Odlazak sove

Dobro, bez strasti se nikad ništa veliko nije uradilo, kako reče Hegel. Zato smo valjda mi narod kome strasti ne manjkaju – kao i velika dela, uostalom. Ipak, ove sada ispoljene strasti su nekako niske i neprilične. Sasvim su obuzele i zaslepile svoje nosioce. Bojim se da je, stoga, mogućnost razumnog dijaloga i objašnjavanja, u bujici iracionalnosti koja je provalila u ovom slučaju, nekako prebrzo iskopnila.

Možda bi na te smešne klevete trebalo da odgovorim zbog običnih čitalaca Pečata. Zbog onih koji su voleli moje članke, prepoznavali me na ulici, prilazili i pričali mi svoje muke i nadanja. Ali, bojim se šta god da kažem izgledaće nekako neprilično. Da krenem da objašnjavam prave dimenzije, uzroke i granice te moje „saradnje“ izgledaće kao manje ili više vešto „vađenje“. Da krenem da i ja prozivam šta su sve pojedinci radili dvedesetih i dvehiljadatih značilo bi da i sam sa rasprave šta je istina prelazim na raspravu „a ko si ti da to kažeš?“ (kao ona Hegelova piljarica koja, na primedbu mušterije da roba možda i nije najsvežija, odgovara – „A ko to kaže? Ćerka jedne oficirske poleguše i drumskog razbojnika, žena pijanog umobolnika koja i sama živi kao drolja“, itd., itd.). Da krenem i sam da se pitam za motive tog iznenadnog „združenog napada“, za motive te neobične kampanje koja se vodi na stranicama Pečata, kao i na sajtu „Vidovdana“ i „Novog Standarda“ (a sve uz oduševljeno aplaudiranje Basare!), kao i za izvor te čudne i iznenadne potrebe da se okleveta jedan važan korpus kritičke nacionalne inteligencije (okupljen oko NSPM) – ta onda bih se i sam upleo u mrežu paranoičnih optužbi i konstrukcija (kakva je, recimo, ona o mojoj „saradnji sa režimom Borisa Tadića“!), konstrukcija kojih će se njihovi autori, uveren sam, već koliko sutra sećati sa stidom.

Umesto svega toga, hajde da za čitaoce Pečata (kao i za čitaoce sajta „Novi Standard“, koji je do sad uvek prenosio ovu kolumnu) napravim verovatno poslednju od onih „strašnih“ analitičkih nijansi i argumentativnih finesa koje su odjednom toliko počele da smetaju i toliko da izazivaju sumnju. Dakle, hajde da napravim razliku između dve vrste patriotizma, dva tipa boraca za nacionalnu stvar.

Prvi tip patriotizma mogli bismo nazvati demokratski i moralni. Ono „demokratski“ znači da nema monopola na patriotizam, već da se priznaje pluralizam i ravnopravnost različitih intelektualnih i političkih snaga koje se bore za nacionalne interese. Ono „moralni“ znači da postoje jasne moralne granice borbe za nacionalni interes („budimo ljudi, iako smo Srbi“), kao i to da postoji jasno moralno jezgro patriotizma („vidovdanska etika“, tj. spremnost na ličnu žrtvu i podređivanje materijalnog i prolaznog večnom i duhovnom). Ovo je patriotizam koji sarađuje, razgovara, razmišlja i dela, to je patriotizam koji je skroman i pristojan, to je patriotizam koji ćuti kada nema šta da kaže i ne boji se individualnog mišljenja i individualne odgovornosti.

Drugi tip patriotizma bismo mogli nazvati autoritarnim i utilitarnim. On je autoritaran zato što patriotske snage vidi kao hijerahiju čvrsto rangiranih subjekata. Onaj ko je „gore“ definiše šta je ispravno, a šta neispravno, i ima pravo da zapoveda onima „dole“. Pri tome, ko je „gore“, a ko „dole“, ne određuje se na osnovu snage pokretačke ideje ili učinjenog dela, već prema decibelima „patriotske paranoje“ kako spolja, tako i u unutra. Zastupnici ovakvog patriotizma takođe su uvereni da se na toj „patriotskoj hijerarhiji“ penje tako što se oni „iznad“ denunciraju kao „krtice“, „spavači“ i „potajni kolaboranti režima“, kao i da se ugled i poštovanje u narodu ne stiču dugim i ozbiljnim radom, već samoreklamerskim obećanjima „jednostavnih rešenja“ i samoproizvođenjem u vođe i „mislioce“.

Ovaj patriotizam je, takođe, utilitaran, zato što misli da je sve dozvoljeno, samo ako iz toga proizilazi kakva korist. Najpre je to korist za naciju. Ovaj tip patriote se, recimo, u pola glasa divi Hrvatima, „kako su samo vešto rešili manjinsko pitanje“, tj. kako su nekažnjeno pobili i proterali svoje manjince. Ali, kada utilitarizam jednom postane načelo postupanja, onda je vrlo kratak put od utilitarizma u ime nacije, do ličnog utilitarizma. Zbog svega rečenog, ovaj patriotizam je nekako uvek svadljiv, isključiv, primitivan i uvredljiv, pa je zato po pravilu u opštoj stvari jalov, a u svojoj beskrupulozan.

Uopšte ne mislim da čitaocu namećem zaključak ko od nas spada u koji od opisanih tipova. Najbolje je da svako sam ponovo pogleda nekoliko poslednjih brojeva Pečata, da se podseti onoga što smo napisali, ali i toga kako smo to napisali. Takođe, neka svako u sećanje prizove i ostale brojeve ovog lista, i ostale naše tekstove, pa neka sam odvaga naše učinke, neka uporedi naša postignuća. Možda će mu to biti dovoljno za izvesne zaključke. I možda će mu to pomoći da razume događaje koji su nas zadesili, ali i one koji nam predstoje.

Ako bih želeo da sledim matricu razmišljanja nekih od svojih oponenata, mogao bih da kažem da će pokazna vežba „Kako se izoluje još jedan centar otpora“ svakako dati svoje rezultate. NSPM, Antonić i Vukadinović preživeli su napade Petra Lukovića, Basare, Sonje Biserko i ostalih drugosrbijanskih jurišnika, kao i finu marginalizaciju, pa i povremenu satanizaciju, od strane „mejnstrim“ medija. Stekli su otpornost na optužbe i uvrede sa te strane i sačuvali ugled kod dela publike. Ali, ako u medijima koji su namenjeni baš tom delu publike počnu da izlaze članci kako Antonić i Vukadinović zapravo rade za režim, kako „fingiraju“ kritiku da bi ga u odlučnim trenucima podržali, kako su čak i LDP i „drugu Srbiju“ proizveli kao neprijatelje samo da bi legitimisali Tadića, dakle, kada se sve to pročita ne jednom već više puta, onda se prirodno javlja konfuzija i sumnja – da li je ipak baš sve u redu sa tim Antonićem i Vukadinovićem?

Smešno mi je da bilo kome dokazujem svoje intelektualno poštenje i, posle svega, objašnjavam da su u pitanju laži i konstrukcije. Podsetiću samo da je povod za ovu čudnu seriju kleveta bilo mišljenje Antonića i Vukadinovića da je rezolucija, koju je Jeremić (uz Tadićevu saglasnost) podneo u UN nakon presude MSP, ipak elementarno patriotska. To mišljenje o određenom političkom potezu predstavljeno je kao „odbrana režima kad mu je najteže“ i „proizvođenje Tadića i Jeremića u patriote“! Iz toga je onda konstruisano svašta, ali sa konačnim učinkom da se ovoj rezoluciji uskrati svaka podrška u javnom mnenju Srbije. Naime, evroreformski mediji su rezoluciju horski napadali kao „svađanje sa EU“, a mediji bliski nacionalnoj opoziciji su na nju bacali drvlje i kamenje jer je „nedovoljno patriotska“ i „još jedan marketinški trik“. I dok su ljutiti službenici Imperije kao osice doletali u Beograd, nastojeći da svakodnevnim pritiskom i pretnjama slome i ono malo kičme što je kod naše vlasti preostalo – pokazujući tako svakom razumnom čoveku koliko je rezolucija „nepatriotska“ i „marketinška“! – jedina dvojica javnih delatnika koji su se usudili da brane rezoluciju odjednom su izloženi kamenovanju.

Uopšte ne želim da kažem da je svako od onih koji su se u ovih mesec dana hitnuli kamenom na Vukadinovića i mene deo nekakve zavere. Ne, neki iz te gomile „smelih“ napadača, koji su jedne druge podsticali, nadraživali i ohrabrivali, bili su vođeni prostom ljudskom zavišću, neostvarenim ambicijama i verovanjem da, čim sruše nečiji autoritet, odmah će da nastane njihov. (Bilo je, naravno, i onih koji su samo želeli da vode dijalog i takvi su se izdvajali pristojnošću stila i umerenoću stavova). Ali, sva ta čudna gomila je polako usmeravana i najzad stavljena u koordinate koji su omogućili da se odradi posao – difamacija jednog opasnog intelektualnog i potencijalno političkog žarišta otpora.

I kad već govorimo o važnosti trenutka, zapitajmo se – za koga je zapravo ovo bio nezgodan trenutak? Za ovu vlast, ili za „Imperiju“? Jer, upravo su SAD i njeni EU federati stavljeni u nezgodan položaj da, 9. septembra u UN, moraju da glasaju o dve rezolucije i dva ista slučaja – o secesiji dela Srbije i o secesiji dela Azerbejdžana. Ali, pošto je secesiju od prijateljskog Azerbejdžana trebalo osuditi, istovetna srpska rezolucija je baš nezgodno pala. Zato su se službenici „Imperije“ toliko izmuvali i uznemirili. Pa ako je otvaranje nekih pitanja i zauzimanje nekih stavova u „nezgodnom“ trenutku glavni dokaz „izdaje“, ne govori li zajedničko miniranje ove rezolucije sa ovdašnjim glasnogovornicima „Imperije“ ponešto i o karakteru dela naše opozicije i o karakteru dela opozicionih medija?

Ali, kao što rekoh, to nije moja matrica razmišljanja, to je matrica za koju verujem da nas nikuda ne vodi (osim u opštu paranoju). Ovde sam je demonstrirao kako bih pokazao da svaka batina ima i drugi kraj i da se lako može okrenuti protiv onih koji su je potegli. Ali, ja takvu batinu odbacujem. Više volim da se oslanjam na ono što je očigledno i što se može potkrepiti, nego na pretpostavke i spekulativne konstrukcije. Ali, strasti su provalile i zagadile čak i diskurzivnu sferu u kojoj se trenutno nalazimo. Stoga, argumentativna i ozbiljna refleksija izgleda da se nadalje teško može izboriti sa gorljivim uverenjem da su politička analiza i novinarstvo isto što i nazivanje Tadića i Jeremića „kvislingom“. Hegelova „Minervina sova“ ne voli strast. Bojim se da će zato odavde odleteti.

A kad smo već kod sova i „dvorskih priča“ (pošto sam optužen da sam bio deo Koštuničinog dvora, kao što sam sad Tadićevog), hajde da pružim dodatnog materijala za te optužbe i prisetim se svoje prve posete Koštunici, nakon 5. oktobra. Njegova kancelarija se nalazila u tadašnjoj „Palati Federacije“ (danas „Palata Srbija“), na Novom Beogradu. Ispričao nam je da je od službenika čuo kako su nekada u šupljinama te zgrade živele sove. One su, krajem devedestih, nestale, da bi se baš tih dana, dakle nedugo posle 5. oktobra, ponovo pojavile. Priznajem da smo u toj lepoj simbolici svi videli nadu u budućnost. Ali, kada sam godinama docnije, nekim drugim poslom, otišao u tu Palatu, o sovama više niko ništa nije znao. Izleda da su opet bile nestale. Kada danas o tome razmišljam, shvatam da nestanak tih ptica nije samo zasluga nekakvih „malignih službenika Imperije“. To je verovatno i zasluga nekih od nas patriota. Bojim se da baš oni koji su svojevremeno najviše pomogli da se ta „bića mudrosti“ oteraju, sada nas preko svojih glasnogovornika ubeđuju da nam više nisu ni potrebna. Jer, sve je jasno, sve je oduvek jasno, i mi ne treba više da mislimo, treba samo da sledimo i da glasamo.

Ali, ko neće da koristi mozak ne mora. Ja bih baš nekako voleo da ga zadržim. A vi, dragi čitaoci?