REKOM ne uzurpira sudsku vlast

 (Povodom teksta Branislava Ristivojevića "Nacrt statuta REKOM-a iz ugla Ustava RS i njenih krivičnopravnih propisa)

Branislav Ristivojević u svom tekstu o Nacrtu statuta REKOM-a evidentno nema nameru da se ozbiljno bavi argumentima. Da mu to jeste namera, ne bi falsifikovao sadržaj dokumenta o kom piše; ne bi pribegavao poređenju REKOM-a sa prekim sudovima koji su delovali u bivšoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata; i, ne bi koristio pravne pojmove – kao što su “sudska vlast” – u značenju koje ti pojmovi, u ozbiljnoj literaturi i u praksi ozbiljnih država, nemaju. Ako je u svom tekstu svemu tome pribegao, to je otuda što je nastupio kao propagandista vođen potrebom da po svaku cenu nanese štetu onima sa kojima se ideološki razilazi.

Većina pristojnog sveta takve propagandističke akte ne želi da udostoji reagovanja. Ja se, ipak, opredeljujem da reagujem, a to zato što je autor, osim što je član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, takođe i docent na Pravnom fakultetu Novom Sadu. Titula i fakultet su dovoljno respektabilni da bi Ristivojevićeve stavove neki pravnici mogli da uzmu ozbiljno. Poruka mog teksta je: ne treba da to čine, iz razloga koje ću dole elaborirati.

Ali, najpre, da čitaocima pojasnim da o ovoj temi pišem kao osoba koja je u izradi Nacrta statuta imala određenu ulogu: kao donedavni saradnik Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu (ICTJ), međunarodne nevladine organizacije, pomagao sam petočlanoj radnoj grupi pravnika i istoričara, iz različitih država na prostoru bivše Jugoslavije, koji su napisali Nacrt statuta. Nevladina Koalicije za REKOM je u martu ove godine prihvatila, uz izvesne modifikacije, Nacrt i sada ga tretira kao svoj Predlog. Čitaoci mogu pronaći Predlog na sajtu Koalicije, uz Obrazloženje koje je radna grupa izradila kako bi zainteresovanima omogućila lakše razumevanje odredbi.

Passé raspodela uloga povodom incijative za REKOM

Predlog statuta predstavlja rezultat konsultativnog procesa koji je trajao više od dve godine, i u toku kog su hiljade pojedinaca sa područja bivše Jugoslavije, u lično ime ili u ime udruženja koje predstavljaju, izneli ideje o tome kako bi regionalna komisija trebalo da izgleda. Neretko su sugestije učesnika bile međusobno udaljene, prvenstveno, ali ne isključivo, usled pripadnosti predlagača različitim etničkim grupama. Utoliko je Predlog statuta neuobičajena tvorevina: nastao je kao rezultat direktnog, nekada međusobno potirućeg, dejstva hiljada pojedinačnih volja. Posao radne grupe bio je da nekako kanališe sve te razlike i postara se da konačni dokument omogući Komisiji da bude efikasno telo, koje je izvuklo pouke iz iskustava drugih komisija za istinu, i čiji se osnivački akt ne antagonizira sa ustavnim i zakonskim rešenjima u državama na području bivše Jugoslavije.

Ovo znači da su mnogi među udruženjima žrtava, sudijama, tužiocima, nevladinim organizacijama za ljudska prava, istoričarima, ratnim veteranima, i drugima, u većoj ili manjoj meri ko-autori Predloga, utoliko što su predlagali odredbe koje su sada u tekstu Predloga, ili kritikovali odredbe koje su potom iz Nacrta uklonjene. Ko-autori su i zbog toga što su, glasanjem u martu ove godine, prihvatili Nacrt. Među autorima u ovom smislu su i vodeća udruženja žrtava-Srba sa Kosova i iz Hrvatske. (Udruženja u Republici Srpskoj uglavnom do sada nisu prihvatila inicijativu).

Na ovo ukazujem kako bi posetioci NSPM-ovog sajta razumeli da je standardna podela na njih i istomišljenike (koji zajedno čine “dobre Srbe”), s jedne strane, i ostale (pripadnike drugih naroda, “loše Srbe”, a među lošim Srbima posebno nevladine organizacije za ljudska prava), s druge strane, u ovom slučaju deplasirana. Ako na toj podeli ipak insistiraju, kao što u komentarima uz Ristivojevićev tekst čine, onda treba da prihvate da među “loše Srbe” uvrštavaju i srpska udruženja žrtava. Isto tako, inicijativu za REKOM zajedno sa njima odbijaju i naročito “dobri Bošnjaci” i naročito “dobri Albanci” koji, baš kao i naročito “dobri Srbi”, strahuju da bi inicijativa mogla da našteti njihovom narodu. (U slučaju nekih Bošnjaka i Albanaca, pretnja koju vide sastoji se u navodnom nastojanju već-nekoga iz Beograda da REKOM-ovim delovanjem postigne “izjednačavanje krivice” za zločine počinjene tokom devedesetih). Jedan od aspekata inicijative za REKOM koji je čini fascinantnom je izmešanost uloga, bez presedana, tako da se na istoj strani (svako iz sasvim svog razloga) nalaze, na primer, Bratislav Ristivojević, neke od majki iz Srebrenice, i Sonja Biserko, a na drugoj (zajedničkoj) strani, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, druge među majkama iz Srebrenice, i Nataša Kandić. Dakle, manihejska podela koja obeležava gotovo svako političko izjašnjavanje u Srbiji u poslednih dvadesetak godina, i koja govorniku uliva sigurnost utoliko što olakšava razlikovanje na “dobre” i “loše momke”, ovde teško da ima bilo kakvog smisla.

Ristivojević se, nažalost, opredelio upravo za zastarelu paradigmu: on u inicijativi vidi “režiju nevladinog sektora”, onog, prestrašnog, nevladinog sektora, i onda po inicijativi udara gde stigne. Pišući na sajtu na kom svi smo naši, on računa – ne bez osnova – na to da u familijarnom krugu činjenice nisu bitne, a ono što jeste bitno je da se autor i čitaoci dobro osećaju pri još jednom ritualu razračunavanja sa prokazanim neistomišljenicima.

Tako pristupajući svom pisanju, Ristivojević nije mogao da izbegne ono u šta se upleo: u izvrtanje činjenica, pravnu improvizaciju, i logičku nekoherentnost.

Šta je “sudska vlast” i zašto (budući) REKOM takvu vlast nema

Ristivojevićeva osnovna tvrdnja je da REKOM preuzima na sebe ovlašćenje da sudi za krivična dela. Autor, naime, protestuje da “se krivična dela sude na sudovima, a ne na nekakvim ‘komisijama’” – iz čega sledi da se, po njemu, na ovoj komisiji (REKOM-u) sudi. Zatim, upozorava da “niti jedno drugo telo osim sudova nema stvarnu nadležnost da vrši sudsku vlast” i da “države ljubomorno čuvaju za sebe [pravo kažnjavanja] i ne prenose ga na druge države ili međunarodna tela” – znači ovo međunarodno telo (REKOM) ima stvarnu nadležnost da vrši sudsku vlast. I, sablažnjava se, Ristivojević, nad time što je REKOM-u, navodno, dato “pravo da lišava slobode one građane koji odbiju poziv” da govore na” tzv. tematskim sesijama, tj. nad time da će Komisija “izdati nalog da ih privedu!!!” (sva tri uzvičnika su Ristivojevićeva). Ne samo da je, prema Ristivojeviću, REKOM sud, nego je to naročito opak, naime preki sud, po obrascu prekih sudova koji su postojali posle Drugog svetskog rata: “Odbrana praktično nije postojala i optuženi bi bio srećan ako mu je uopšte data reč. Imali su samo dve vrste odluka: na smrt i na život. Odlučivalo se aklamacijom-izvikivanjem odluke od strane okupljenog naroda.”

U čemu je problem sa ovakvom slikom koju je Ristivojević naslikao o REKOM-u? U tome što ona nema dodirnih tačaka sa stvarnim REKOM-om iz Predloga statuta.

Najpre, REKOM, onako kako je zamišljen u Predlogu, ne sudi, odnosno ne vrši sudsku vlast. REKOM doduše ima ovlašćenje da utvrđuje činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava, ali nema ovlašćenje da to čini na konačan, definitivan način, niti ima pravo da izriče bilo kakvu sankciju. A čim nema takva ovlašćenja – ne vrši sudsku vlast.

Koji je, onda, Ristivojevićev argument za to da REKOM “vrši sudsku vlast”? Taj da je utvrđivanje činjenica - koje Predlog statuta, zaista, stavlja u ovlašćenje REKOM-u – “u okviru stvarne nadležnosti sudske vlasti”. Ristivojević ovako rezonuje: sudovi utvrđuju činjenice; REKOM takođe utvrđuje činjenice; ergo, REKOM je sud.

Pogrešno. To je zaključivanje tipa: automobil ima točkove; bicikl takođe ima točkove; ergo, bicikl je automobil. Međutim, bicikl evidentno nije automobil.

Sud ima specifična ovlašćenja koja ga upravo i čine sudom, a tzv. komisije za istinu ta ovlašćenja nemaju, te stoga nisu sudovi. Sudska funkcija podrazumeva, uz utvrđivanje činjeničnog stanja (što može da čini i komisija za istinu), donošenje konačne odluke kojom se rešava spor u pojedinačnom slučaju i izriče sankcija. REKOM, prema Predlogu statuta, prosto ne rešava u konkretnom, pojedinačnom sporu, a naročito nema ovlašćenje da donosi konačnu odluku i izriče sankciju.

U jednom od udžbenika koji nosi naziv “Uvod u pravo” i koristi se na beogradskom Pravnom fakultetu, profesor tog fakulteta Dragan Mitrović piše da sudovi “utvrđuju činjenično stanje, koje im zatim omogućava da svojim zaključcima (konstatacijama) utvrđuju pravno stanje, i tek na kraju izriču odluke kojima se u zapovednom obliku nalaže kako da se uklone posledice povrede prava. … Njihova odluka je konačna” (str. 76 udžbenika iz 2010. godine). Radomir Lukić i Budimir Košutić, u udžbeniku iz 2006. godine, pišu: “sudskom presudom se vezuje određena sankcija za određeno lice, ako i kada sud utvrdi da je to lice izvršilo određeno konačno delo ili druga vrsta protivpravne radnje” (str. 136-7). “Pravna enciklopedija” (ur. Borislav Blagojević, 1989, tom II) definiše sudski akt kao “u materijalnom smislu, pojedinačan pravni akt kojim se određuje sankcija” (str. 1632). Svi ovi autori i izvori izdvajaju, dakle, konačno odlučivanje i izricanje sankcije kao differentia specifica sudske vlasti.

Da pređemo na međunarodni teren: Hans Kelsen, jedan od najuticajnijih pravnih mislilaca 20. veka, pisao je da se “sudska funkcija sastoji u suštini iz dva dela. U svakom konkretnom slučaju (1) sud utvrđuje postojanje činjenice koja je kvalifikovana kao građanski ili krivični delikt opštom normom koja treba da se primeni u svakom slučaju i (2) sud naređuje konkretnu građansku ili krivičnu sankciju, određenu uopšte u normi koja treba da se primeni” (“Opšta teorija prava i države”, Pravni fakultet u Beogradu, 2010, str. 374). Američki Vrhovni sud je sudsku vlast definisao kao “moć da se razmotri tužba, ispita njena osnovanost, i izda obavezujuća odluka” (predmet Generl Inva. Co. v. New York Central R. Co. (1926)). Jedini vrhovni ili ustavni sud neke države koji je, koliko je meni poznato, do sada povodom delovanja komisija za istinu razmatrao argument sličan Ristivojevićevom, Vrhovni sud Filipina, odbacio je, u odluci od 7. decembra prošle godine, prigovor da ovlašćenja tamošnje komisije čine od nje telo sa sudskom vlašću. Sud je obrazložio da, da bi utvrđivanje činjenica moglo da se tretira kao sudska funkcija, ono “mora biti popraćeno ovlašćenjem dotičnog tela da primeni zakon na činjenične zaključke u svrhu autoritativnog, konačnog i definitivnog odlučivanja ili rešavanja spora”. Filipinska komisija, kao ni ostale komisije za istinu, nema to ovlašćenje.

Nasuprot ovim konzistentnim shvatanjima sudske funkcije kao celine koja mora – da bi bila sudska funkcija – da uključi i moć konačnog odlučivanja i izricanja sankcije, Ristivojević izdvaja jedan aspekt (utvrđivanje činjenica) iz celine i proglašava ga vršenjem sudske vlasti. To mu omogućava da utvrđivanje činjenica od strane nekog tela (komisije) proglasi “uzurpacijom sudske vlasti”, odnosno kršenjem člana 143 Ustava Srbije (stav 1: “Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti”).

Ovo je dovitljivo, ali pogrešno. Utvrđivanjem činjenica se ne doseže do vršenja sudske vlasti. Za tako šta je potrebno da telo koje utvrdi činjenice donose konačnu odluku kojom se rešava spor i izriče sankcija. To komisija za istinu ne može. Ne može to ni ombudsman, tako da ni on ne vrši sudsku funkciju, iako čak ima pravo – koje REKOM nema – da utvrdi da je određeno lice “odgovorno za povredu prava građana”, tj. da u radnjama lica “ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela” (član 20 Zakona o zaštitniku građana Republike Srbije). Pošto ni ombudsman ni komisija za istinu ne vrše sudsku vlast, sudovi opšte i posebne nadležnosti u Srbiji ostaju nedirnuti u svom isključivom prerogativu da, samo oni, to čine.

Činjenice o kršenjima ljudskih prava utvrđivala je i komisija za istinu koju su Ujedinjene nacije svojevremeno osnovale u Istočnom Timoru (član 3(1) osnivačkog akta), a isto su činile i komisije za istinu i pomirenju u Južnoj Africi (tom 6 Finalnog izveštaja, odeljak 4, poglavlje 1), kao i komisija za istinu u El Salvadoru, uz odobravanje Inter-američke komisije za ljudska prava. Ni Ujedinjene nacije ni Inter-američka komisija za ljudska prava nisu smatrale da su dotične komisije za istinu time postale sudovi.

Ako REKOM ne sudi, šta u stvari radi?

 “Trodelni” prikaz sadržine sudske vlasti, koji daje prof. Mitrović, koristan je da bi se razumelo zašto REKOM, suprotno Ristivojevićevoj tvrdnji, ne “sudi” za krivična dela, odnosno ne “vrši sudsku vlast”. Od tri logičke “faze”, odnosno komponente, iz Mitrovićevog modela, koje čine sudsku funkciju tek kad su sve tri prisutne, delovanje REKOM bi prema Predlogu statuta, nesumnjivo uključilo samo prvu (utvrđivanje činjenica). Čak i u odnosu na tu komponentu, međutim, ovlašćenje REKOM-a kvalitativno je drugačije – odnosno bitno uže – od sudskog. Ono što sudska vlast utvrđuje postaje, iscrpljivanjem žalbenog postupka, konačno. One činjenice koje utvrdi neka istražna komisija, pa i komisija za istinu kao jedan njen oblik, nisu utvrđene na “definitivan” način. Član 46 Predloga statuta REKOM-a izričito navodi da nalaz REKOM-a “nema efekat sudske presude, niti prejudicira ishod eventualnog sudskog postupka”.

Da li delovanje REKOM-a, kako je zamišljeno Predlogom statuta, obuhvata drugu komponentu vršenja sudske vlasti – utvrđivanje pravnog stanja (davanje pravne kvalifikacije)? Predlog statuta se u tom pogledu ne izjašnjava, a razlog je taj što su učesnici konsultacija izneli dijametralno suprotne stavove. Ostaje na državama da se, pri eventualnom usvajanju Statuta, usaglase o pitanju pravnih kvalifikacija, ili da, ako se Statut ne opredeli izričito, sama Komisija o tome zauzme stav u toku svog rada. U svakom slučaju, i ako bi REKOM davao pravne kvalifikacije, svejedno ne bi “sudio” – jer te kvalifikacije ne bi bile konačne, a u svakom slučaju REKOM ne bi, da upotrebim formulaciju prof. Mitrovića iz njegovog opisa sudske vlasti, “izricao odluku kojom se u zapovednom obliku nalaže kako da se uklone posledice povrede prava”. Delovanje REKOM-a, dakle, svakako ne obuhvata treću komponentu sudske vlasti (izricanje sankcije).

Umesto “odluka kojima se u zapovednom obliku nalaže kako da se uklone posledice povrede prava”, REKOM donosi preporuke (član 45 Predloga nacrta). Suprotno besmislenoj Ristivojevićevoj tvrdnji, REKOM nema “pravo kažnjavanja (ius puniendi)”, kada na osnovu utvrđenih činjenica konstatuje da postoji ozbiljna sumnja da je određeno lice učinilo ratni zločin odnosno teško kršenje ljudskih prava. Sve što REKOM može da učini je da u završnom izveštaju konstatuje da, prema Komisiji, ta ozbiljna sumnja postoji, i da preda relevantan materijal nadležnom tužilaštvu.

REKOM ne “lišava slobode”

Opet suprotno onome što Ristivojević tvrdi, REKOM, prema Predlogu statuta, nema ovlašćenje da “lišava slobode” osobe koje odbiju poziv da učestvuju u (govore na) tzv. tematskim sesijama, to jest javnim sednicama Komisije na kojima se razmatra delovanje državnih institucija, političkih organizacija, kulturnih i naučnih ustanova, crkava i verskih zajednica, i medija uoči i u toku rata. Umesto toga, REKOM, “ako to smatra za celishodno, može podneti krivičnu prijavu mesno nadležnom tužilaštvu radi obezbeđenja prisustva lica, odnosno radi izricanja kazne za odbijanje lica da da izjavu, u skladu sa zakonom o krivičnom postupku države u kojoj lice ima prebivalište, odnosno boravište” (član 21 (stav 2) Predloga statuta, upućujući na član 17 (stav 8)).

Ristivojević proglašava “uzurpacijom sudske vlasti” ovo ovlašćenje REKOM-a, koje u konačnici može da dovede do toga da lice da izjavu Komisiji, ili da bude kažnjeno – novčano, odnosno zatvorom (najduže mesec dana u Hrvatskoj, BiH, i na Kosovu, odnosno dva meseca u Crnoj Gori). Kao ni ostale slične tvrdnje u Ristivojevićevom tekstu, ni ova nema osnova. Ovlašćenje da se podnese krivična prijava evidentno ne predstavlja “uzurpaciju sudske vlasti”. To je toliko elementarno da ne traži dodatno trošenje reči. Odluku o eventualnom kažnjavanju opet donosi – sud.

Ristivojevića i čitaoce ovde upućujem na onaj deo Obrazloženja Radne grupe koji se odnosi na član 17 (stav 8) iz Predloga statuta, naime deo u kom se objašnjava da zakonodavstva država kao što su Novi Zeland, Belgija, Italija, Izrael, Kanada, Australija, i druge, predviđaju sankcije za osobe koje odbiju da daju podatke istražnim komisijama. U Belgiji i Novom Zelandu su zakoni sa ovakvim odredbama na snazi već više od sto godina, tako da nije reč o nekakvoj novoj pojavi sa kojom naš autor, docent na pravnom fakultetu, objektivno nije mogao do sada da se upozna. U obrazloženju člana 17 se može videti i da su sankcije za one koji odbijaju da daju podatke propisane i osnivačkim aktima više komisija za istinu, uključujući južnoafričku i onu koje su u Istočnom Timoru osnovale Ujedinjene nacije.

E sada, Ristivojević može uvek da tvrdi da sve navedene države ne dostižu njegov standard “moderne, savremene i funkcionalne demokratske pravne države” (on završava tekst pledoajeem za izgradnju Srbije kao takve države), da Ujedinjene nacije takođe nisu pozvane da govore o demokratiji i pravnoj državi, i da sve te istražne komisije, uključujući komisije za istinu, ustvari “vrše sudsku vlast”. Ali, tu bismo već, bojim se, zašli na teren kognitivne disonance, na kojem preferiram da našeg autora dalje ne pratim, čak ni kao kritičar. Uzgred budi rečeno, praksa zapadnih demokratija je, u ovom pogledu, počela da se prenosi i na prostor bivše Jugoslavije. Hrvatska i Kosovo su već usvojili zakone o istražnoj komisiji (Hrvatska), odnosno parlamentarnoj istrazi (Kosovo), koji predviđaju novčane i (relativno blage) zatvorske kazne za odbijanje lica da svedoči pred komisijom.

Besmisleno poređenje sa “prekim sudovima”

Ristivojević nadmašuje samog sebe kada, pred kraj teksta, uspeva da otkrije “sličnost” između REKOM-a, s jedne, i prekih sudova iz perioda posle Drugog svetskog rata, s druge strane. Prema Ristivojevićevom opisu, pred tim sudovima “odbrana praktično nije postojala i optuženi bi bio srećan ako mu je uopšte data reč. Imali su samo dve vrste odluka: na smrt i na život. Odlučivalo se aklamacijom-izvikivanjem odluke od strane okupljenog naroda.”

Pretpostavimo da je ovaj opis prekih sudova tačan. U tom slučaju, tvrdnja da “REKOM sa svim ovlašćenjima koja su mu data nacrtom Statuta, a nijednom obavezom, liči upravo na te posleratne preke sudove” naprosto vređa inteligenciju.

REKOM, naime, ne donosi nikakve “odluke” o “optuženom” (ne postoje optuženi pred Komisijom), a najmanje one odluke koje bi se odnosile na život ili smrt. Nikakav “okupljeni narod” neće u radu REKOM-a odlučivati aklamacijom ni o čemu. Pravo osoba, u poglede kojih prikupljene činjenice o zločinima ukažu na sumnju da su učinile ratni zločin (odnosno teško kršenje ljudskih prava), da ospore navode protiv njih obezbeđeno je članom 46 Predloga statuta, koji kaže, u relevantnom delu, da “Komisija ne može da donese nalaz protiv nekog lica ako nije preduzela sve razumne korake da: (a) obavesti to lice o svojoj nameri da donese takav nalaz; (b) saopšti tom licu sadržaj nalaza, podatke na osnovu kog se nalaz donosi, i razloge na kojima je nalaz zasnovan; i (c) pruži tom licu mogućnost da u razumnom roku odgovori na predloženi nalaz”.

Šta onda ostaje od Ristivojevićeve tvrdnje o “sličnosti” između REKOM-a i prekih sudova? Da je sreće, ostao bi autorov stid što mu takve rečenice izlaze iz pera.

Zaključak – malo je verovatno da bi ustavnost Komisije bila osporena

Ovaj moj tekst se zadržao na analizi optužbe da je REKOM “sud”. Nisam se, stoga, bavio nekolicinom drugih prigovora koje je Ristivojević izneo povodom Predloga statuta.

 Ako treba da procenim stepen verovatnoće da Ustavni sud Srbije – u scenariju u kom bi se uopšte bavio REKOM-om – odstupi od načina razmišljanja pravnih autoriteta, vrhovnih sudova, i istražnih komisija širom sveta, koji tumače sudsku vlast drugačije od Ristivojevića, onda je taj stepen nizak. Što je veoma dobra stvar.