Srpski imidž i rajinski mentalitet

"Ali šta će svet reći? “

Rodoljupci, Jovan Sterija Popović

"Prokleti paorski rod, što je naučio, naučio; ne zna osećati kako je lep nobles “

Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović

Uvod

Nadahnuće za ovaj tekst je pružio članak Vladimira Arsenijevića , objavljen u listu „Press“ 2.7.2011, pod naslovom „O imidžu“. Taj članak na lep način prikazuje način razmišljanja i opsesije kako velikog dela stanovništva ove zemlje, tako i njene „elite“. Ovde se pre svega radi o opsednutosti velikog broja naših ljudi mišljenjem ili stavovima, koje neko „u svetu“ ima o nama. Da se primetiti, u povećem broju naših novina i medija, znatna količina intervjua i anketa, u kojoj se velika pažnja pridaje mišljenju i stavovima stranaca o našoj zemlji i narodu. To ide toliko daleko da u najozbiljnijim domaćim medijima imamo anketiranje anonimnih stranaca i turista o tome šta misle o nama. Ne treba podsećati na nedavni slučaj nama skoro potpuno nepoznate komičarke Čelzi Hendler[1][2] i njenog „prozivanja“ Srbije i Srba, kao da se njenim slučajem bavio i Arsenijević u svom članku. Takođe se treba setiti reakcija u domaćoj javnosti, koje su išle skoro do državnog vrha, uz uključivanje raznih poznatih domaćih psihologa i sociologa. Postavlja se pitanje kada bismo u svom životu naleteli na pojedinca koji je toliko opsednut tuđim mišljenjem o sebi, da li bismo mi zaključili da sa egom datog pojedinca nije baš sve u redu?

Srbi i svet

Arsenijević kaže: „Srbi su, poznato je, izuzetno osetljivi na to kako ih drugi narodi doživljavaju“. Ova konstatacija na prvi pogled izgleda potpuno tačno, ali na drugi pogled ne izgleda sasvim valjano. Očigledno da je i samom Arsenijeviću veoma bitno „šta misle o nama“, što se vidi iz njegovog članka. Problem je u tome što većina Srba (kao i Arsenijević) nisu osetljivi na to kako ih drugi narodi doživljavaju, nego kako ih određeni narodi doživljavaju.

On još kaže: „Na planeti Zemlji, očito, doslovno treba tražiti narod koji je do te mere ozloglašen koliko su to, je li, Srbi, ti dežurni morloci Evrope. Pa i čitavog sveta.“ Arsenijević ukazuje na to kako mi želimo da „u svetu“ ljudi imaju lepo mišljenje o nama, kao što mi imamo o sebi, ali u tom istom „svetu“, na žalost, o nama misle sve najgore. On takođe dodaje u svom članku: „ Tzv. Imidž Srbije u svetu. Koji je i danas, 2011. godine, punih jedanaest godina od prestanka svih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, mračan da mračniji teško da bi mogao da bude.“

Da se ne lažemo, nas (kao i Arsenijevića) takođe ne interesuju mišljenja drugih evropskih naroda o nama, poput Bugara, Rumuna, Slovaka, Litvanaca, Ukrajinaca, Portugalaca i sl, ali nas veoma zanima mišljenje Nemaca, Britanaca, Šveđana Italijana, Francuza i sl.

Postavlja se pitanje šta je taj famozni „svet“, koji tako loše misli o nama i do čijeg mišljenja nam je stalo? Hajde da zavirimo duboko u sebe i da se zapitamo...

Da li taj „svet“ čine Etiopija, Kongo, Nigerija, Južnoafrička republika ili druge afričke zemlje? Ne bih rekao. Da li su taj „svet“ zemlje Latinske Amerike, poput Venecuele, Meksika, Brazila, Meksika, Gvatemale, Perua i sl? Ne bih rekao. Da li taj „svet“ predstavljaju azijske zemlje poput Kine, Indije, Irana, Vijetnama, Indonezije i sl? Ne bih rekao. Da li u taj „svet“ spada i Rusija? Svakako da ne. Da li je Arsenijeviću stalo šta misle o nama u Severnoj Koreji ili Bangladešu? Rekao bih da ne, kao i većini građana Srbije.

Zanimljivo je da zemlje i kontinenti koje sam nabrojao čine većinu planete Zemlje, kao i većinu čovečanstva. Da li u svim tim zemljama misle o Srbima kao „morlocima“ i „zverima“? Ne bih rekao, dok u velikom broju tih nabrojanih zemalja o nama imaju pozitivno ili neutralno mišljenje. Znači, jasno je da se ovde zaista ne radi o svetu, nego o nečem drugom.

Spomenuo sam azijsku zemlju, poput Severne Koreje. Svakako da nikog u Srbiji nije briga šta tamo misle o Srbima, ali šta je sa Japanom, koji je blizu nje? Rekao bih da je tu već druga priča. Nama je veoma stalo do Japana, pa smo mu čak slali humanitarnu pomoć i „performanse solidarnosti“. Uporedimo to sa Haitijem, koji je pretrpeo velika razaranja u sličnoj nepogodi, ali kome nismo uputili ništa. Takođe nismo pokazali „solidarnost“ sa Severnom Korejom, koja je trpela glad. Šta Japan razlikuje od Haitija i Severne Koreje? Japan je bogat, moćan i uspešan, dok nabrojane zemlje to nisu. Mi smo davali predstave „solidarnosti“ i pomoć jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, dok smo potpuno ignorisali agonije najsiromašnih zemalja. Šta to govori o nama?

Da se ne lažemo, nas (kao i Arsenijevića) takođe ne interesuju mišljenja drugih evropskih naroda o nama, poput Bugara, Rumuna, Slovaka, Litvanaca, Ukrajinaca, Portugalaca i sl, ali nas veoma zanima mišljenje Nemaca, Britanaca, Šveđana Italijana, Francuza i sl. Nama je stalo da bogati, moćni i uspešni imaju lepo mišljenje o nama, i uzrujavamo se kad nas kritikuju, dok nas uopšte ne zanima mišljenje onih koji su svega malo bogatiji, isti ili siromašniji od nas. To je cela suština. Pod „svetom“ Asrenijević i većina Srba uglavnom smatraju zemlje zapadne Evrope i severne Amerike, tj. Zapad. Formula je: svet = bogatstvo, uspeh i moć. Oni koji su siromašni nisu „svet“, jer nisu „nobles“.

Rajinski i malograđanski mentalitet kod Srba

Cvijić o rajinskom mentalitetu kaže: „Od moralnih osobina se usled mimikrije najpre razvije poniznost prema begovima, prema nasilnicima, prema svima muhamedancima, jednom reči prema svima koji nisu raja. Raja se sve više navikava na to da je niža, ropska klasa koja ima da se ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru.“[3], dok nešto ranije kaže: „Pod tim razumemo uticaj surovosti i nasilja gospodara na mentalitet ovoga stanovništva ili i posledice podražavanja ovim gospodarima. Poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara bili su glavni činioci ovoga preobražaja.“

 

Da li je Nemce zanimalo mišljenje Engleza o Geteu da bi ga uvažavali? Da li su Englezi želeli mišljenje ostatka Evrope o Šekspiru, da bi uvideli njegovu genijalnost?

 

Snishodljivost i ulagivanje moćnima i moćnicima je bitna osobina ropske psihe, koja se kod savremenih Srba meša sa malograđanskim mentalitetom koje su opisali Sterija i Nušić. Pogledajmo kako se takav mentalitet slaže sa opsednutošću o mišljenju bogatih i moćnih o nama. Želja da se bude „nobles“ i „kao ostali svet“, se prepliće sa rajinskom poniznošću, ulagivanjem i divljenjem prema moćnima.

Zašto je česta potreba u nas, da nam stranci nešto priznaju i pohvale da bi ga na kraju i mi priznali? Da li bi slavili toliko Andrića, Pupina i Teslu, da im strane institucije moći i uticaja nisu dale za pravo? Šta bi bilo sa Andrićem da nije dobio Nobelovu nagradu, ili da su amerikanci Teslu proglasili za ludaka i proterali ga? Orgijastičko bahaćenje kad nas hvale, i gađanje blatom samih sebe kad nas kude, a pod „njima“ mislim na arsenijevićevski „svet“.

Da li je Nemce zanimalo mišljenje Engleza o Geteu da bi ga uvažavali? Da li su Englezi želeli mišljenje ostatka Evrope o Šekspiru, da bi uvideli njegovu genijalnost?

Zašto nam je toliko važno šta stranci (zapadnjaci) misle o našim devojkama? Zar naše mišljenje nije važnije po tom pitanju? Što bi bilo briga naše novinare da li se istima dopadaju srpske devojke? Takva pitanja i stavove obično imaju makroi ili vlasnici javnih kuća. Da se primetiti psiha podvodača kod nekih naših ljudi.

Dugo življenje pod stranim upravom, kao i domaćim diktaturama je očigledno ostavilo traga na psihu mnogih ljudi, koji više ne mogu da procenjuju sopstvenu naciju i sebe, nego to mora za njih da uradi izvor spoljašnjeg autoriteta. Zašto sebe moramo da gledamo kroz oči stranaca, i to ne bilo kakvih, već moćnih, uspešnih i bogatih? Da nije možda, što nemamo uopšte veru u sebe i što sumnjamo u sopstvene mogućnosti, što se osećamo nemoćno, neuspešno i siromašno?

Da li bi se veliki broj naše „inteligencije“ toliko moralno zgražavao nad Srebrenicom, srpskim ratnim zločinima, srpskim nacionalizmom, Miloševićem i sličnim stvarima, da Zapad (tj. bogati i moćni) nije rekao da je to loše? Šta bi oni pričali da je Zapad imao pozitivan stav prema svemu tome, i da je Miloševićeva Srbija postala bogata i uspešna, pored svih tih ratova? Da li njima smeta Miloševićeva era zato što je bila represivna, nasilna i totalitarna, ili što je bila neuspešna i što je tada Srbija bila u zavadi sa bogatima i moćnima, tj. sa Zapadom?

Zašto im toliko ne smeta Titova era, koja je bila još totalitarnija, nasilnija i represivnija? Zato što smo tada bili „neko i nešto“- bili smo „nobles“, raj za malograđanštinu, koji se preplitao sa ropskim obožavanjem despota. U takvom sistemu je polupismeni čovek meteorski napredovao, samo ako je dovoljna velika ulizica. Rajinsko ponašanje se nagrađivalo ostvarenjem malograđanskih snova. Kakve ljude je takav sistem mogao da stvori? Takva „inteligencija“ moral svodi na autoritet moći i bogatstva, ne na etiku. Zašto je tako ponovo pogledati Cvijićeve citate.

U svemu tome zapadni državljani postaju simboli svojih država, i njihovog uticaja, moći i bogatstva. Stoga jedan poginuli francuski navijač (Bris Taton) je tretiran u našoj javnosti skoro kao pali monarh, kao pripadnik nad-rase, kao polubožanstvo. Suština svog tog zgražavanja nad njegovim ubistvom se svodila na: „Šta će svet sada o nama da misli“. Sa druge strane više niko ne obraća pažnju na skoro redovno zlostavljanje Srba na Kosmetu, ili slične tragedije koje se dešavaju samim Srbima.

Pošto u bogatim i moćnim društvima imaju gej parade, moramo i mi da imamo gej paradu, pa makar na silu. Stoga je za nas bitniji „stav“ zapadnog alkoholičara ili narkomana, nego profesora iz Indije, Vijetnama i sl. Evropska unija postaje simbol kluba moćnih i bogatih a učlanjenje u isti klub, čiji su članovi bogati i uspešni, čini se iskompleksiranom malograđaninu kao izjednačavanje sa njima. To, naravno nije tako, što možemo videti na slučaju siromašnijih članova EU.

Arsenijević, kao velika većina nas ostalih, je odrastao na zapadnoj (tačnije američkoj) kulturi, ili nekulturi, kako ko gleda na to. Čoveku koji je iz Srbije, koji je potpuno sebe poistovetio sa „fensi“ Zapadom i „noblesom“, svakako da predstavlja veliku zbrku u glavi to što grupu kojoj pripada, taj isti Zapad baš i ne prihvata najbolje. Zašto je to tako?

Takođe je zanimljivo što internetom upravo dominiraju zapadne zemlje, i što je centrala većine najvećih sajtova i pretraživača – SAD.

Srbi kao „loši momci”

Arsenijević takođe, u svom članku, navodi mali „opit“ povezan sa internetom. Naime, on predlaže da ukucamo u „Guglu“ reč „Serbs“, pa da onda kliknemo na „images“, tj. na slike i da se čudimo (i gadimo) neprijatnim i odbojnim slikama koje možemo videti. Po Arsenijeviću, u „očima sveta“ (tj. Guglu) mi smo „najstrašnija horor priča“. Takođe upoređuje užasne slike koje nastaju guglanjem reči „Serbs“, sa rečima poput "Swedes", "Greeks", "Romanians", "Americans", "Columbians", "Chinese"...itd. Zaista, tu ne možemo videti tako gadne prizore. Čak kada se ukuca reč "Albanians", uglavnom se vide prilično neutralne slike i prizori.

Poput Arsenijevića, i ja sam napravio mali „opit“. Poput primera sa Srbima i ovim drugim „manje strašnim“ narodima, ja sam ukucao reči poput "Russians", "Iranians", "North Koreans", "Iraqis", "Palestinians", "Libyans" i drugih naroda koji su se zamerili Americi i Zapadu, čije slike na internetu se ne razlikuju preterano od slike o Srbima. Najužasnije prizore možemo videti na slikama onih naroda, koje je taj isti Zapad vojno napao a koji po užasima znatno prevazilaze slike Srba. Zar nije slučajno da su ti „užasni“ narodi, upravo oni narodi protiv kojih Zapad ili njegovi saveznici imaju nešto protiv, ili protiv kojih su ratovali? Zanimljiva podudarnost, zar ne?

Takođe je zanimljivo što internetom upravo dominiraju zapadne zemlje, i što je centrala većine najvećih sajtova i pretraživača – SAD. Zar je toliko čudno da o nama imaju negativno mišljenje upravo oni koji su nas napali, i protiv kojih smo ratovali? Zar nije neobično da su to baš narodi, čiju naklonost želimo da imamo? Takođe ne treba zaboraviti da su nam „bratski“ narodi bivše Jugoslavije takođe veoma aktivni na internetu. Zar nije još neobičnije da mi očekujemo od istih da imaju više naklonosti prema nama, nego prema narodima i grupama na čiju stranu su se stavili.

Zar nisu suluda očekivanja da ti isti treba da nas vole, poštuju i uvažavaju? Sa druge strane, ukoliko se toliko snishodljivo i ljigavo dodvoravamo tom istom Zapadu, i ponašamo kao banana republika, kakvo poštovanje i pozitivan imidž mi možemo očekivati od istih? Ko uopšte voli beskičmenjake i ulizice?

Kad smo kod toga, postoji još jedan „opit“ na Guglu. Treba ukucati reč „Srbi“(na latinici) i „Srbi“ (na ćirilici). Što je zanimljivo, dobija se veoma sličan rezultat, kao kad „odguglate“ reč „Serbs“. Šta nam to govori?

Da isti negativni imidž koji „svet“, tj. Zapad ima o nama, mi takođe imamo sami o sebi i da ga šaljemo u taj isti „svet“. Mi smo potpuno internalizovali lošu sliku o nama, i sa njome smo se poistovetili. To je zato što mi uopšte nemamo mišljenje o sebi, nego prepuštamo da nam spoljašnji autoritet (bogati, uspešni i moćni) oblikuje sliku o nama samima. Da li je Zapad pravio domaće filmove poput „Srpskog filma“, „Turneje“ i sl? Kako mi možemo očekivati pozitivan imidž o nama u „svetu“, kad naša kulturna „elita“ upravo profitira na negativnoj slici o nama; kada upravo naša sopstvena kultura se gradi i zarađuje na imidžu o nama kao koljačima, ludacima i zločincima? Kako može da bilo ko misli lepo o ovoj zemlji, ako njeni sopstveni umetnici nju prikazuju kao kombinaciju ludnice i pakla?

Ima neke ironije što se Arsenijević svemu tome čudi, kad je i sam dao nesebičan doprinos tom istom negativnom imidžu, kao na primer njegov intervju na engleskom: "Ournegroes, ourenemies"[4]. U njemu nas prikazuje kao slične rasistima sa američkog juga, iracionalnim moralnim nakazama, koji žive za to da mrze. Sa obzirom na to da najveći broj naših „kulturnih radnika“ upravo profitira na takvoj negativnoj slici o sopstvenoj zemlji i narodu, ne znam sa kojim pravom se žale što Srbi imaju negativni imidž, kad ga isti sa uživanjem neguju i šire po tom „svetu“.

Kad smo kod interneta (tj. Vikipedije), zanimljivo je što većinu moderatora i članova hrvatske, albanske, bugarske, makedonske, rumunske i ostalih vikipedija čine hrvatski, albanski, bugarski i dr. nacionalisti, koji prikazuju stvari iz svoje nacionalne perspektive. Ti isti su aktivni i na engleskoj vikipediji, gde se bore da prikažu svoj narod u najboljem svetlu. Sa druge strane, jedan od najaktivnijih srpskih članova na vikipediji, kako srpskoj tako i engleskoj, je vojvođanski separatista i član LDP-a.[5]

Oni svi znaju kako nas Zapad vidi i kako želi da nas vidi, u najboljem rajinskom mentalitetu oni su tu da služe takvoj slici, jer je to slika bogatih i moćnih o nama. Služenjem tom negativnom imidžu, oni ispunjavaju malograđanski ideal „noblesa“ i elitistički stav prema „paorima“ iz sopstvenog naroda. Šta Arsenijević može kao građanin Srbije da očekuje od tog istog Zapada, u kojem sopstvenu zemlju i narod prestavlja kao ludake? Možda kao prava turska raja može da oseti zadovoljstvo što ga je „gazda“ pohvalio i potapšao po ramenu, ali od istog ne može da očekuje poštovanje.

Zaključak

Neko može da (nepravilno) zaključi kako ovde podržavam potpuni nacionalni autizam, prkos i izolaciju Srba od svetskih kulturnih tokova i stvaranja imidža. Kritika je ovde pre svega uperena ka našoj zavisnosti od stranog mišljenja o nama, i o usvajanju stavova koje isti imaju o nama. Mi moramo da svatimo da je za Zapad, svako ko je u sukobu interesa sa istim po definiciji loš. To možemo videti na primeru duplih standarda prema Iranu (rival) i Saudijskoj Arabiji (saveznik), tako i prema Libiji. O večnom negativnom stereotipu prema Rusiji na Zapadu ne treba govoriti. Taj negativni imidž je Rusija imala kako u doba komunizma, tako u doba Jeljcina kada je ona bila „partner“ Zapada, kao i sada u doba Putina i Medvedeva. Da li su svi ustupci koje su Rusi činili Zapadu od raspada SSSR-a, mirnog priznanja tog raspada, pa nadalje, učinili da se njihov imidž tamo popravi? Naravno da ne. Pored toga, niko u Rusiji ne lomi glavu i lamentira zašto ih na Zapadu ne vole.

Ne treba zaboraviti da na Zapadu postoji opšti negativni stereotip prema istočnim Evropljanima, koji se najbolje mogao videti u filmovima „Borat“ i „Hostel“. Kao istočni evropljani i „mali Rusi“, mi teško možemo očekivati pozitivni imidž na Zapadu, sve da se ovdašnji ratovi nikad nisu dogodili. Treba videti primer velikog broja drugih istočnoevropskih naroda, i njihovog imidža u zapadnim zemljama. Da se ne lažemo, on je daleko od lepog. Siromahe niko u takvom „svetu“ ne voli, još manje siromašne ulizice i prosjake.

Rajinski mentalitet, opisan u ovom tekstu, nije obeležje samo Srba već i drugih naroda na Balkanu i Evropi, kod kojih je možda čak i izraženiji. Stvar je što su kod nas rajinska psiha i malograđanština dospele u stadujum psihopatologije. Svakako, kao što znamo, pored takve psihe kod nas, postoji i ona drugačija. Pored želje za služenjem, ulizivanjem i foliranjem postoji i želja za slobodom, dostojanstvom i izvornošću. Mnogim stranim silama i domaćim tiranima sasvim odgovara rajinska psiha, kao i malograđanština u našem narodu; ali suštinsko pitanje je da li odgovara i nama?