„Рат снајпериста" - документарни филм Оље Шехтер о Дејану Берићу

Бела светлост струји кроз рупу у бетонском зиду разрушене зграде на истоку Украјине. Руска пушка, модерних, сведених линија уперена је кроз њу ка невидљивом непријатељу. Профил стрелца напрегнутог лица, подсећа на познату фотографију Драгутина Матића (војног извиђача из Првог светског рата, чији је лик на чувеној фотографији која је обишла свет).

Прекида је радио, бестелесан електронски глас, порука са друге стране.

„Утихнули су. Готово је.... Браво Деки!“

Дејан „Деки“ Берић, српски добровољац у Доњецкој Народној Републици, полако одбацује потрошену чауру. Не видимо мету, украјинског снајпера, „мариупољског Бога“. Он остаје иза светла.

Документарац Оље Шехтер, „Рат Снајпериста“, снимљен је у Донбасу током готово три године њеног суживота са доњецким народом и војницима. Изворно је требало да обради украјинско-руски сукоб у кључу локалних и светских политичких односа, Међутим, сусрет Шехтерове и Берића изменио је ову замисао - рат је постао помало апсурдна позорница за фигуру српског снајпера, излагање његових ставова и приказ његове борбе.

Апсурдна нама, са Балкана, јер историја се, кажу, понавља, испрва као трагедија, а потом као фарса. Ако су балкански ратови деведесетих повратак ужаса 1941-1945 на историјску сцену, онда је украјински сукоб њихова фарсична имитација, тек са делићем жестине и идеолошке посвећености са којом се код нас приступило међусобном истребљењу. То је разумљиво, јер су балканске поделе историјска сила у односу на вештачко украјинско-руско идентитетско раслојавање, настало из политичке потребе за сукобом. Остаје само „гомила идиота који се међусобно убијају”, како уз осмех опажа један доњецки војник, свестан бесмисла целе ујдурме. Но, континуитет насиља се одржава, са суморним последицама по цивиле у близини линије фронта.

Берић их често посећује, а камера Гарсије и Гристенка верно приказује очај и безизлазност њихове свакодневнице, премда је словенски народ трпељив, и брзо се навикава на живот у немогућим условима.

„Како се можемо вратити у јединствену Украјину?”, пита жустри доњецки рудар, показујући стабилизатор мине која му је запалила кућу – „Шта ће мени Украјина?!”. Војнике Доњецке народне републике (ДНР), бивше наставнике, рударе, и грађевинске раднике везује слична субина, и остаје им само истрајати, док се рат не реши у кулоарима неког међународног скупа.

Лик Дејана Берића, према ком се српска штампа односи са таблодиним изливима дозираног ‘патриотизма’, или пак са покушајима дефамације као ‘плаћеника’ и човека који је ‘из дугова побегао у рат’, представљен је у филму на професионалан и неутралан начин.

‘Рат Снајпера’ није политички ангажовано новинарство какво памтимо од репортажа Кристијане Аманпур, већ студија једног човека чији карактер и мотивација стоје у оштром контрасту са магловитим украјински ратом, парадоксално, јер је он тек један његов део. Шехтерова даје Берићу прилику да изложи своја уверења, и он то потанко чини, са искреношћу у коју је тешко посумњати. Отплата дуга руским добровољцима из ратова деведесетих, освета НАТО-у за Југославију и Србију, и одбрана народа Доњецке републике навели су га да оде у рат, далеко од домовине, и да се тамо изнова враћа. Пред камером, уверења су преточена у дела: чест боравак на фронту, прихватање опасних задатака и вишеструко рањавање одражавају се и добијају своју потврду у нескривеном поверењу и дивљењу коју Берићу указују становници Доњецка.

Питају га доњецки средњошколци: „Шта осећаш кад убијеш човека?”.

“- Ништа. Никад нисам убио човека који није могао да се брани. Злочинце, који су овде убијали цивиле, да. И не губим сан поводом тога.”

„Колико си људи убио?”

“- Не знам, не бројим. Много.”

Заокруженост речи и дела даје Берићу необичну смиреност, коју би површни гледалац могао помешати са неком врстом психопатске хладнокрвности - често приписиване снајперистима као посебној сорти војника. На трагу ове логике филм настоји да проникне у његов унутрашњи живот, и да кроз ‘тешка’ питања можда разоткрије неки суштински недостатак личности који би објаснио Берићев карактер и поступке.

Тако Шехтерова неуморно мења форму питања, које увек остаје исто: „Ко је Деки?”. “- Србин, човек, нормална особа…” - непретенциозан је Берић.

„Знаш ли да те остатак света, од српског рата па до данас, посматра као фашисту?”

„- Не знам. То је гледиште америчких новинара, који су за тај рат и одговорни.”

Ни у једном тренутку критичког пропитивања Берић не показује узнемиреност, већ, напротив, остаје карактеристично благ у речима и поступцима. Лишен романтичарског погледа на рат и фанатизма својственом неким „борцима за слободу” који су личности попут Че Геваре одвеле у странпутицу беспотребних злочина, Берић препознаје и прихвата етички изазов свог положаја: „- У рату нема добрих људи”.

Рат је за њега дужност настала из осећаја моралне одговорности, којa диктира одређен образац понашања према саборцима, цивилима, и противнику. Строго се држати тога, предуслов је очувања сопства у ненормалним околностима. Управо такав дојам Берић и оставља - личности ненарушене упркос годинама рата, што потврђује трајну вредност српског војничког етоса, који он свесно или несвесно пропагира. Можда управо из тог разлога зид његове канцеларије красе портрети професионалних војника: Карађорђа, Војводе Степе Степановића и Ратка Младића, а на њему самом изостаје кићење српском симболиком. То је већ питање духа, а ко га носи у себи, њему талисмани националног педигреа нису потребни.

У Берићу се открива један случајан, и само нама разумљив елемент филма. То је слика једне генерације, у којој су неометано коегзистирала социјалистичка тј. југословенска и српска, патриотска уверења и која се у јединственим историјским околностима борила за њихово очување у Хрватској, Босни и на Косову. То је могуће само ономе ко суштински није у конфликту са самим собом, а може се видети у сценама прославе Дана Победе у Доњецку, где се уз заставе Русије и Доњецке Народне Републике вијори и застава СССРа, док војници парадирају поред бронзане статуе Лењина. Тако се јалова оптерећеност по српским форумима и социјалним мрежама историјским наслеђем партизана, четника, недићеваца и осталих разоткрива као оно што јесте - егоцентризам и неоправдана привилегија, ако узмемо у обзир историјски тренутак у ком се налазимо, који се не разликује пуно од оног деведесетих година прошлог века.

„Рат снајпериста” Оље Шехтер је добродошао допринос нашем времену јер кроз портрет једног човека потврђује виталност наших уверења и вредност специфичног односа према животу, правди и слободи који нам је својствен - које је један странац препознао и посветио им три године живота, а ми не вреднујемо довољно и трудимо се да заборавимо.