Urušavanje srpske prosvete - poslednji čin višedecenijske tragedije

Pored svih poniženja, najprizemnijih komentara u javnosti, licitiranja oko visine plata i izjava uvaženog ministra Verbića, pitamo se svi ovih dana gde se nalaze učitelji, nastavnici, profesori i vaspitači koji su se distancirali od svojih kolega štrajkača i disciplinovano drže nastavu, „jer ne žele da deca trpe“. Da li će, ako budu ispunjeni zahtevi profesora u štrajku, da odbiju novac?

Da je osećanje stida kod mnogih potpuno nestalo, govore nam upravo primeri ljudi koji izlaze pred svoje učenike, ne mareći za požrtvovanost i solidarnost. Da li je moguće da posle šest nedelja štrajka, nemamo jedinstveni front ljudi koji drže do svog dostojanstva, ali pre svega do poštovanja svojih vaspitanika. Kao pedagozi i predavači moramo da naučimo svoje đake da budu odgovorni pred sopstvenom savešću i pred drugima. Kako će nas poštovati drugi, ako sami sebe i svoj poziv ne poštujemo? Profesori u Srbiji, Bogu hvala, imaju primer Lazara Pantelića, direktora kragujevačke Gimnazije, koji je zajedno sa svojim učenicima, oktobra 1941.godine, stradao u stravičnom zločinu nemačkog Vermahta. Predlažem da posle okončanog štrajka uvaženi ministar prosvete Srđan Verbić pošalje dopis svim školama u kojem bi ukratko bio ispričan herojski podvig direktora Pantelića. Možda će neko i da izvuče odgovarajuće pouke.

Pisac ovih redova je već dvadeset i tri godine u prosveti i svedok je mnogih burnih previranja u društvu. Jedino što se nije nikada menjalo, ma koja politička garnitura da je bila na vlasti, to je odnos prema prosveti. Na prosvetu su svi gledali kao na resor koji je za izbegavanje. Svi ministri su se utrkivali ko će više da napadne „prosvetne neradnike“, „razmažene učiteljice, nastavnike i profesore“ koji „samo misle na štrajkove, platu, dnevnice i višemesečne raspuste“. Imali smo utisak da su svi kandidati za ministre prosvete u poslednje dve decenije išli na to mesto „po kazni“, ili sa željom da ambiciozno propagiraju raznorazne reforme, ili da eksperimentišu, ili da popune partijske kvote, ili pak da favorizuju privatne univerzitete. Seminari, stručna usavršavanja, ili „trka za bodove“ su posebna priča, a nivo znanja učenika je sve niži. Na tim tzv.“radionicama“ ljudi su vežbali jezik žirafa, oslanjali se „leđa o leđa“, „lajali“, „blejali“, „smarali se“ i na kraju se ispostavilo da su nam obrazovanje i opšta kultura doživeli pravu katastrofu. Frizura našeg ministra kulture simbolično prikazuje to stanje.

Trebalo bi hitno ozdraviti sistem prosvete, na svim nivoima, inače nam neće pomoći ni časovi od 45 minuta, ni od 30 minuta. Sistem čine ljudi, a osnovni kriterijum za ozdravljenje prosvete treba da bude stručnost i posvećenost pozivu, a ne politička podobnost i korumpiranost. Reč ministar, prevedeno sa francuskog jezika, označava slugu koji bi trebalo da bude posvećen ljudima koje predstavlja, a ne ostrašćenog agitpropovca koji bezobzirno napada i ponižava armiju zaposlenih. Nekadašnji ministar finansija Božidar Đelić izjavio je, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji: „Kada smo posle 5.oktobra 2000.godine ušli u Ministarstvo finansija u sefu smo zatekli ček na 5.000.000 dolara koji je bio potpisan od strane Moamera el Gadafija. Razmišljajući šta da radimo sa tim novcem, odlučili smo da damo našim prosvetnim radnicima...“. Zvučalo je to kao da je rekao „jadnicima“.

Srpsko društvo je u poslednjih nekoliko decenija tretiralo profesore kao „jadnike“, koji se „nisu snašli“, ili koji, nemajući kud odlaze u obrazovanje. Zato je danas u srpskim školama prisutan defetizam neslućenih razmera. U sistemu ima i kompromitovanih i nedostojnih ljudi, koji se dodvoravaju raznoraznim moćnicima i stvaraju od svojih vaspitanika slepe poslušnike. Pred učenike izlaze nezadovoljni, ljuti, posramljeni i nemotivisani ljudi. Njihovo nezadovoljstvo dodatno pojačavaju izjave pomoćnika, savetnika, specijalnih savetnika i samih ministara prosvete.

U obrazovnim institucijama Srbije ima, međutim, i požrtvovanih i vrednih ljudi koji svoj posao izuzetno cene i žele da ostave iza sebe kulturne i prosvećene mlade generacije. Da li ih, gospodo poslanici, ministri i predsednici, vidite, ili hoćete i njih da omalovažite i uklopite u sistem bezlične uravnilovke? U kraljevačkoj Gimnaziji predaje devet magistara nauka i tri buduća doktora nauka. Verujemo da je slična situacija i u Kruševcu, Kragujevcu, Čačku, Nišu, Gornjem Milanovcu, Zrenjaninu, Vršcu i mnogim gradovima Srbije. U ovim kulturnim centrima se nalazi većina škola koje štrajkuju. Naš savet vam je da ne stvarate od najobrazovanijih ljudi svoje najveće protivnike.