Rat za nacionalni identitet

Rasprava o kulturnom ratu u Srbiji nastala nakon objavljivanja teksta Slobodana Antonića o ovoj sve prisutnijoj pojavi u našem društvu zaokuplja sve veću pažnju. U isto vreme, sve je jasnije da se u našem društvu više ne vode velike teorijske i ideološke rasprave i ne sukobljavaju se partijski ideolozi spremni da po svaku cenu brane svoje pozicije.

Danas se gotovo i ne smatra da je u politici potrebno zastupati određena stanovišta, to se samo čini tokom predizbornih kampanja. Bezidejnost naše savremene politike zatvorila je mogućnost da politika kao izraz zastupanja javnog dobra i građanskih vrlina bude nešto više od diktata političkih okolnosti i realnih odnosa u društvu.

Politika je svakako i to, a da li se ona može svesti na prazan marketinški hod i brendiranje, koje stvara idejnu i teorijsku prazninu u kojoj mi danas živimo? Zato i nije čudno što ideološku borbu sve više zamenjuje rat u oblasti kulture jer ona sada postaje osnovno poprište na kome se još uvek ideologija može koristiti kao sredstvo za ostvarivanje realnog, a samim tim i ozbiljnog političkog uticaja. Zato su i sukobi različitih koncepcija u shvatanju kulture, nacionalnog identiteta i oblikovanju javnog mnjenja tako žestoki i opterećeni ideološkim diskvalifikacijama i manipulacijama.

To nisu puki propagandistički ratovi, budući da je propagandno delovanje danas suviše ogoljeno, ono je postalo neupotrebljivo za gotovo neosetno, ali veoma delotvorno manipulisanje idejama i političkim stavovima. U našim konfuznim političkim prilikama kulturni rat se posebno odvija između grupacija koje sebe proglašavaju za nosioce građanskih, evropskih i modernizatorskih vrednosti i pri tome negiraju bilo kakvu mogućnost demokratskog nacionalizma (dobrog nacionalizma u njihovoj ideološkoj interpretaciji) i onih političkih snaga koje smatraju da je moguće zastupati nacionalne i državne interese srpskog naroda i pri tome poštovati osnovna demokratska načela.

Ovu poziciju najbolje je ocrtao naš veliki književnik Borislav Pekić. „Ali reći Srbija i demokratija simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde jesmo.“

Ova liberalno-demokratska i građanska grupacija polazi od rezolutnog stava da ne može postojati tzv. dobri nacionalizam i da ne može biti pomirenja između nacionalnog osećanja i zastupanja demokratskih principa, jer je za njih svaki nacionalizam (posebno srpski) neprihvatljiv i predstavlja najveću opasnost za opstanak demokratije u našem društvu. U Srbiji se odigrava još jedan specifičan proces koji se razvija nakon razbijanja Jugoslavije, a on se ogleda u ponovnom vraćanju i zasnivanju srpskog identiteta, koji je bio dugo utopljen u pokušaj stvaranja posebnog jugoslovenskog identiteta. On je definitivno razoren u vreme građanskih ratova na tlu bivše savezne države.

Srbi su kao po nekom nepisanom pravilu ostali poslednji zastupnici jugoslovenske ideje, a ta privrženost nije se izgubila ni danas. Međutim, to ponovno pronalaženje srpskog nacionalnog identiteta odvija se kao logičan kraj razaranja jugoslovenstva. Ovaj proces su prošli svi narodi koji su činili jugoslovensku državu, pri čemu Srbija to odlučnije čini tek nakon izdvajanja Crne Gore. Pitanje Kosova i njegove političke sudbine ostaje jedna od glavnih odrednica u građenju i očuvanju srpskog nacionalnog identiteta.

U okviru nezavisne srpske države nameće se sada, nakon toliko decenija lutanja i nacionalnog obezličavanja, potreba da se učvrsti i osnaži srpski nacionalni identitet. Zašto ova za svaki narod razumljiva potreba da odredi svoje mesto u identitetskim koordinatama kada je srpski narod u pitanju izaziva toliko zazora? Navešćemo nekoliko primera da bismo pokazali na koji način funkcioniše ovo shvatanje nacionalnog identiteta.

Prvi primer je iz uvodnog slova urednice Peščanika Svetlane Lukić: „U stvari, još i mogu da podnesem razglabanje o svim razlozima našeg odgovora Crnogorcima i Makedoncima, ali jedno ne mogu – da čujem i jednu reč o odbrani nacionalnog dostojanstva. Kakvo nacionalno dostojanstvo? Toga nema. Potrošili smo ga u protekle dve decenije. Tadiću preostaje, ako hoće da bude Adenauer, da iz dana u dan, i tako godinama, on ili neko drugi u tišini radi, da hoda na prstima i pred svetom i pred nama i da nam skromno saopšti šta je od uništenog popravljeno i šta je novo napravljeno. Ako ne bude radio tako, ovo će zaista postati mesto koje će se definisati kao stanište ljudi koji obitavaju u ljudskim nastambama smeštenim između reka i nekih planina.“

I mišljenje Svetislava Basare o izmišljotini zvanoj „nacionalni identitet“ veoma je indikativno. „Mitomanija i laž su sama srž našeg nacionalnog identiteta. Mi smo kao oni vazda nedorasli provincijski momci koji u jesenjim danima zabavljaju društvo pripovedanjem svojih izmišljenih pustolovina. Da biste saznali više o akumulaciji nestvarnosti i lošem funkcionisanju realnosti, bolje je čitati tekstualne uratke apologeta lokalne izmišljotine zvane ’nacionalni identitet’. Kažem ’lokalne’ jer nacionalni identitet donekle postoji tamo gde ljudi imaju identitet i integritet. Pogledajte političku scenu. Takav skup šarlatana i lažovčina gotovo da je nemoguć. Ovde je moguć. I zato osim inercije i socijalne entropije ovde ništa ne postoji.“

Iz svedočenja Milorada Šarića, predsednika srpske opštine Orahovac na Kosovu, možemo videti kako se nacionalni identitet javlja kao poslednje egzistencijalno i istorijsko uporište za srpski narod, koji godinama živi u ovom orahovačkom getu. Za njih je srpski identitet od životne važnosti. „Dve trećine naše imovine je u rukama Albanaca“, navodi Milorad Šarović, i sâm prognanik sa svog ognjišta. „Niko mi ne može oteti pogled. Taj pogled je moj život. Ako bih se odavde odmakao, bilo bi to kao smrt. Živimo od sećanja u ovom getu. Taj miris ima oblik naših nekadašnjih života. Ako je čovek samo miris i samo boja, svejedno mu je da li će osvanuti. Bili smo svesni da moramo da očuvamo suštinu bića naše dece. Znali smo da ne možemo večito da živimo u kavezu. A eto još u njemu živimo. Opet trpimo: i opet. Samo da bismo ovde trajali. Nama je borba za opstanak u genima. Uostalom, ovde je naša zemlja, ovo je naše parče Srbije.“

Kada se uporede ovi primeri, možemo videti do koje mere su ljudi koji sebe označavaju kao pripadnike moderne građanske Srbije u stvari zarobljenici svojevrsnog anacionalnog nihilizma u kome nema mesta za elementarno osećanje nacionalnog dostojanstva jer su ga Srbi poslednjih decenija potrošili kao jedini krivci za brutalno razaranje Jugoslavije. To su ideološke dogme kojih se i po cenu apsolutne negacije srpskog nacionalnog osećanja pridržavaju predstavnici tzv. druge Srbije.

Vlada Milutinović u izvanrednom tekstu „Kultura održavanja stereotipa“ jasno je pokazao do koje mere je srbizam kao negativni stereotip postao alfa i omega ideološkog funkcionisanja ove veoma agresivne političke grupacije. Očigledno je da se radi o svojevrsnom ideološkom getu u kome nema mesta za bilo kakvu raspravu jer Srbi nemaju više pravo da se pozivaju na dostojanstvo i nacionalni identitet jer nisu spremni na katarzu i samoponištavanje, a čak su se usudili da se pozivaju na srpski nacionalni identitet, srpsku istoriju i tradiciju, što je za mnoge neoprostiv greh i nedopustiva politička provokacija. Srbima jedino preostaje da u sebi zatome svoj nacionalni identitet i da prođu višegodišnju Kanosu i onda će možda moći da progovore o svom nacionalnom identitetu i svojoj istoriji.

Svoditi srpsku istoriju, punu uspona i padova, isključivo na laž i mitomanstvo spada u neozbiljno poigravanje i pokušaj da se konstruiše neka nova, nama do sada nepoznata i nemitološka istorija.

Zanimljivo je u ovom kontekstu izneti neke elemente analize rezultata istraživanja o predrasudama i stereotipima na Balkanu Centra za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu. Podaci iz ovog istraživanja pokazuju da se u svim balkanskim zemljama pitanje nacionalnog identiteta i dalje javlja kao suštinsko određenje njihovog ukupnog postojanja. Nije to svojstveno samo pripadnicima srpskog naroda. Sve su to opšta mesta nacionalnih predrasuda, koje takođe na paradoksalan način čine identitet jednog naroda. Ali problem nastaje kada se ovakve stereotipne predstave o srpskom narodu politički i ideološki instrumentalizuju kako bi se negiralo čak i pravo srpskog naroda na nacionalno dostojanstvo, istoriju, tradiciju i nacionalni identitet.

Entoni Smit u raspravi o nacionalnom identitetu ističe: „S obzirom na broj etničkih zajednica i kategorija koje se mogu mobilisati ponovnim nalaženjem čak i nerazgovetnih etnoistorija, mali su izgledi da se kulturni ratovi etnija i nacija okončaju, a nacionalizam nestane. Zasad je malo znakova opadanja nacionalizma i nacionalnih identiteta pojedinačnih evropskih nacija, ili rasta istinski evropskog polititičkog nacionalizma, uprkos stremljenjima članica uticajnijeg Evropskog parlamenta. Danas je nacionalni identitet glavni oblik poistovećivanja sa kolektivom. Privlačnost nacije i nacionalizma je globalna; nema te oblasti u kojoj ne izbijaju etnički protesti i nacionalistički ustanci. Hvaljena ili ružena, nacija malo čime pokazuje da je prevaziđena, a za nacionalizam se ne bi reklo da iole gubi svoju eksplozivnu moć i uticaj u narodu.“

Ovaj tekst nema za cilj da bude apologija nacionalizmu i nacionalnom identitetu, već da ukaže na postojanje ideološke borbe koja se vodi nesmanjenom žestinom oko pitanja odnosa demokratije i nacionalizma, slobode i nacije, i dileme da li može postojati tzv. dobri nacionalizam ili, preciznije rečeno, demokratski nacionalizam. Ovde je u pitanju zalaganje za skidanje ideološke i političke hipoteke sa svakog pokušaja da se racionalno progovori o srpskom nacionalnom identitetu, a da taj pokušaj ne bude odmah, kao po pravilu, proglašen kao težnja ka srpskom hegemonizmu, zalaganje za Veliku Srbiju ili rušenje mostova sa susednim državama.

Moramo izaći iz situacije da nakon svakog pominjanja srpskog nacionalnog identiteta i srpskog nacionalnog interesa mora uslediti neka vrsta nelagode, izvinjavanja i objašnjenja da se ne radi o srpskom nacionalizmu koji želi da negira sve druge nacionalne identitete. Srbija kao nezavisna i suverena država mora najzad doći u položaj da ne bude i dalje zatočenik devedesetih godina i da na taj način neprestano bude gurana u samoizolaciju i predstavljana kao permanentni remetilački faktor na Balkanu, što se čini i ovih dana nakon odluke o nadležnosti Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom tužbe Hrvatske za genocid koji je navodno učinila Srbija u vreme građanskog rata vođenog nakon razbijanja SFRJ.

Reakcije koje su usledile u Srbiji nakon ovakve neprincipijelne i politički motivisane odluke Međunarodnog suda pravde jasno pokazuju da je dostignuta granica ispod koje Srbija jednostavno ne može da ide u svom samoponižavanju i samonegaciji. Zato se i pitanje definisanja srpskog nacionalnog identiteta danas javlja kao egzistencijalno pitanje našeg naroda i društva.

21. novembar 2008. godine