Ekonomski program "Saveza za Srbiju" - Zavodljiva utopija "demokratskog socijalizma"

Bauk kruži Srbijom – bauk demokratskog socijalizma.

Dakle, bauk je zapravo utopija. Zato ne čudi što taj ekonomsko socijalni deo „Programa 30 tačaka“ odslikava svu konfuziju u glavama političke elite koja pretenduje na vlast u postvučićevskoj Srbiji i odsustvo vizije Srbije kao države sposobne da odgovori izazovima modernog tehnološkog razvoja i nove industrijske revolucije. U vreme kad se političari najvećeg broja zemalja, nošeni duhom promena i izazovima budućnosti, utrkuju u oblikovanju svojih država u inovativna društva sposobna da se suoče s veštačkom inteligencijom i spremna da odgovore na pitanja civilizacijske tranzicije, „levičarima“ i „desničarima“ (kako ih nazivaju analitičari) udruženim u Savez za Srbiju inovativnost, kao ključna poluga konkurentnosti jedne države, poslednja je „rupa na svirali“. Bukvalno, poslednja. Ta tačka 30 otaljava posao ovog političkog Programa: „Podsticaj inovacijama u cilju omogućavanja intenzivnijeg prisustva na tržištu digitalne ekonomije“. Kakav blam. Kao da su autori Programa želeli da kažu „ništa ne znači, ali neće da škodi i ako ovo upišemo“.

Umesto vizije inovativnog društva i države, s preciznim idejama, koracima i merama, u Programu se nude stare i reciklirane antiglobalističke vrednosti („nećemo GMO“, tačka 20) prepakovane u šljašteću ambalažu demokratskog socijalizma. Čak je očuvano i bazično ime starih socijalističkih programa – „nova ekonomska politika“ (tačka 9), takozvani NEP, tako omiljena i mnogo puta kasnije citirana fraza Vladimira Iljiča Lenjina. „Program 30 tačaka“ liči na stari obožavani „đubretarac“ kojeg su moljci opasno izbušili i koji se još samo ovu zimu vadi „iz naftalina“ i nosi kao modni hit. Duh i smisao „nove ekonomske politike“ Saveza za Srbiju odišu državnim intervencionizmom, izlizanom populističkom filozofijom redistribucije dohotka i negovanjem rentijerskog (klijentelističkog) društva. I sve to s mašnicom demokratskog socijalizma, koji zastupa tezu sistemske transformacije kapitalizma u socijalizam, a naročito prenošenje kapitalnih resursa u kolektivno vlasništvo, kao da do sada nije u praksi dokazano da je privatno vlasništvo efikasnije od društvenog ili državnog.

U tački 11 Savez za Srbiju traži „zaustavljanje prodaje nacionalnih resursa i strateških državnih kompanija“. To direktno znači da RTB Bor, EPS, PKB, Srbijagas, Telekom, Metanolsko-sirćetni kompleks (MSK), Petrohemija, rudnik Resavica, Komercijalna banka, Poštanska štedionica i zemlja (tačka 26 – „protiv prodaje državnog zemljišta“) treba da ostanu u državnom vlasništvu. U mnoge od tih nacionalnih resursa, država je već do sada slupala milijarde evra kako bi im pomogla da opstanu, ali su oni i dalje poslovni invalidi. Što bi rekla Margaret Tačer: „Problem sa socijalizmom je u tome što je vlada na kraju izgubila novac drugih ljudi“. Međutim, političari iz Saveza za Srbiju smatraju da bi očuvanjem nacionalnih resursa i strateških državnih preduzeća bila „uspešna borba protiv politike siromaštva“ (tačka 4).

Inače, koncept demokratskog socijalizma, za razliku od drugih vrsta socijalizma, počiva na industrijskoj demokratiji, socijalnoj pravdi, radničkom samoupravljanju i „tržišno planiranoj“ ekonomiji. Zato se i Savez za Srbiju zalaže za (tačka 27) „planski pristup razvoju infrastrukture i osavremenjivanju saobraćajnica i putnih mreža u rečnom, drumskom, železničkom i avio saobraćaju“, za „uvođenje sistemskih mera podrške i podsticaja turističkih usluga“ (tačka 29), za razvoj energetike, rudarstva i obnovljivih izvora energije (tačka 28) i „partnerstvo države i domaće poljoprivrede“ (tačka 26).

Političke partije-članice Saveza za Srbiju naročitu brigu u Programu iskazale su za radničku klasu. U tački 10 predlaže se „ukidanje postojećeg i donošenje novog Zakona o radu“. To je direktan prst u oko svim međunarodnim institucijama ali i stranim i domaćim (kojima Savez za Srbiju u tački 9 obećava podršku merama nove ekonomske politike) poslodavcima. Promena Zakona o radu u korist radničke klase bila bi opasan presedan, najmanje pucanj u vlastitu nogu, i mogla bi značajno da umanji interes investitora (poslodavaca) za Srbiju i otvaranje novih radnih mesta u privatnom sektoru privrede. Postojeći Zakon o radu smatra se u poslovnim krugovima domaćih i stranih poslodavaca kao ugaoni kamen bar donekle upristojenog poslovnog ambijenta. Besmisleno udvaranje radničkoj klasi zapisano je i u tački 16 u kojoj se obećava „zaštita … i radnika oštećenih kroz procese privatizacije“. Privatizacija se ponovo „iz usta“ političara u „Programu 30 tačaka“ doživljava kao pljačkaška, čime se doprinosi sveprisutnom linču tog ključnog procesa tranzicije iz socijalizma u kapitalizam.

Posebna poslastica za srpske političare koji zagovaraju demokratski socijalizam je – redistribucija i renta. Njoj je posvećen najveći deo ekonomskog dela Programa. Političari iz Saveza (u nekim svojim ranijim izjavama) smatraju da je kapitalizam nemoralan sistem koji treba ukloniti. Amoralost kapitalizma je, inače, dežurna tema u srpskoj političko-intelektualnoj eliti, svesrdno podržana od glavnih medija. Usput, o kapitalizmu se u Srbiji nikad ne diskutuje sa stanovišta efikasnosti sistema. Zato valjda autori „Programa 30 tačaka“ zagovaraju „zaštitu ugroženih kategorija stanovništva s posebnom pažnjom na poboljšanje položaja ratnih vojnih veterana“ (tačka 16), „obrazovanje dostupno svima“ (tačka 12), „poboljšanje kvaliteta i dostupnosti zdravstvenih usluga“ (tačka 20) i „poboljšanje društveno-materijalnog položaja zaposlenih u zdravstvu, prosveti, nauci, kulturi, vojsci i policiji“ (tačka 25). Nova redistributivna politika potrebna je, smatraju ovi političari, da bi se ispravile nemoralnosti kapitalizma.

Redistributivne politike, međutim, zahtevaju širenje vladinih programa i njenog uticaja. To je nama dobropoznati koncept trošenja a ne stvaranja nove vrednosti koji je doveo do propasti socijalizma. Više vladinih programa znači veći budžet (obično i veći budžetski deficit koji može da dovede do bankrota države) i sve veću ulogu (mešanje) vlade u privredne tokove. Praksa je pokazala da su politike redistribucije proces koji generiše sve veću podršku vladinom korišćenju državnih resursa kao zamena za tržišnu konkurenciju. Veći budžeti i sve veća uloga vlade dovode do smanjivanja vladavine prava i porasta vladavine mimo zakona (voluntarizam). Demokratski socijalizam podmićuje ljude da se dobrovoljno odriču pravne države. Veća uloga vlade u privredi znači da sve više ljudi zavisi od državnih programa. Taj populizam, na kraju, rezultira na izborima povećanjem broja građana koji glasaju za takav „bolji život“ a ne za bolji život na osnovu ličnog radnog angažmana, kvalitetnijeg i produktivnijeg rada.

Na kraju, kad se podvuče crta jasno se vidi da je demokratski socijalizam – kakav u suštini zagovara Savez za Srbiju – sistem u kome se kreiraju rente. A rentijeri su velike klijentelističke grupe (vojska, policija, nastavnici i profesori, političari, lekari i medicinsko osoblje, intelektualna elita, radnici u kulturi, seljaci, ratni veterani) koje žive od vladine redistribucije dohotka. Ne tako daleka istorija pokazuje kako su se provele Argentina, Grčka, Tadićeva Srbija i Venecuela s politikom redistribucije, rente i klijentelizma. Argentina je pri kraju prošlog veka bankrotirala i sada joj ponovo preti bankrot, Grčka se spasila zahvaljujući rigoroznom smanjivanju rente i podršci kapitalističkih prijatelja, Srbija je „za dlaku“ izbegla bankrot, a Venecuela upravo tone u propast.

Jedna od odlika teorijskog modela demokratskog socijalizma je da podržava slobodne i demokratske izbore i prihvata privatna svojinska prava. Tu nit dosledno slede i njegovi sledbenici iz Saveza za Srbiju. U tački 2 Programa zalažu se za „stvaranje uslova za fer i poštene izbore, bez kupovine glasova“. A u tački 9 daju podršku rehabilitaciji i revitalizaciji domaćih preduzetnika koji su, zahvaljujući aktuelnoj SNS vlasti, postali totalni autsajderi u odnosu na favorizovane strane investitore i poslodavce.

Gledano s ekonomske tačke, „Program 30 tačaka“ je još jedan egzotičan pokušaj da se srpski kapitalizam u svojoj ranoj fazi zameni idejama koje su u poslednje vreme popularne u delu intelektualne elite na Zapadu (gde kapitalizam traje mnogo duže nego u Srbiji). Problem je što su to na Zapadu samo ideje čiju validnost malo ko želi da proveri u praksi. Tako su pre neki dan hiljade dobronamernih Amerikanaca zatrpali kuće senatora Bernija Sandersa, zagovornika demokratskog socijalizma, knjigama o osnovnoj ekonomiji, poručujući mu da je promašio učionicu u osnovnoj školi kad se predavalo o vrednosti jednog dolara i zakonu ponude i potražnje.

U društvima kao što je Srbija državna svojina i preraspodela resursa klijentelističkim grupama uvek će biti milozvučna populistička pesma u ušima onog dela stanovništva koji i dalje od vlade (države) očekuju radna mesta, veće plate i bolji život. Oni znaju da je to utopija, ali i dalje veruju. Utopija, međutim, postaje problem kad javnim prostorom ponovo počnu da šetaju intelektualni (ideološki) leševi koji je promovišu. Ukoliko se društvo opet „primi“ na te ideje, onda je to siguran znak da za njega nema napretka.

 Videti još:

Program Saveza za Srbiju od 30 tačaka