Samomrzitelji

Kada je Aleksandar Gordić, naš kolega sa Filozofskog fakulteta, objavio persiflažu „Čovek ili srbin“[1], svi smo mislili da preteruje. U tom eseju-rugalici, Gordić je drugosrbijanski diskurs samomržnje doveo do groteske, tako što je, između ostalog, čak i reči „Srbija“ i „Srbin“ pisao malim, zapravo, umanjenim početnim slovom. Dakle, ovako: srbija i srbin[2].

A onda je taj deo Gordićeve persiflaže postao istina. Sreten Ugričić je nedavno objavio svoj roman Neznanom junaku. Reč je o Srbiji 2014. godine, u kojoj vlada nekakav nacionalistički diktator[3]. Knjiga je štampana, naravno, na latinici. A ćirilica, kao nacionalističko i zaostalo pismo, korišćena je da označi ono loše, glupo i zaostalo. Tako ju je čitalac mogao da nađe samo u rečima kao što su diktator, Putin i, naravno – Srbija.

U Hakslijevom Vrlom novom svetu, deca se po obdaništima vaspitavaju da ne vole cveće i knjige tako što se dovedu u prostoriju ispunjenu takvim predmetima, pa kad krenu da se igraju, pusti se struja. Posle dvesta takvih tretmana deca vrište od straha kad god vide knjige i cveće. Uz pomoć istog mehanizma (Pavlovljevog refleksa) i Ugričićev čitalac se uči da se ćirilica može koristiti samo kada se želi označiti nešto rđavo. Zato će prosvećeni čitalac posle dvesta ovakvih tretmana vrištati od straha („Nacionalizam! Nacionalizam!“) kada god vidi tekst na ćirilici.

Verovatno zato, da mu čitaoci ne bi vrištali od straha, Ugričić je, kao glavni urednik Izabranih dela Zorana Đinđića, i kao direktor izdavača, Narodne biblioteke, obezbedio da se ove knjige štampaju latinicom. Zar Narodna biblioteka Srbije da objavljuje Đinđića na ćirilici? Ne, naravno. Verovatno zato, da mu čitaoci ne bi vrištali od straha, Ugričić je, od uredništva Politike, zahtevao da njegov tekst u „Kulturnom dodatku“ (23. januar 2010)[4] bude štampan latinicom. Zar Politika da objavljuje Ugričića na ćirilici? Ne, naravno.

Ugričić ume da kaže da je njegova želja da šokira Srbe, kako bi ih probudio. „Iz očajanja zauzimam pozu koja hoće da iritira, da izaziva na preispitivanje, da probudi iz samozaborava“, kaže on, „to je gruba provokacija upućena učmaloj svesti“ (Peščanik, 30. jun 2006)[5]. Otuda njegovo šokiranje čitaoca Politike latinicom. Čitaoce Peščanika Ugričić, naravno, nikada nije šokirao ćirilicom. Jer, oni su u redu, njih ne treba drmati šokovima.

Podvrgavati nekoga strujnim udarima je surovo. Ali, ta vaspitna metoda baš priliči Srbima. Jer, Srbi su osoben narod. „Srbi ne poštuju istinu“, objašnjava Ugričić (Peščanik, 22. april 2008)[6]. „To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. (...)Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta. (...)Srbi su jako uvređeni što nije po njihovom. (...)Srbima svašta pada na pamet(...). Srbi ne shvataju da ne poštujući istinu ne poštuju sebe“, ređa svoje misli o Srbima Sreten Ugričić. „Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića“, razjašnjava on na drugom mestu (Peščanik, 30. jun 2006)[7]. Pa nastavlja: „nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota“. (Obratite pažnju na zamenicu to).

Zato je za Ugričića „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“ (isto). „I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se. Ah, kako ovo izgovoriti godi ušima, kao gorki lek na ljutu ranu“, uzvikuje Ugričić (isto). „Savest je antipatriotska“, upućuje on još Srbe, „jer je nepristrasna, a ne popustljiva i lakoverna, jer nije slaba na takozvane naše, nije samosažaljiva“ (Politika, 13. april 2010)[8].

Zato Ugričić, kao neko ko je savestan i kao neko ko je (anti)patriota, a sasvim slučajno i u funkciji direktora Narodne biblioteke, nepristrasno i objektivno prikazuje srpsko izdavaštvo od 15. veka naovamo (izložba Narodne biblioteke ”Dva Radoslava – Dva vremena”, Mesec kulture Srbije u Torontu, 10. oktobar – 10. novembar 2006). Kao što je primetio jedan naš zapanjeni iseljenik (Radomir Baturan, Vidovdan, 5. februara 2007)[9], „među osamdesetak izloženih knjiga Narodne biblioteke Srbije nema Svetog Save, nema Miroslavljevog jevanđelja, nema nijedne antologije narodnog stvaralaštva, nema nijedne antologije ni starog ni modernog srpskog pesništva, nema Njegoša, nema Venclovića, nema Petra Kočića (u godini njegovog jubileja!), nema Miloša Crnjanskog, nema Borislava Pekića, nema Slobodana Jovanovića, nema Nikole Tesle (u godini Tesle u celom svetu!), nema Miodraga Pavlovića, nema Gorana Petrovića…“. Ali je zato tu, u zasebnoj vitrini, knjiga Helsinškog odbora za ljudska prava Poricanje i potiskivanje antisemitizma Jovana Bajforda, tu je knjiga načelnika Narodne biblioteke Saše Ilića Berlinsko oko i tu je, naravno, knjiga direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića, Večeras u Emausu. Nepristrasno, savesno i (anti)patriotski, nema šta.

Kako može neki Srbin da kaže „Srbi ne poštuju istinu“? – pitate se vi. Ako to kaže Srbin, onda iz toga sledi da ni on ne poštuje istinu, pa zato ni ovaj njegov iskaz ne može biti tačan. Ali, na Ugričića se ne odnosi ono „Srbin“ iz njegovog iskaza, on nije „ćirilaš-batinaš”, kako je „Srbe“ s prezirom nazvao jedan od zvaničnih promotera pomenutih dešavanja u Torontu[10]. Ugričić je, naime, „Srbin“, evropejac, „Evro-Srbin“ (u terminologiji Sonje Biserko[11]). Kada Ugričić, dakle, kaže „Srbi ne poštuju istinu“, to jednostavno znači „Vi Srbi ne poštujete istinu, dok, naprotiv, ja Srbin za istinu živim. Ja nisam kao vi“.

Kako može Ugričić, onda, da u takvom narodu bude upravnik Narodne biblioteke? – pitate se vi. „U bilo kojoj zemlji na svetu nije moguće da budete antipatriota i da budete na čelu neke od državnih institucija“, čudi se jedan čitalac „Politike“ Ugričićevom iskazu kako je „savest antipatriotska“[12]. No Ugričić nije u nedoumici. Jer, on je antipatriota samo u odnosu na Srbiju, dok je, naprotiv, patriota u odnosu na „Srbiju“. Upravo je najveće lukavstvo i najveći uspeh reformskog uma da se iz poreza nad Srbima finansira stvaranje „Srba“. Kao rezultat tog delovanja možda uskoro i bude realizovan ideal da „i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se“. A kada se završi takva prokićevska modernizacija Srbije („Srbija će biti moderna, sa Srbima, ili bez njih“), umesto naroda koga „nije lako voleti, nije mu lako pripadati i sa njim se poistovećivati», biće napravljen, ili možda uvezen, jedan drugi, bolji narod. Narod po meri. E tek taj narod neće biti vredan prezira, tek za takav narod neće važiti diktum da je „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“[13].

Prezirati svoj narod – nema li u tome, osim banalne snobovštine, i nečega pomalo neprirodnog? Ima, ali takva pojava nije nepoznata kod žigosanih naroda. Jevreji imaju izraz „samomrzeći Jevrejin“ (Self-hating Jew), nastao prema knjizi Teodora Lesinga (Theodor Lessing), iz 1930. godine, Jevrejske samomržnje (Der Jüdische Selbsthass). Kada neki narod živi u okruženju negativnih stereotipa, pojedini njegovi pripadnici ih usvoje kao istinite. To je poznati psihološki mehanizam „stokholmskog sindroma“, kada žrtve prihvataju vrednosti agresora. Takođe, to je i „sindrom zlostavljanog deteta“, budući da takva žrtva najčešće sebe okrivljuje za zlo koje ga je snašlo. Stoga je među Jevrejima bilo i onih koji su opravdavali najgore antisemitske optužbe, a neki su čak završili kao istaknuti članovi nacističkih stranaka[14].

„Samomržnja“ u slučaju „samomrzećih Jevreja“, naravno, nije doslovna. „Ovi nikogovići sebe ne mrze“, objašnjava prof. Stiven Plaut (Steven Plaut) u članku Patologija jevrejskog antisemitizma[15]. „Ta oni su narcisoidni do srži. Oni zapravo mrze druge Jevreje i žele da se njima desi neko zlo (podvukao Plaut – S.A.). Ovi jevrejski antisemiti nisu asimilacionisti jevrejskog korena koji su izgubili zanimanje za sopstveno nasleđe i postali ravnodušni prema istoriji svog naroda(...). Naprotiv, antisemitski Jevreji su baš povezani sa svojim ‘korenima’ i upravo te korene vešto koriste kao dimnu zavesu ispod koje šire svoje izdajničke nazore“.

Nekad se pojam „samomrzećeg Jevrejina“ zloupotrebljava kako bi se diskvalifikovali neki kritičari politike Izraela prema Zapadnoj obali. (I Plaut to radi u odnosu na Noama Čomskog). Ipak, ni najdosledniji kritičari Izraela neće toj državi zameriti što na čelo nacionalnih institucija ne postavlja „samomrzeće Jevreje“. Profesor Plaut je svoj članak završio mišljenjem da „psihoza jevrejskog antisemitizma nema svoj pandan ni u jednoj drugoj naciji“. On bi se svakako poprilično iznenadio kada bi čuo da u Srba ne samo da postoji istovetna pojava, već da se u Srbiji upravo „samomrzitelji“ nalaze na čelu nekih od važnijih nacionalnih ustanova.

To je, međutim, ne samo razlika u karakteru vlasti. To je razlika i u karakteru države. Jedna od ovih dveju država je ozbiljna i suverena, a druga operetska i kompradorska. Treba li reći koja je koja?

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, br. 118)