Akademski huligani - kako "građanska Srbija" poziva na linč

Juče je potpredsednik pokrajinske vlade stao na stranu huligana. Ne mislim na navijače, govorim o akademskim huliganima - asistentu na filozofskom fakultetu, dipl. pravniku i dipl. inžinjeru koji su prošlog meseca osuđeni pred Višim sudom u Beogradu zato što su meni i mojoj verenici pretili fizičkim nasiljem. Goran Ješić je na Twitter-u ponosno stao uz njih, poručio mi da trpim zakonski kažnjive pretnje i javno izjavio da „potpisuje sve što su napisali“.

Da živimo na zapadu, kojeg je, inače, gospodin Ješić tako verno dočarao u Fashion Park Outlet-u Inđija, potpisivanje pretnji upućenih osobi koja se bavi poslom od javnog značaja od strane državnog službenika bi značilo momentalni kraj političke i bilo kakve druge karijere istog službenika, ali ovo je Srbija. Podeljena zemlja na „njihove“ i „naše“, „njihove“ osuđujemo za nasilje, pretnje i klevetu, "naše" pravdamo, branimo i ohrabrujemo za isto.

Kada se pročula vest da je fizički napadnut Čedomir Jovanović, oglasio sam se na svojoj zvaničnoj Facebook stranici. Svako ko prati moj rad zna da se argumentovano protivim neoliberalnoj ekonomskoj politici koju zastupa politička stranka gospodina Jovanovića. Javno i nedvosmisleno sam osudio napad na gospodina Jovanovića, jer kada je nasilje u pitanju, ne postoji „dobro“ nasilje protiv onih sa kojima se ne slažemo i „loše“ koje je za osudu, svako nasilje je za osudu. To se odnosi i na pretnje nasiljem. Nedavno su predstavnici nevladinog sektora najoštrije osudili poziv na linč „Žena u crnom“ od strane Radomira Počuče. Najdirektnije se pridružujem osudi. Za neupućene, najglasniji u osudama tih pretnji su najglasniji i u pravdanju pretnji upućenih meni. Zašto? Jedan moj kolega mi je rekao „Zato što nisi žena u crnom“. Prosto rečeno, zato što nisam „njihov“.

Učesnici foruma „Parapsihopatologije“ su nakon premijere filma „Pretpostavka pravde“, koji smo režirali Ivana Rajović i ja u leto 2012. godine, pozivali na objašnjavanje stvari šipkama po mom licu, maltretiranje i Ivane i mene, moje davljenje u sopstvenom izmetu, vođenje „privatnog rata“ protiv mene, pretili su batinama, mlaćenjem, gaženjem, šutiranjem, pišanjem po meni, silovanjem Ivane i mene („na suvo, da ih boli“), javno propagirali smrt u „najtežim“ i „najgorim mukama“ njihovog „zajedničkog neprijatelja“, kako su me oslovljavali. To nisu bile poruke pisane u afektu, oni su više od mesec dana stvarali atmosferu linča u delu foruma otvorenom za javnost. Pratili su naša kretanja, postavljali naše fotografije i pozivali na linč. Kao odgovoran građanin, prijavio sam pretnje nadležnima.

Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal je ustanovilo da se radilo o pretnjama, podiglo je optužnicu protiv Rastislava Dinića, Nemanje Paleksića i Marka Nikolića, a Viši sud u Beogradu ih je osudio na po godinu dana zatvora, tri godine uslovno. Po logici stvari, kolege gospodina Dinića iz Peščanika (Rastislav Dinić, asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu, kolumnista Peščanika) trebalo je da osude takvo ponašanje jednog akademskog huligana. Ali - gle' čuda, oni osudiše mene što sam podneo krivičnu prijavu. Kao što gospodin Ješić kasnije najotvorenije reče, na meni je da trpim kršenje zakona, ipak je ovo Srbija.

Ali Srbiju jedino mi možemo da promenimo. Previše ljudi, pogotovo oni koji se bave poslom od javnog značaja, trpe zastrašivanja, pretnje i napade od raznih ljudi, što nekima, očigledno, odgovara i zato će ti kojima odgovara atmosfera nesigurnosti i straha mene zasuti drvljem i kamenjem za primer onima koji pomišljaju da se drznu da kažu nešto što drugi ne smeju. Ne želim da to bude sudbina istraživačkog novinara u Srbiji. Oni koji pravdaju pretnje navode kao razlog tog pravdanja tematiku mog filma „Pretpostavka pravde“ - pošto navodno branim ubice, zaslužujem pretnje, pa i gore od toga. Iako je apsurdno uopšte govoriti o „dobrom povodu za neko krivično delo“, da su oni koji se služe tom argumentacijom pažljivo pogledali film, koji analizira „slučaj Taton“, znali bi da ni u jednom trenutku nisam opravdavao nasilje koje je dovelo do smrtnog ishoda, već sam se fokusirao na dve glavne tačke.

Prva se tiče Stefana Veličkovića, koji je primao kaznu za nepropisno parkiranje na drugoj lokaciji u trenutku kada se dešavala tuča na Obilićevom vencu (policajac je na Sudu potvrdio verodostojnost dokumenta), a druga se tiče činjenice da ne postoji materijalni dokaz da je Tatona 14 ljudi bacilo u provaliju, pogotovo imajući u vidu da je sudski veštak svedočio kako je to moglo da učini maksimalno 2-3 osobe, a na kraju - svi su osuđeni za teško ubistvo, pa i Stefan koji tog dana nije kročio na Obilićev venac. Pozivam čitaoca da ne izvlači zaključak ni iz ovog kratkog opisa slučaja, ni iz mog filma, već da po zakonu o dostupnosti informacija zahteva tekst presude i sam zaključi koliko tu ima nelogičnosti. U civilizovanim zemljama postoje emisije poput „On The Case with Paula Zahn“ koje svake nedelje analiziraju sudske slučaje uz kritičku notu i to je sasvim normalno, ali u Srbiji postoji armija ljudi koji će odmah da skoče i vrisnu „brani ubice!“, a neki će i da priprete. Ne smeta mi kritika, svako ima pravo na to, ali pretnje su druga priča.

Dok čekamo pravosnažnu presudu za pretnje, koje su me najiskrenije zabrinule i uznemirile, možemo da gledamo kako delaju najglasniji samozvani borci za slobodu, demokratiju i bezbedno društvo za sve. Pravdaju pretnje i predvode hajku protiv mene, jer sam ih prijavio. U pokušaju da u javnosti stvore sliku o meni kao nekakvoj „tužibabi“, zaboravljaju da je građanska dužnost da se prijavi pretnja fizičkim nasiljem, na Tužilaštvu je da oceni da li su u pitanju pretnje i da li će podići optužnicu, a na Sudu da potvrdi ili odbaci da se radilo o pretnjama. Kao što sam ja osporavao delove presude Višeg suda u Beogradu u vezi sa slučajem Taton, tako i svaki građanin ima pravo da osporava presudu Višeg suda da su mi dotični pretili. Nekome je „objašnjavanje šipkama po licu“ pretnja, nekome je samo uvreda. Ali onima koji ih zovu uvredama ne krive Sud za navodno pogrešnu presudu. Kriv sam im ja.

Oni koji po ceo dan mlate praznu slamu po internetu ili određenim nevladinim organizacijama debelo finansiranim iz džepova vlada zapadnih država da pljuju svakog ko nije „njihov“, nažalost, ne razumeju šta su to građanske dužnosti. Tužno, imajući u vidu da sebe predstavljaju kao predvodnike građanske Srbije. Popuju o tome šta bi država trebalo da radi, a ne pamtim da su ikada pozvali građane na socijalni bunt protiv nepravednog sistema u kojem živimo. Njihovi protesti se mahom svode na burazersko okupljanje desetak ljudi u čudnoj odeći sa još čudnijim transparentima, uglavnom konstantno potencirajući ratne žrtve, u slučaju da smo, ne daj Bože, zaboravili na strašne ratne godine. Njima je i dalje glavni problem Ratko Mladić, dok je Srbiji glavni problem glad, nezaposlenost, pljačkaški kapitalizam u kojem se elite samo bogate, a srednja klasa odumire. Uostalom, zašto bi ih zanimali problemi siromašnih - znate li koliko para od stranih finansijera dobijaju neke od najvidljivijih NVO u Srbiji? Naravno da ne, jer vam to neće otkriti. Ali otkriću ja, barem delom, u filmu „Težina lanaca 2“, koji izlazi na jesen. Možda su se zato i uznemirili. Pretnje me mogu uplašiti, ali me neće sprečiti.

Film „Pretpostavka pravde“ (ceo)

Zato će ili nastaviti da mi prete u nadi da ću da prestanem da se bavim svojim poslom, ili će da me fizički onemoguće da dalje stvaram, ili će gebelsovski da ponavljaju laži u nedogled, u nadi da će u očima javnosti da postanu istina i da građani neće želeti da gledaju moje filmove. Znamo kako su radili ovo prvo, drugo se nadam da neće pokušati, a ako se odluče za ovo treće, putem svojih kontakata u medijima će pokušavati da kreiraju sliku o meni kao čoveku koji je opsednut tužbama za svaku kritiku mene ili mog rada (iako u žuvotu nisam podneo tužbu, a krivičnu prijavu sam napisao zbog pretnji, a ne zbog kritika mene ili mog rada - čega takođe ima i treba da bude), koji guši slobodu izražavanja (sloboda svakog pojedinca se završava tamo gde počinje tuđa sloboda, a to je i pravna kategorija), pokušaće da stvore popularnu kulturu ismevanja svakog ko se poziva na transparentnost NVO sektora, izmišljaće razne priče i širiće dezinformacije, ali ovog puta ništa od toga neće uspeti da ubedi građane da je belo, zapravo, crno, jer ako i popularni sajt Tarzanija gubi lajkove na Fejsbuku zato što zbijaju obične šale na moj račun, građani su shvatili koliko je sati. Neću dozvoliti da ni meni ni mojim najbližima bilo ko preti, neću ćutati kada drugima prete, jednostavno dugujem to i novinarskoj profesiji i svojoj državi. Vreme je da se svi zapitamo odakle da krenemo sa reformama u našoj državi, ako uzmemo u obzir da državni službenik potpisuje pretnje osobama koje se bave poslom od javnog značaja.