad nisam bio na vlasti nego nisam ni podržavao vlast? Ne treba, međutim, prevideti da je u tu tvrdnju – koju populariše Danas – smešten minuli trodecenijski rad nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. Njen osnovni naum je da se svako političko zastupanje srpskih nacionalnih prava onemogući tako što bi se svelo na ratni nacionalizam, bez obzira na činjenice. Na tom temelju se obrazuje politika krivice kao produžetak komunističke politike kod nas.

Ova situacija nudi dve pouke. Načelna je da SKZ ima autonomiju u odnosu na vlast, jer njen predsednik nije član delegacije koja je posetila predsednika Srbije. SANU nema takvu autonomiju. Lična pouka glasi: dok predsednik SKZ-a sme da se javno suprotstavi predsedniku Srbije, akademik Dušan Teodorović ne sme da zucne javnu kritičku reč protiv ponašanja predsednika SANU. Ne razlikujemo se nas dvojica, dakle, samo po obrazovanju ili političkim uverenjima, ili po tome što on piše pesme, a ja znam zašto one ne valjaju, ili po veličini ličnih prihoda koji nam dolaze iz državnog budžeta, nego po nečem mnogo presudnijem – po moralu i ljudskom poštenju.

4.

Bilo je više odgovora na moj intervju podgoričkoj Pobjedi od 20. januara 2025. godine, u kojem sam – upitan – izložio istorijat višestranih napada kojima sam u kratkom roku i uzastopno izložen. U dnevniku uvreda pojavio se novi datum: 27. januar 2025. godine. U Večernjim novostima je Čedomir Antić ustvrdio da sam – sa Milošem Jovanovićem – postao privezak Proglasa i Đilasa. On je ponovio određenje kojim me je počastvovao Zoran Čvorović, koji je još 23. decembra 2024. godine, na samu najavu tribine u Lučanima, dan pre nego što je ona održana, objavio da tu mogu biti samo „fikus”. Prirodno je da se nije tu zaustavio. „Sramota je takome junaku/ kupit harač, ne skupit harača,/ džilitnut se, ne pogodit cilja.” Ne pronašavši ništa problematično u mojim rečima, već samo zato što sam dao intervju podgoričkoj Pobjedi, koja je nosilac najgorih sadržaja „montenegrinstva”, u objavi koju sam pročitao na Stanju stvari, Zoran Čvorović me je nazvao „korisnim idiotom” i ocenio da je moje ponašanje „odvratno”.

Njegov iskaz je klasičan primer za način na koji se režimska propaganda izliva u „nacionalni mozak”. Takav je zaključak da nije važno šta sam rekao, već je važno gde sam rekao. Ali, to što sam rekao ne mogu objaviti u režimskim medijima, jer oni to neće objaviti. Oni – poput Večernjih novosti, Pečata, Novog standarda, Stanja stvari – rado objavljuju Čvorovićeva razmišljanja koja ne smetaju režimu. Nema boljeg pokazatelja da im nedostaje antirežimska oštrica. Ako, dakle, ne treba da se pojavljujem na antirežimskim medijima – kako glasi formula režimske propagande, koju je svojevremeno oglasio agent-provokator i što je usvojio Čvorović – onda to znači da moja kritika režima suštinski nigde ne treba da se pojavi.

Kome ide u korist takav nalog? Samo režimu: čiji su se interesi i način razmišljanja pretvorili u opšte mišljenje nacionalne inteligencije. I – nota bene − njene koristi. Čvorovićevo domišljanje da su intervjui dati „montenegrinskim medijima” plod „strasne mržnje” prema Aleksandru Vučiću direktan je plod režimske propagande. To je njeno opšte mesto, kojim ona nastoji da negativan politički stav svede na lični odnos. Time se stvarnost depolitizuje. Učinak je vidljiv u načinu razmišljanja mojih kritičara iz redova nacionalne inteligencije: u odsustvu argumenata, oni − poput režimske propagande – počinju da nagađaju o ličnom odnosu.

Otud njenim predstavnicima nije palo na pamet da su režimski mediji – uključiv i ruske medije – dogmatični u meri da ne objavljuju moju kritiku režima, iako je njena politička orijentacija – nacionalna. To znači da tim medijima nije stalo do nacionalne orijentacije nego do podrške vlastima. Oni čije stavove objavljuju, dakle, nisu prisutni po svojoj orijentaciji nego po tome što ne ugrožavaju Vučić-Brnabić režim. A antirežimski mediji objavljuju moju kritiku vlasti uprkos tome što im je njena nacionalna orijentacija – daleka i, čak, suprotna. Oni to čine zato što im je stalo do kritike režima. Njihova propaganda je elastičnija i veštija, stvara privid objektivnosti, dok je režimska propaganda uniformna, jer joj nije stalo do nacionalne orijentacije nego do vlasti.

Dok su jedni koristili jedan termin, a drugi posezali za drugim terminom, Zoran Čvorović je – kao što mu priliči – upotrebio oba. Uprkos trudu, nije isprednjačio. To je pokušao, u opširnom tekstu od 30. januara 2025. godine, Miloš Ković. U njegovom haotičnom, bezvrednom i dugačkom tekstu nema jedino pokušaja da se odgovori na presudna i hronološka pitanja. Ko je počeo sa napadima? Jer, odgovor je jednostavan: oni. Ko podržava studentske proteste? Ja. Ko ih sumnjiči? Oni. Quod erat demonstrandum. Mnogo toga u ovom tekstu deluje komično: čovek koji se poziva na kafanska ogovaranja i slavska ćaskanja kao argumente istovremeno tvrdi da nisam pružio dokaze za svoja tvrđenja. Bez ikakvog kada i kako, ko i pred kim, kakvo je uopšte njegovo shvatanje – dokaza? U poplavi neproverivih tvrđenja o meni, nepouzdanih prisećanja, netačnih uopštavanja, notornih laži, slavodobitnog prenošenja kafanskih došaptavanja i slavskih razgovora, upotpunjenih seminarskom razradom teorije glasina, ponosno je pripovedao o navijačkoj akciji koja je igrala neku ulogu u njegovom postavljanju za redovnog profesora: samo u njegovom slučaju, plebiscitarno, kao kod Napoleona.[10]

Stavovi koje je preuzeo od agenta-provokatora kruže oko opisivanja moje ličnosti. To propagandno sredstvo, koje počiva na metodi argumentum ad hominem, najčešće je znak slabosti argumentacije. Ono svoj uspeh traži u oblasti primitivne znatiželje publike. Tako je ustvrdio da tražim da svi misle kao što sam mislim. Bilo bi to svojstvo autoritarnosti. Činjenice to opovrgavaju. Ne samo da se nisam nametao da učestvujem u Pokretu, kao što sam odbio predlog da ga predvodim,  nego su me Ković i Koprivica vukli za rukav da im se priključim u osnivanju Pokreta. Nisu, dakle, oni bili potrebni meni nego je bilo obrnuto. Kada nisam bio saglasan sa njihovim ponašanjem u vođenju Pokreta, nisam nametao svoje mišljenje, izazivao bilo kakvu unutrašnju ili spoljašnju borbu i krizu, nego sam napustio Pokret na najtiši mogući način.

Na čemu se onda zasniva tvrđenje o autoritarnosti? Na jednom predrazumevanju koje je zavladalo nacionalnom inteligencijom. To je nakaradno poimanje „sabornosti”. Ono ugrađuje u čoveka osećanje inferiornosti: i ako se ne slaže sa donetim odlukama, čovek treba da ih sledi u ime jedinstva. To predstavlja, međutim, demokratski centralizam kakav je propisivala komunistička organizacija. U ovako iskrivljenom shvatanju „sabornosti” odigrava se, dakle, prelivanje demokratskog centralizma u „saborni mozak”. Zašto bi slobodan čovek na tako nešto pristajao? I kada imam realnih interesa, nemam naviku da sledim ponašanje u čiju vrednost ne verujem. Postavivši se za glasnika generacije, sa kojom sam navodno u sukobu, što je netačno, jer sam u sukobu samo sa pojedincima koji me napadaju bez ikakvog povoda, Ković je otkrio svoju trajnu potrebu da bude zaštićen imunitetom krda.

U želji da pogodi antizapadni sentiment publike na čiju naklonost računa, on je uzgredno dodao da sam se vratio svojoj „staroj prozapadnoj retorici”. Uvek sam, međutim, zastupao iste stavove, čije je teorijsko ishodište liberalni nacionalizam, kao što im je istorijska formula – srpsko stanovište.To je teorijska formula koja je obrazložena, istorijski potvrđena i autentično demokratska.[11] Jer, ona počiva na – kako je u Duhu samoporicanja zapisano – čovekovoj slobodi izbora: može se, naravno, izabrati i drugo političko polazište, ali nije opravdano tvrditi da izbor srpskog stanovišta nije demokratski izbor.

Ono podrazumeva integralističku kulturnu politiku. To znači da su pripadnici srpskog naroda neodvojivi deo srpske kulturne egzistencije: i u Trstu u XVIII, i u Beču, Cetinju i Zagrebu u XIX, i u emigraciji u XX veku. Otud ne sledi da su ti gradovi bili deo srpske države. Osim Cetinja, koje je bilo prestonica Crne Gore, u kojoj je Zakonik knjaza Danila (1855) u 92 članu precizan: „u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedino srbske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne”. Danas nije tako, što ne znači da tako nije bilo. U sadašnji kulturni identitet jednog naroda spada i prošlost.

Oni koji odaberu srpski kulturni integralizam prirodno mogu sebe razumevati unutar odnosa koji postoje u njihovim užim kulturnim zonama, u kojima se odvijaju prožimanja sa drugim kulturama i tradicijama. To predstavlja značajan momenat vekovne policentričnosti srpske kulture. Da bi ostali verni titoističkim zasadima, pomoću kojih se srpska kulturna egzistencija krivotvorila, u cilju odnarođavanja, što je dovelo do nasrtaja na srpsku crkvu u Makedoniji i Crnoj Gori, drugosrbijanski kritičari su krivotvorili kulturni aspekt mog shvatanja srpskog stanovišta. Jer, pretvarali su ga u teritorijalne aspiracije, iako tako nešto nigde ne piše u mojim knjigama.

Važnija od toga da li sam se vratio „staroj prozapadnoj retorici” ostaje činjenica da – kao pravi korisni idiot i za razliku od Kovića – nikada nisam dobijao zapadni novac: ni od Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije niti od Fonda za otvoreno društvo.[12] Nije otud lepo da on nekog osuđuje zbog prozapadnih stavova: mogao bi se steći utisak da je nezahvalan, pored toga što je zaboravan.

U Autonomiji negativno ocenjuju moje stavove kao proruske. Ković me, pak, sumnjiči zbog „distanciranja od Rusije”. Ali, ono nije skorašnje: ima ga još u Duhu samoporicanja.[13] Moji drugosrbijanski kritičari nisu to opazili, već su tvrdili da u toj knjizi tvrdim kako je ceo zapadni svet protiv Srba. I to sam morao opovrgavati.[14] Kao slobodan čovek – dakle: korisni idiot – koji ne prima ničiji novac, pa može svoju kritiku usmeravati u svakom pravcu, odbio sam poziv da pišem za RT Balkan: za razliku od nekih pripadnika nacionalne inteligencije. Ne moram u svojim stavovima pratiti ničiju politiku. To znači: ni rusku politiku. Dovoljno mi je da imam hrabrosti da se koristim sopstvenim razumom.  

U poplavi iskaza koji treba da mobilišu osećanja publike u njegovu korist, dok mu se pevanje o zavetu raspada na potkazivačke akorde, Miloš Ković se jedino nije setio sasvim proverivih činjenica: da sam govorio o njegovim knjigama; da sam u Pečatu podržao njegov izbor za vanrednog profesora; da sam bio na njegovom suđenju, čak je moje ime upisano u zapisnik, jer je to bio gest solidarnosti. Sve na njegovu molbu. Logično je što je to zaboravio. Ne može čovek svega da se seti. Kao ni to da nikada ništa od njega nisam tražio.

Širenje anticrnogorskog raspoloženja u Srbiji i antisrpskog raspoloženja u Crnoj Gori deo je istog propagandnog pogona

Još je jedino vredna pažnje poslednja rečenica u kojoj trijumfalno zaključuje: „za razliku od nekih, ja nemam rezervnu otadžbinu”. Tako se priključio režimskoj kampanji o mom crnogorstvu. Kada sam podržao predlog da se organizuje odbrana Ustava referendumom protiv Francusko-nemačkog plana, u aprilu 2023, napao me je Peščanik. I gotovo u isti dan televizijska emisija Ćirilica. Ovaj režimski megafon poklonio mi je punih 60 minuta vređanja na različite načine: i političke, i nepolitičke. Osvedočeni prijatelj trodecenijskog predsednika Crne Gore, Milomir Marić, nazivao me je „vračarskim Crnogorcem”. On je prilagodio raniju odrednicu podgoričkog režima: „terazijski Crnogorac”. Tako sam u Crnoj Gori posrbica, dok sam u Srbiji montenegrin. Ovo širenje anticrnogorskog raspoloženja u Srbiji i antisrpskog raspoloženja u Crnoj Gori deo je istog propagandnog pogona.

I znak duboke saradnje dva predsednika: bivšeg crnogorskog i sadašnjeg srpskog. Jer, nikad ne treba zaboraviti da je predsednik Srbije bio „krunski svedok” – poslovično lažni – da je postojao državni udar 2016. godine. Ova sudska optužnica, čija je svrha bila da obezbedi pobedu na izborima, otkriva koliko je besmislena kad je povežemo sa saznanjem da je to trebalo da izvede grupa nenaoružanih ljudi koji su bili predvođeni 63-godišnjom ženom. I uvek se treba setiti sa koliko je propagandnih adresa i kako poganim rečima bio i u Srbiji i u Crnoj Gori decenijama vređan mitropolit Amfilohije. Jer, osuđeni zbog državnog udara kao da su zaboravili ko ih je javno teretio. Merodavni činioci Mitropolije pozvali su, štaviše, predsednika Srbije na sahranu mitropolita koga je neprestano vređao. A oni koji su ga tamničili u Crnoj Gorisada se pozivaju na njega. Pobede mnoštva prolaze, a pobede pojedinca traju.

Kao da Ković nije mogao odoleti čari denuncijacije. Kao nesolidni potkazivač, prenebregao je da lažno dostavljanje ruši dostojanstvo dostavljačke profesije koju je prigrlio. Ali, u režimu laži na istinu se ne obraća pažnja. I kao kod režimske propagande, njegovo nagoveštavanje mog crnogorstva okazionalnog je karaktera: kada se čovek slaže sa političkim držanjem Miloša Kovića i Aleksandra Vučića, on ne rizikuje da mu se neistinito pripiše crnogorstvo kao nacionalno obeležje. To je učinjeno na osnovu imena. A nije učinjeno na osnovu mesta rođenja, majke, života dužeg od šest decenija, višedecenijske borbe za srpska nacionalna prava u Crnoj Gori, nepromenljivog nacionalnog opredeljenja. Iako je bio prisutan u publici, Ković je sigurno zaboravio i javno izrečene reči mitropolita Amfilohija – na promociji njegovih sabranih dela u Hramu Svetog Save – da oličavam Cetinjane „kakvi su bili u vreme dinastije Petrović-Njegoš”.

Ali, ako je čovek – poput mene – protiv Vučić-Brnabić režima i ako otvoreno podržava studentske proteste, onda je neminovno da ga zadesi baš ovakvo lažno potkazivanje. I zato ono ne može zadesiti Zorana Čvorovića ili Časlava Koprivicu. Na slepe aktere političke borbe nema nikakvog dejstva okolnost da takvim potkazivanjem razaraju srpsku integralističku svest. U kulturi koja ne osuđuje nosioce ovakvih laži i kleveta neobjašnjivo se javlja čuđenje zbog razvijenih i brojnih oblika nacionalnog otpadništva kod nas. Jer, ne mogu svi ljudi mirno podneti da ih ništaci javno vređaju zbog imena koje nose: onako kako nikad ne bi smeli vređati Jevreje ili Hrvate. Mene to ne može uskolebati. Odavno znam da – kako je napisao Meša Selimović 1964. godine − „slavno je Srbin biti, ali − skupo”.[15]

4.

Uprkos trudu, Miloš Ković je zakasnio. Jer, u dugačkim sekvencama, u podkastu Pravi odgovor od 27. januara 2025. godine, kritički je o meni govorio – nikad pomenuti − Časlav Koprivica. Ovaj član predsedništva Pokreta za odbranu Kosova i Metohije nije bio sposoban da opazi kako sam u intervjuu Pobjedi napisao „članovi Pokreta”, koje sam poimenično naveo, nego je ustvrdio da sam „optužio čitav Pokret”. Šta znači ovakva neistina? (Nju ponavlja i Ković.) Pripisao mi je jedno tvrđenje koje nisam izneo, da bi mogao da polemiše sa nečim što nisam rekao. (Isto čini i Ković: on izmisli da udruženje Srpski glas ima sajt, što je notorna laž, jer ono nema nikakav sajt, pa mu ta laž služi kao podloga za zaključke o logističkoj podršci koju imam. Ako se setim da obojica tvrde kako imam „sektaški mentalitet”, dozvoljeno je da im pripišem kako se u njima rascvetava lažljivi mentalitet.) Zašto mu je to bilo potrebno? Da bi mogao da kaže kako ima članova Pokreta koji podržavaju studentski protest. To uopšte ne dotiče moje tvrđenje da poimenično navedeni članovi Pokreta sumnjiče studentski protest i, istovremeno, učestvuju u režimskoj kampanji protiv mene.

Ali, ovaj manevar mu je bio potreban da bi svoje uključivanje u napade na mene učinio logičnim, jer je izbegao pitanje: zašto se uključuješ u stvari u koje nisi upleten? To pitanje je samo odjek pitanja koje niko ne postavlja članovima Pokreta kao samoproglašenim zatočnicima „sabornosti” i političkog jedinstva nacionalnih orijentacija: zašto su me – posle govora u Lučanima – nazivali „korisnim idiotom” kada ni njih ni njihovu organizaciju nisam pominjao niti sam njen član? Koga su oni štitili od mene? No, na pitanje ko je počeo, oni odgovaraju: nas je više. Ali, istovremeno tvrde kako su ugroženi. Jer, lako je meni kad sam sam: teško je njima, jer su brojniji. To je klasičan primer kako se „pogrešne ideje, kao i nemoralne radnje, najbolje… brane svojim uspehom.”[16] I tako postaju zaštićene kao pogrešne ideje i nemoralne radnje. Kultura koja ih štiti samu sebe ograničava na njih.

No, Koprivica je ustvrdio da na moj govor u Lučanima, premda sam po sebi besprekoran, baca senku okolnost da je izrečen na tribini Proglasa, jer mu kontekst menja smisao. On je, dakle, uveo kontekst kao opredeljujući kriterijum. Nije mu začudo palo na pamet da više puta ponovljene pohvale koje je predsednik Srbije uputio Antoniću i Koviću bacaju senku na njih. Jer, njihove reči potpuno su podudarne sa njegovim tvrđenjima o „korisnom idiotu”, dok se moj govor razlikuje od programskih stavova Proglasa. Nije se dosetio da bi senka na njima mogla postati tamnija, ako opazimo koliko režimskih medija je prenosilo njihove stavove. Nije se, štaviše, setio kako je tamna senka obeležila njegovo prisustvo u programima režimskih televizija Hepi i Kurir, utoliko pre što njegove reči nisu odudarale od njihove orijentacije. Treba li da dodam sasvim režimske televizije kao što su Euronews i K1, ili potpuno drugosrbijanski Insajder video? Postoji, dakle, kontekstualno preobličenje čovekovih reči samo u mom slučaju? Ili se, ispod ovakvih protivrečnosti, krijumčari da je režimski kontekst bliže srcu mojih kritičara od drugih konteksta, pa je otud opravdano pojavljivati se na režimskim medijima? U toj stvari smo se odavno razišli u pogledima.

Da sam dobro postupio, pokazuje prisustvo četvorogodišnjeg Vučić-Brnabić ministra kulture među osnivačima deklaracije „Načela suverenističke politike” koju su članovi Pokreta podastrli javnosti. Čovek koji je bio član vlade u trenutku kada je potpisan Vašingtonski sporazum (2020) oglašava vrednost suverenizma? Tu deklaraciju podržao je – u svom tviter-nalogu – i agent-provokator koji je sebe odredio kao „skrivenog ideologa” predsednika Srbije. Dakle: Aleksandar Vučić, kao čovek koji je protivustavno napustio teritorijalni integritet naše države, preko svog „skrivenog ideologa”, odaje priznanje suverenizmu članova Pokreta. Kad oni ne bi bili ono što su, bio bi to klasičan kompliment koji porok upućuje vrlini. U ovoj situaciji, pak, vrlina je odsutna. 

U jednom trenutku Koprivica je posegao za neopravdanom analogijom sa postupcima oko krivične prijave protiv Aleksandra Vučića zbog veleizdaje. Ona je podneta u avgustu 2020. godine. On je – za razliku od mene – nije potpisao. Jedan član predsedništva Pokreta je pohitao – Ković se toga sigurno ne seća – na Novu S da je osporava: određuje li taj kontekst da su u protivljenju krivičnoj prijavi bili podudarni politika antirežimske („luksemburške”) televizije i politika Pokreta? Kada danas govori o veleizdaji predsednika Srbije, Koprivici začudo ne pada na pamet da su potpisnici prijave – među kojima su bili Kosta Čavoški i Dejan Mirović, što bi trebalo da ima neku pravnu težinu – bili politički pametniji i ljudski pošteniji od njega.

Praveći neodrživu analogiju, kazao je da bi se moje odbijanje da potpišem „Apel za odbranu SPC u Crnoj Gori” od 1. januara 2020. godine moglo tumačiti kao podrška tadašnjem podgoričkom režimu. (To ponavlja i Ković.) Dodao je da o tome ima prepisku koja potkrepljuje njegovu tvrdnju. Čovek se mora čuditi kako su ljudi izgubili osećaj da razlikuju ono što im se privatno kaže ili napiše od onoga što je javno iskazano. Budući da ona podrazumeva izvesnu poverljivost, pozivati se na privatnu prepisku sa nekim čovekom, kao potkrepljenje sopstvene tvrdnje, može imati nekog opravdanja samo ako je iznuđeno. Da bi se pokazalo takvim, neophodno je da bude istinito.

Da bih pokazao da je izrečena insinuacija neistinita, donosim celovit tekst – kakav postoji u prepisci –  svog odbijanja da potpišem „Apel za odbranu SPC u Crnoj Gori”. Tekst je napisan 30. decembra 2019. godine: „Ne znam zašto mi treba da imamo potvrdu od ljudi u Crnoj Gori šta ćemo kazati. Svako treba da govori za sebe: ako njima treba ublažen tekst, neka kažu sami. Svaka koordinacija − to je moje iskustvo − sa tamošnjom opozicijom uvek je bila kontraproduktivna, jer ovdašnja vlast ima uticaja na neke od njenih članova. Nisam spreman da prihvatim njihovu arbitražu. Tekst je (1) opširan i repetitivan, (2) utoliko medijski ne-efektan, sa (3) potpunim odsustvom kritike vladajućeg režima u Srbiji, čime ispada da je on amnestiran od bilo kakve odgovornosti za nastalo stanje, sa (4) potpunim odsustvom svesti o medijskoj ispostavi podgoričkog režima u Beogradu koja − uz podršku vlasti − nastoji da neutrališe javnu svest u Srbiji u korist podgoričkog režima. Ta ispostava, oličena u njihovom apelu, ima svu medijsku podršku, kako vlasti i njenih medija, tako i od opozicionih (Danas, N1) medija. Oni u Beogradu − koji su potpisali apel da se zaštiti ̕nevini̕ podgorički režim od ̕strašne̕ vlasti u Beogradu − imaju pravo da kažu šta god hoće, ali oni treba da čuju − što je takođe naše nesporno pravo − od ljudi sa imenom i prezimenom da su ispostava podgoričkog režima, kao što je i sadašnja vlast u saglasnosti sa tim režimom, to im u svakoj prilici treba stavljati pred oči i tako ih delegitimizovati u javnosti. Budući da sam se među prvima javno izjasnio − tako je ispalo, nema tu neke moje zasluge − o svemu što je sadržaj apela, može ovo da prođe i bez mene. Pozdrav. Milo Lompar.” To je sve.

Kad se već pošlo takvim putem, nemam ništa protiv da se objavi sva prepiska u vezi sa mojim učešćem u radu Pokreta. Poslednja rečenica mog pisma pokazuje da nije održiva tvrdnja kako bi moje nepotpisivanje moglo biti shvaćeno kao podrška podgoričkom režimu. Jer, pre Apela, javno sam se izjasnio u prilog SPC u Crnoj Gori: „taj mitropolit stoji danas na braniku svega što je srpsko i pravoslavno u crnogorskoj državi: u uslovima koji se opasno približavaju onima iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.”[17] To je, dakle, bilo javno poznato. Kako moja javna podrška SPC u Crnoj Gori može biti shvaćena kao podrška podgoričkom režimu? Neodrživa je, dakle, analogija između mog nepotpisivanja „Apela” i njihovog protivljenja studentskom protestu. Jer, moje nepotpisivanje nikako se nije moglo podudariti sa interesima podgoričkog režima. Njihovo sumnjičenje studentskog protesta, pak, u bitnom se podudara sa interesima i ponašanjem Vučić-Brnabić režima.

Samu prijavu nisam pomenuo u Pobjedi da bih o njoj raspravljao, već da bih pokazao da naše razlike potiču iz vremena pre Proglasa: i otud nisu u vezi sa ovom građanskom organizacijom, koja je članovima Pokreta poslužila kao alibi za napad na mene. Tu je žiža mog pominjanja krivične prijave. Koprivica je nastojao da je premesti u razgovor o samoj prijavi. No, lažno predstavljanje privatnog teksta koji je nepoznat u javnosti nalikuje na klasičnu policijsku podmetačinu. To me seća Davičovog stiha: „Zar ja umesto filozofa – oznaš? Kakvo je to zlo?” U mom pismu nije teško videti da je glavni razlog mog nepotpisivanja ovog „Apela” bilo potpuno odsustvo kritike srpske vlasti u njemu. To znači da je – i krajem 2019. godine, pre podnošenja krivične prijave – postojala ključna razlika između nas. Bio je to – i ostao – odnos prema Vučić-Brnabić režimu.

5.

U ponašanju vlasti u odnosu na studentski protest vidna je kombinacija dva načina delovanja: dok se, s jedne strane, upućuju pomirljivi predlozi za dijalog, istovremeno se, s druge strane, gotovo svakog dana poneki automobil obruši na studente koji protestuju, čak i kad se nalaze na trotoaru. To je karakteristično mafijaško ponašanje. Jer, država se ne razume kao opštost nego kao plen određene interesne grupe: u ovom slučaju reč je o mafijaškoj organizaciji.

Najvažnije da rektorski kolegijum ne napusti studente i da se s njima dogovara oko svih odluka koje se tiču i eventualnog razgovora s vlastima. Vučićev poziv, posle tri meseca od nesreće u Novom Sadu, ima za cilj da izazove podele u akademskoj zajednici

U ponedeljak 3. februara 2025. godine, predsednik Srbije je uputio poziv rektorskom kolegijumu Beogradskog univerziteta da „otpočnu dijalog u okviru koga će se pronaći rešenje za postojeću situaciju u kojoj još traje blokada nastave na visokoškolskim ustanovama”. Povodom tog poziva, u izjavi agenciji Beta, 3. februara 2025. godine, kazao sam da rektorski kolegijum ne bi trebalo da prihvati poziv Aleksandra Vučića sve dok se ne ispune svi zahtevi studenata. Rektorski kolegijum ne bi trebalo – po mom mišljenju – da donese bilo kakvu odluku o tome, bez prethodnog dogovora sa studentskim plenumima. Jer, „rektorski kolegijum je podržao studentske zahteve i do ispunjenja tih zahteva nema o čemu da se razgovara s predstavnicima vlasti. U ovom trenutku je najvažnije da rektorski kolegijum ne napusti studente i da se s njima dogovara oko svih odluka koje se tiču i eventualnog razgovora s vlastima.” Ocenio sam da Vučićev poziv, posle tri meseca od nesreće u Novom Sadu, ima za cilj da izazove podele u akademskoj zajednici. Jer, „taj predlog je dat i kao deo strategije vlasti da se pokuša s podelom među studentima. Cela aktivnost vlasti se svodi na pokušaj da podeli i unese razdor među studente i profesore.” Istog dana, u televizijskoj emisiji Ćirilica, iznova sam izložen uvredama koje je mleo – poput prazne vodenice − agent-provokator. Bilo je to karakteristično verbalno nasilje: kao kada se režimski batinaši ustreme na studentkinju i polome joj vilicu.

U utorak 4. februara 2025. godine, pak, u Informeru sam izvređan na osnovu lažnog spiska članova navodne „prelazne vlade”. Sami sastavili spisak da bi mogli da vređaju one koje odaberu. Neumoran, kao čovek koji je dobio značku primernog vojnika, Čedomir Antić se oglasio na Televiziji Blic u petak 7. februara 2025. godine: u dirljivom saglasju sa Kovićem, Čvorovićem i Koprivicom, dometnuo je svoj prilog na okolnost da sam dao intervju „srbomrzačkoj Pobjedi”. Da sam samo doveo u istu ravan dvojicu kolega sa Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Kovića i Antića, čija polemika u javnosti je pretila da dovede do fizičkog obračuna, da sam ih samo tako zbližio, bar u osudi mog intervjua, zaslužio sam dva dana odmora.

Ali, sve je palo u senku pred činjenicom da se u istoj sedmici dva puta oglasila Politika. Bilo je to kombinovanje obe tehnike medijskog udara. Objavljen u nedelju 9. februara 2025. godine, prostački članak, prepun uvreda na račun studenata, i mimogred na moj račun, koji je napisao agent-provokator, označavao je da je situacija dramatična i da predah nije moguć. Karakteristično haotičan, članak je otkrivao poodmaklu slabost rasuđivanja: agent-provokator ponovo tvrdi kako je javno „poništen”, iako se učestalo pojavljuje u glavnim režimskim medijima, jer je tekst prenesen i na portalu Večernjih novosti.  Jedino je pažnje vredna bila jedna tvrdnja: premda izbegavaju da to javno objavljuju, Antonić i Ković nalaze se – tvrdi agent-provokator – sasvim blizu njegove pozicije. Bilo bi viteški – svakako i humoristički – da Koprivica obrazloži ovaj kontekst u kojem osvanjuju imena viđenih članova Pokreta za odbranu Kosova i Metohije.

No, članak objavljen u sredu, 5. februara 2025. godine otkrivao je drukčiji postupak: umesto verbalnog batinjanja, pojavila se u Politici kritika mojih stavova. Pisac je bio stalni kolumnista lista: Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njegova argumentacija počiva na tri momenta. Osporivši moje mišljenje da je neophodno usaglašeno delovanje rektorskog kolegijuma i studentskih plenuma, on je ustvrdio da „činjenica da je rektorski kolegijum podržao studentske zahteve ne obavezuje da u svemu ostalom i u svakoj prilici mora da podržava stavove plenuma. Naime, iz činjenice da je u jednoj važnoj stvari stao uz studente ne proizlazi da se s njima mora saglasiti u svakoj stvari.” Ovo je karakteristični manevar u kojem se ciljano meša vremenski sa sadržinskim aspektom. U tome je obmana. Jer, to nisu dve nego jedna odluka: koja se donosi i potvrđuje u različitim periodima vremena. Zašto? Zato što su okolnosti ostale iste.

Iako je više puta govorio da su tražena dokumenta oko nadstrešnice učinjena javnim, predsednik ih je stalno dopunjavao novim dokumentima. To znači da je u prethodnom slučaju – lagao. Njegov poziv nije, takođe, nikakva promena u okolnostima, jer se periodično i neiskreno ponavlja. U nepromenjenim okolnostima, dakle, ne može se – bez izneveravanja doslednosti – napuštati odluka koja je doneta. Reč je o dva momenta iste odluke. (Ne treba brkati reč momenat sa rečju trenutak.) Kada se okolnosti promene, moguće je tvrditi da rektorski kolegijum treba da donese odluku koja neće podrazumevati studentske zahteve. I tada, međutim, mora imati svest o postojanju tih zahteva.

Nije mnogo vešto ni osporavanje mojih reči da je cilj poziva da se razjedine studenti i profesori: „Jedna je stvar što je tumačenje nečijih motiva, posebno ako se za to ne poseduju odgovarajuće kvalifikacije, plodno tlo za insinuacije.” Razumevanje nečijih postupaka može biti sasvim precizno ako se osloni na uspostavljeni obrazac javnog ponašanja. Ako on vlada na način da neprestano izaziva sukobe, sasvim je opravdana pomisao da se tako ponaša i u ovom slučaju. To je javni motiv njegovog delovanja, a ne privatni motiv njegove ličnosti. Nisu potrebne nikakve kvalifikacije – taj večiti alibi svih apologeta – da bi se čovek suočio sa empirijskom evidencijom.

Sve što je činio od 2012. godine, Vučić je činio deleći ljude na svoje i tuđe. On ne oličava državno nego mafijaško jedinstvo

Sve što je činio od 2012. godine, Vučić je činio deleći ljude na svoje i tuđe. On ne oličava državno nego mafijaško jedinstvo. Treba da se setimo svih ljudi koji su bili izdajnici, bez obzira da li su bili radikali, demokrate, levičari, desničari, centristi, koji su bili lopovi, bilo da su žuti, plavi, crni ili crveni, ukoliko bi se našli u nekoj situaciji na suprotnoj strani od njegove vlasti. I koji su prestajali da budu izdajnici ili lopovi, čim bi ispunili osnovni uslov: da poljube predsedničku papuču. Čudno je da se naš kolumnista toga ne doseća, kad je to bio i njegov put. Zašto bi bile potrebne bilo kakve kvalifikacije da se ovaj model ponašanja – koji je i model vlasti – prepozna u njegovom pozivu rektorskom kolegijumu?

Nije mnogo uspešnija ni pobočna tvrdnja koja treba da osnaži opravdanost uverenja da treba prihvatiti poziv predsednika: „Studentski zahtevi su formulisani tako da ih mogu realizovati samo organi vlasti.” Iznova se pojavljuje problem sa evidencijom: da su ih mogli realizovati organi ove vlasti, ti zahtevi se ne bi ni postavljali u obliku protesta. Zašto ih ova vlast nije rešila? To je pitanje. Da bi sprovela političku izdaju, vlast je ciljano uništila javno poverenje u društvu. I to joj se sad vraća u obliku potpunog javnog nepoverenja u nju.

Drugi momenat Politikine argumentacije sastoji se od opširnog obrazlaganja da studentski pokret i profesorski sastav nisu monolitni pojmovi i da treba uvažavati činjenicu da postoje razlike unutar njih. U dlaku isto piše Slobodan Antonić kada na RT Balkan, 4. februara 2025. godine,  pozdravlja i podstiče diferencijaciju unutar studentskog pokreta. Ne predstavlja mu nikakav problem što je iste učesnike studentskog protesta, 24. decembra 2025. godine, posmatrao kao one koji mogu dovesti do „autonomaške” Vojvodine, da bi ih potom – kada su počela unutrašnja trvenja među njima − video kao patriote. (U takvom kretanju nalazi se i Ković: prigušuje „autonomaške” pokazatelje i pronalazi „patriotske” u studentskim protestima. Samo treba obojica da dodaju da su neki – poput mene – sve to videli – i bolje od njih – od početka studentskog protesta.) Kao da je u propagandnom pogonu odlučeno da se naglašava potreba za diferenciranjem aktera unutar studentskog protesta i rektorskog kolegijuma.

Otud se ponavljaju rečenice o tolerisanju razlika među ljudima kao oznake demokratskog društva: „Samo u totalitarnim vizijama i autoritarnim umovima razlike u mišljenju nužno vode razdoru i sukobima.” Da bi ovakvo upozorenje imalo bilo kakvu vrednost, naš kolumnista je trebalo da ga uputi predsedniku Srbije. Jer, on ne toleriše nikakve razlike u društvu kojim upravlja: on, dakle, vodi društvenom razdoru i sukobima. Kako naš kolumnista ne sme to ni da pomene, kao ni brojna svojstva Vučić-Brnabić režima koja to potvrđuju, njegov pledoaje za poštovanje razlika predstavlja političku akciju, a ne naučni argument, jer se ne primenjuje u svim situacijama. On predstavlja pokušaj da se podstakne razdor unutar studentskog protesta. To potvrđuje poslednja poruka našeg kolumniste: „smatram da bi trebalo da povedeš kolegijum, makar i krnji, na početak dijaloga.”  Treba, dakle, pronaći nekolicinu kooperativnih dekana, koji bi oličavali „krnji” kolegijum, da bi se medijski žigosala većina članova rektorskog kolegijuma. Izazivanje sukoba unutar rektorskog kolegijuma glavni je politički cilj Vučić-Brnabić režima. Na izazivanju sukoba unutar studenata i unutar profesora, kao i između njih, rade i drugi delovi režima. Tačno kako sam rekao u svojoj izjavi od 3. februara 2025. godine.

U Politikinom članku imamo političku racionalizaciju koja nehotično odvodi u komični registar: „Drugim rečima, čak i da imaju različita mišljenja o potrebi da se odazovu na razgovor, to ne bi dovelo, ili barem ne bi trebalo da dovede u pitanje jedinstvo akademske zajednice. Naprotiv, moglo bi samo da ga ojača.” Ovakvo tvrđenje podseća na Staljinovu maksimu po kojoj država odumire tako što sve više jača. Što se više budu delili akteri studentskog protesta, taj protest će biti jači?  Ovaj stav potvrđuje neusahlu potrebu vlasti da nađe sledbenike unutar akademske zajednice da bi ih mogla upotrebiti u onemogućavanju studentskog protesta. U komičnom duhu, stvari idu sve uspešnije: „sasvim neutemeljeno i neobrazloženo predstavlja se kao samorazumljivo da su na jednoj strani studenti i nastavnici, a na drugoj predstavnici vlasti.” Karakteristika komedije je da oduzima ozbiljnost stvarima. Ali, evidencija je nepotkupljiva: ako je studentski protest usmeren protiv vlasti, koja nije podastrla razloge i krivce za pad nadstrešnice, i ako su ga podržali profesori, kako su oni na istoj strani na kojoj je vlast?

Treći momenat u argumentaciji našeg kolumniste očituje nastojanje da moje stanovište prikaže kao političko, dok „ovo koje ovde zastupam izloženo je iz perspektive nastavnika Univerziteta u Beogradu.” Šta je u ovom tvrđenju netačno? Studentski protest je vezan za ono šta se događa u društvu. Kao društveno motivisan, on neminovno ima i politički karakter. Nastojanje da se naš kolumnista sakrije u akademsku kulu, kao navodno objektivnu i nepristrasnu, obeležava njegovu težnju za racionalizacijom političkog naloga koji sprovodi. Jer, njegovi iskazi nemaju naučni nego politički i primenjivi karakter.

Da je to tako u dugom trajanju, pokazuje nam jedna retrospektiva. U sredu 7. marta 2012. godine, ocenivši da su sve antievropske partije u regionu antisrpske, naš kolumnista je zaključio: „Kada se ima u vidu ko su neprijatelji EU u našem okruženju, onda više nije najvažnije pitanje da li, odnosno koliko će koristi Srbija imati od članstva u EU, već je, naprosto, sramota biti protiv EU.” Nije mu palo na pamet da pobeda jedne evroskeptičke stranke u jednoj zemlji ne znači pobedu u drugim zemljama.  On je, dakle, moralno žigosao nosioce jednog političkog stava. Bilo je to predizborno vreme, u kojem je vladajuća Demokratska stranka, na čelu sa Borisom Tadićem, ispovedala parolu: „Evropa nema alternativu”.  Naš kolumnista se, dakle, stavio u službu tadašnje propagande i moralno unižavao protivnike tadašnjeg režima. To nije nikakvo naučno stanovište, kao što nije ni neutralno procenjivanje prilika.

Kada su se prilike promenile, kada su žigosani došli na vlast, on je stupio u njihovu službu i, njihovom pomoći, postao predsednik Upravnog odbora RTS. Deluje verovatno da je do toga došlo usled javnih i tajnih usluga i pogodbi. Ali, nije moglo promeniti saznanje o njegovom iskazu − „sramota [je] biti protiv EU” − kao iskazu koji je bio sasvim politički usmeren: „Predsednik Upravnog odbora RTS-a, univerzitetski profesor, sociolog Vladimir Vuletić, čak je rekao jednu rečenicu koja može da uđe u istoriju besramlja: tvrdio je da je nepristojno i nemoralno biti protiv EU. To je on napisao pod svojim imenom i prezimenom 2012. godine. Znači, imate posla s ljudima koje je stvarnost potpuno opovrgla. Velika Britanija je trenutno nepristojna i nemoralna, jer je istupila iz EU. Ima ljudi koji žele da dobiju drugu platu, da obezbede privilegije, da obezbede prodor svojih vulgarnih interesa, a vulgaran je interes da iznajmljivanjem svog mišljenja ostvarujete neku materijalnu dobit. Za intelektualca to je prostački način razmišljanja, ali mnogi s tim nemaju problema: intelektualna prostitucija se pretvorila u poželjan oblik ponašanja. Uvek je bilo ljudi koji su išli tim naopakim putem, problem je što sredina, duboko opustošena medijskim uništavanjem prostora, kriminalizovanjem, infantilizacijom, jednostavno nema više osećaj da se čini nešto nedopušteno. To je sistematski razlog našeg propadanja.”[18] Tako to izgleda u sredinima u kojima se uništi javnost.

No, kada trenutni politički nalog ide u drugom pravcu, u subotu 18. maja 2024. godine, u vremenu bliskom gradskim izborima u Beogradu, kada Vučić-Brnabić režim razvija „nacionalnu” retoriku i podstiče „antievropske” sentimente, naš kolumnista iznosi drukčije stavove: „Pre nešto više od četvrt veka Srbija se nalazila pred dilemom EU ili Kina. Opredelila se za evropski put. Razočarenja i gubici na tom putu, kao i nova pozicija i vizija Kine otvara pitanje kako bi se danas opredelila ako bi se ponovo postavila ista dilema.” Izričito proevropsko opredeljenje lako se menja u skladu sa političkim nalogom koji je vođen zapovestima političkog trenutka. To svakako nije obeležje naučnog stava nego strasnog političkog aktivizma u korist režima.

Kao što je bio sklon da moralno sumnjiči one koji imaju evroskeptičke stavove, tako je naš kolumnista spreman da obezvredi politički angažman čoveka sa stanovišta životnog doba u kome se nalazi. U tekstu naizgled posvećenom smeni elita u našem društvu, 13. februara 2022. godine, on se ustremio na Vladetu Jankovića koji je bio nosilac opozicione liste za Beograd: „Protiv te detronizacije ustali su viđeniji pripadnici stare elite. Neki potajno, a neki poput kandidata Jankovića otvoreno. Prkosno zvuči njegova ̕ utata̕  rečenica da, parafraziraću – onima koji imaju novca za stan u ̕ Beogradu na vodi̕  i treba da tandrču tramvaji pod prozorom.” Ovo odlučno svrstavanje uz politički program režima i njegov stambeni poduhvat, inače izložen brojnim stručnim i akademskim kritikama, kao svrstavanje uz novu elitu tranzicionih heroja „divljeg kapitalizma”, praćeno je aluzijom koja ima ulogu poente: „Staru elitu smenjuje nova elita. To večito kruženje elita, kako je tvrdio Pareto, čak ni samozadovoljni starčić ne može da zaustavi.” Ocenivši opozicionog kandidata kao „samozadovoljnog” naš kolumnista je podlegao sopstvenom utisku, a ne nekom proverivom saznanju. Nije to nikakav naučni put.

Upotrebom deminutiva „starčić” nastojao je da pojača sugestiju koja počiva na umanjivanju vrednosti čoveka o kome piše: taj čovek čak nije ni starac. Jer, to bi moglo značiti da je mudar. Na to podseća poslovica: starije (mudrije) je jutro od večeri. On je, međutim, samo „starčić”. Dakle: nešto sitno i bezvredno što će točkovi Vučić-Brnabić elite pregaziti, čak ga i ne opazivši. Sasvim je čudovišno, premda sasvim u duhu Vučić-Brnabić režima, da se naš kolumnista – vođen političkim motivima – ruga čoveku zbog godina koje nosi. Političko osporavanje prenosi se na biološku činjenicu kao što je starost. Takav iskaz ne može dolaziti sa stanovišta univerzitetskog profesora, već je razulareni prostakluk režimskog komentatora. Jer, on se oglašava – po tačnoj Andrićevoj reči − „sa drskošću roba kome je garantovana nekažnjivost”.

No, ne govori uvek tako. U njegovim rečima o Aleksandru Vučiću odjekuje ton psalmopevca, iskri se svetlost spoznate istine, ponekad se sluti natčulna svetlost koja se ukazuje tek odabranima. U petak 31. januara 2025. godine, kao da je samo naš kolumnista, u tami koja je skolila njegov pejzaž i ispunila njegova osećanja, ugledao Auroru Borealis: „Ponekad mi dođe žao predsednika Vučića. Ne zato što radi po ceo dan i ne ide na godišnje odmore. To je njegov izbor. Žal se javi kada pomislim da bi se za koju godinu mogla stvoriti kritična masa koja će dovesti do njegovog povlačenja. Ta će masa za sva zla ovog sveta okriviti njega, a on će biti razapet kao neki ovovremeni Isus i svi će biti srećni i zadovoljni.” U okeanu pohvala, slavljenja, udvoričkih izraza, pesama, narodnih rukotvorina, plaketa, samo se još vladiki bihaćko-petrovačkom ukazao Isus Hristos u Aleksandru Vučiću.

Naš kolumnista produbljuje ovu epifaniju. On nagoveštava da je srpski predsednik ne samo Bog-u-humanosti nego, štaviše, Bog-u-božanstvenosti, onaj koji vaskrsava: „on će ući u istoriju o kojoj toliko mašta tako što će nova pokolenja čekati njegovo vaskrsenje i moliti se za izgubljeni mir i ekonomski prosperitet.” Da li je moguće da će Aleksandar Vučić biti prvi (drugi?) čovek koji je vaskrsao? Da li je i on jednosuštan sa Ocem? I kako: po suštini ili po ipostasi? Zar sugestija nije dalekosežna: možda on i nije samo od zemne tvari? Ma koliko dirljivi, ovi iskazi nisu plod naučnog diskursa, niti pripadaju stanovištu univerzitetskog profesora, već su iskazi religijske objave, koja jednog političkog privrženika pretvara – naočigled javnosti – u vernika koji prati mesiju, čvrsto uveren u njegovu svetost.

Nije teško opaziti nemotivisanost mog pominjanja u pismu koje je rektoru uputio naš kolumnista. Jer, bilo je još profesora koji su imali stav sličan mom, pa ipak nisu pomenuti. Jedan profesor je bio sa Katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nema nikakvog smisla mene uplitati u odluke rektorskog kolegijuma, jer nemam nikakvih akademskih uloga u upravljačkim telima Filološkog fakulteta, a pogotovo Beogradskog univerziteta. To znači da je politički nalog bio opredeljujući činilac u odluci da budem izabran za metu Politikinog napada. Sve to pokazuje da se naš kolumnista ne oglašava kao profesor univerziteta, niti kao nezavisni intelektualac, već kao politički propagandista Vučić-Brnabić režima.

6.

Panorama iskaza i tekstova koji su se pojavili u zgusnutom vremenu ne treba da nas omete u uviđanju ključne činjenice: nijedna od pomenutih adresa nije imala nikakav povod da izazove sukob sa mnom. Nikoga nisam pominjao i, napadnut, samo sam odgovarao na ničim izazvane nasrtaje. To treba upamtiti. Pogledajmo hronologiju: Čvorović 23. XII → Antonić 24. XII → Politika 25. XII → Vučić 25. XII i 26. XII → Ković 26. XII → Čvorović 27. XII → Šešelj 1. I → Autonomija, 10. I →Teodorović 14. I → [Lompar 15. I ] → Teodorović 18−19. I → [Lompar 20. I] → Antić 27. I → Koprivica 27. I →  Ković 30. I  → Ćirilica 3. II → Informer 4. II → Vuletić 5. II  → Antić 7. II  → Politika 9. II.  Svakako sam nešto propustio: rekli su mi da su me neki od aktera pominjali više puta. Ali, i minimalni obračun je zastrašujući: 19 napada u 58 dana, dakle svaka tri dana. Ponekad i više napada u istom danu. Tome treba dodati veliki broj reakcija i komentara na društvenim mrežama.

Upravo ove hronologije treba da se sete oni koji „jadikuju” zbog narušavanja jedinstva nacionalne inteligencije i koji na ravne časti dele pokude akterima. Da bi njihovo „jadikovanje” moglo biti shvaćeno kao iskreno, neophodno je da otvoreno kažu ko je narušio jedinstvo o kom toliki brinu. Ne može se uspostavljati jedinstvo na ideji o toleranciji Vučić-Brnabić režima, jer se ne može uspostavljati jedinstvo na ideji nacionalne i demokratske izdaje. Otud je moj odnos prema tom režimu – za razliku od mojih kritičara – beskompromisno negativan. Oduvek. A ako ljudi ne žele da se suoče sa nepotkupljivošću i proverivošću činjenica, to znači da nisu spremni da se suoče sa sopstvenim zabludama o ljudima i događajima. Kao što su me članovi Pokreta za odbranu Kosova i Metohije žigosali u seriji iskaza koji su se pojavili u poslednjoj nedelji decembra 2024. godine, tako su me, u prvoj nedelji februara 2025. godine, režimski askeri serijski napadali gotovo svakog dana. Serijski napadi – između kojih su se pojavljivali dugi tekstovi i medijski nastupi protiv mene – precizan su pokazatelj režimske kampanje koja traje.  

Zaključak koji nude ove paralele između nacionalne (režimske) inteligencije i nevladine (drugosrbijanske) inteligencije prilično je očigledan: kao što su režimski protagonisti nezadovoljni mojim postupcima i shvatanjima, tako su istim tim postupcima i shvatanjima, u isto vreme, nezadovoljni i njihovi drugosrbijanski (nevladini) kritičari. Te dve strane ustrojavaju, dakle, jedan sistem odnosa koji vlada našom zemljom, u kojem se one međusobno bore za vlast i, istovremeno, protiv svakog ko ukazuje na pogubnost samog sistema. Njihov dosluh nalazi se u temelju Vučić-Brnabić režima.

Javno zastupanim shvatanjem da nastane korelacija građanskih i nacionalnih činilaca unutar opozicionog delovanja, udario sam na osnovnu propagandnu matricu vlasti. Njenoj politici dirigovanog nesporazuma u društvu suprotstavio sam politiku mogućeg sporazuma

Da bi takvo ponašanje bilo moguće i efikasno, neophodno je, naravno, da u društvu postoji objektivna polarizacija političkih činilaca. Ona se pojačava, podiže na nerealan i iracionalan, dakle nepolitički, nivo, dolazi do sukobljenosti koje idu iznad društvenosti kao takve i tako se onemogućava bilo kakvo usredsređeno dejstvo protiv politike režima i njenih nosilaca. Javno zastupanim shvatanjem da nastane korelacija građanskih i nacionalnih činilaca unutar opozicionog delovanja, kako bi se dobila snažna poluga u pritisku na režim, kao i da se bitne razlike premeste u intelektualni prostor, da postanu deo područja intelektualaca koji se spore, udario sam na osnovnu propagandnu matricu vlasti. Njenoj politici dirigovanog nesporazuma u društvu suprotstavio sam politiku mogućeg sporazuma: sa očuvanjem realnih razlika između društvenih aktera. I skriveni pomagači vlasti, koji su sebe investirali u javno dejstvo, i sa jedne i sa druge strane političkog spektra, složno su krenuli da potru neželjenu istinu, da naruže njenog donosioca, da razviju javnu mržnju prema njemu.

Moja dužnost je bila da predložim ono što smatram da je lekovito za društvo u celini. Ukoliko moj predlog ne bude imao uspeha, verovatno će se nastaviti smena jednog dominantnog modela njemu suprotnim modelom: u dužim periodima vremena. To znači da sistem binarnih opozicija ostaje potpuno održiv: sa rastućom spiralom nasilja. Duhovna situacija vremena, koju dovode do apsurda samozvani avangardisti, pretvara se u polugu za tlačenje nacionalnih tradicija, do kojih drži većina građana. Uporišna tačka avangardista je u stranim činiocima, a tradicionalista u populističkom samopotvrđivanju. Tako se društvo kreće progresivno-regresivno, cik-cak, dole-gore, napred-nazad: truleći u svim aspektima, pravnim, kulturnim, stručnim. Arbitraža stranih činilaca, koji su vođeni svojim interesima (Rio Tinto), predstavlja jezičak na vagi. Avangardistima je neophodna da uspostave i održe vlast; tradicionalistima da uspostave održiv odnos sa spoljnim činiocima.

Predlažem relativnu ravnotežu između duhovne situacije vremena i nacionalne tradicije. Treba učiti da se živi sa razlikama koje su znatne. U relativno demokratskom ambijentu one ostaju, kao i sukobi, ali se rastvaraju u normalnijem saobraćaju: inteligencija vodi ideološke sporove, vlast i opozicija se sukobljavaju oko praktičnih sadržaja života. Tamo gde se njihova kretanja presecaju, gde nastaje čvor ideološko-praktične prirode, najbolje je osloniti se na većinsko mišljenje naroda, koje se demokratski utvrđuje.

[1] Brem Stoker, Slavni samozvanci, Bernar, Beograd, 2019, 103.

[2] Milo Lompar, Manekeni laži, Catena mundi, Beograd, 2023, 155−163.

[3] Brem Stoker, Slavni samozvanci, 103.

[4] Hannah Arendt, The Human Condition, The University of Chicago Press, Chicago – London, 1998, 246.

[5] Nikola Milošević, Polemike, Beletra, Beograd, 1990, 17.

[6] Milo Lompar, Duh samoporicanja, Catena mundi, Beograd, 2023, 381.

[7] Milo Lompar, Sloboda i istina, Catena mundi, Beograd, 2024, 192.

[8] Milo Lompar, Manekeni laži, 160.

[9] Milo Lompar, Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007, 82−84.

[10] Stefan Cvajg, Žozef Fuše, preveo Dejan Stojićević, Ethos, Beograd, 2003, 167.

[11] Milo Lompar, Sloboda i istina, Catena mundi, Beograd, 2024, 11−69.

[12] Miloš Ković, Dizraeli i Istočno pitanje, Clio, Beograd, 2018, 20.

[13] Milo Lompar, Duh samoporicanja, 357.

[14] Milo Lompar, Duh samoporicanja, 522.

[15] Milo Lompar, Duh samoporicanja, 264.

[16] Slobodan Jovanović, Svetozar Marković, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1920, 204.

[17] Pečat, Beograd, br. 574, 21. jun 2019, 56.

[18] Milo Lompar, Sloboda i istina, 133−134.

(milolompar.com)

Videti: Miloš Ković: Odgovor Milu Lomparu, ili još jedan prilog za istoriju srpske nesloge